Србија се предаје Великој Албанији

Аутор: Ендру Корибко

Вучић је вољан да ризикује да изгуби још више државног суверенитета у будућности просто зато што он верује да је реч о тајни за брзо чланство Србије у ЕУ

Геополитички пројекат „Великa Албанијa“ добија подршку без преседана са неочекиваног места – пошто се Србија, изненађујуће, капитулантски сагласила са политиком слободе путовања са својим албанским и македонским комшијама, почев од 2021. што је део потпуно добровољне иницијативе. За ову иницијативу Београд верује да ће повећати његове шансе да се прикључи Европској унији али она пак представља опасан ризик да додатно поткопа његову сувереност до тачке где ће патриотски слоган „Косово је Србија“ можда чудовишно бити преобликован у „Србија је Албанија“.

Регионални посматрачи Балкана дуго страхују да се крчка вишенационални сукоб као последица геополитичког пројеката „Велика Албанија“, који има подршку Сједињених Америчких Држава. Овај пројекат угрожава територијални интегритет Србије и Републике („Северне“) Македоније, због чега су сви били изненађени када су ове земље најнепосредније угрожене утицајем ове завере просто капитулирале пред овим пројектом прошле недеље када су се сагласиле са политиком путовања без пасоша између трију земаља. Дуго се сумњало да ће македонски премијер Зоран Заев, који је на власт дошао након дуготрајне америчке обојене револуције, продати интересе своје земље албанским суседима након што је исто то урадио у случају Грчке и Бугарске, али су многи веровали да ће Србија уложити барем начелни отпор уместо што се подастрла и законски дозволила Албанцима да изврше инвазију на њену суверену територију након што су већ успели да де факто одвоје колевку српске цивилизације Косово и Метохију од остатка државе.

Апологете ће молити домаћу и међународну публику да поздрави овај потез као веома потребан корак да се избегне већи регионални рат од кога тако много посматрача страхује, али је чињеница да не постоји толико снажан разлог за Србију да допусти Албанцима путовања без пасоша од 2021. године. То личи на нешто попут ултиматума из 1914. године.

Насупрот томе, Београд је предузео потпуно добровољан корак зато што верује како ће он појачати изгледе да се једног дана придружи Европској унији иако Брисел никада није захтевао ништа слично од Србије (што је право изненађење у овој причи). Председник Вучић је посвећени еврофил, који искрено жели да уради све што је у његовој моћи да укључи Србију у Европску унију, што обухвата и тихо „признање“ Косова као „независне државе“ у складу са дуготрајним предусловом Уније за придруживање. Ако имамо на уму овај антиуставни циљ, постаје јасније његово настојање ка политици путовања без пасоша, с обзиром да је она осмишљена да притисне његове сународнике да прихвате оно што ће он до тада извести као свршен чин.

Треба напоменути да су многи гласови у алтернативним медијима урадили сјајну ствар да подигну будност о геостратешким циљевима које Сједињене Државе настоје да постигну присиљавајући Србију да „призна“ Косово. Међутим, свега неколицина се усудила да укаже на интересе које Русија овде има зато што је исувише „политички некоректно“ већини људи да се тиме позабави. Аутор ових редова писао је о кремаљском стратешком рачуну иза сцене у чланку објављеном раније ове године који се бави тиме како би „Русија могла да се врати на Балкан кроз велика (али контроверзна) врата„ који је био заснован на трима експертским анализама из високо утицајног и добро повезаног руског тинк-тенка, Руског савета за међународне односе (енглески Russian International Affairs Council, скраћено RIAC) како би поткрепио да Москви није ни нарочито стало да ли ће се Србија повиновати западним плановима. Разлог за то лежи у томе што се Москва изгледа препустила увиду како је процес вероватно неповратан уколико нема снажне политичке воље која би поднела неприхватљиве жртве да би се извеле промене (које у том сценарију и не морају да буду успешне). Стога, тиха руска позиција изгледа да је настојање да се преусмерава стратешка динамика, уколико је то уопште могуће.

Овакво разумевање ситуације такође објашњава зашто је Москва призналапротивуставну промену имена Републике Македоније упркос ранијим уверавањима да то неће учинити, стога следи да ће она такође поштовати вољу међународно признате Владе Србије колико год неуставне потезе она предузела у вези са Косовом.

Истакнути патриотски политички аналитичар Ања Филимонова упозорила је да руски приступ вођен интересима ризикује да се прокоцка огромна мека моћ којом располаже у Србији у свом раду из 2018. године „Русија губи подршку српског народа„ (изворно објављен на руском) због своје невољности да узме у обзир снажно домаће противљење Вучићевим косовским плановима. Русија то ради како би избегла губитак сарадње на државном нивоу, која служи као савремена основа за остваривање утицаја на ову балканску државу. Међутим, њене речи ће вероватно остати без ефекта зато што је модерна Русија давно раскрстила са претходном совјетском политиком „народних револуција“ и сада се углавном бави односима између елита на државном нивоу, не односима међу личностима.

Колико год ово било нелагодно неким људима, то је једноставно најтачнији одраз реалности онакве каква јесте, који сам по себи не садржи придодату никакву вредносну компоненту уколико неко не жели да ту компоненту придода.

Слично важи за Вучићеву политику путовања без пасоша за Албанце и Македонце од 2021. године (потоњи ће по свој прилици бити македонски Албанци), која је сама по себи прагматична у политичком вакууму ако се сагледава искључиво из социо-економске перспективе, иако је овај приступ заправо веома опасан са становишта међународне безбедности зато што се њиме ризикује охрабрење додатног броја илегалних албанских миграната који би временом могли бити искоришћени да затраже територијалне уступке сличне Косову на рачун државе [Србије].

И не само зато, већ је ово неодговорно са политичког становишта као што је аутор приказао у свом дводелном чланку из 2015. о томе како је „Велика Албанија мит потребан да се сачува државно јединство“. Ту је објашњено зашто нема разлога да се излази у сусрет овом геополитичком пројекту из фашистичке епохе, који се заговара како би се спречио распад Албаније.

Али ипак, Вучић је вољан да ризикује да изгуби још више државног суверенитета у будућности – што би била последица дугорочних демографских трендова које би ова капитулација догледно могла да изазове – просто зато што он верује да је реч о тајни за брзо чланство Србије у Европској унији јер би тиме индиректно било убрзано „признање“ Косова од стране Београда.

Тешко је замислити зашто се ово не би десило од времена када ова политика буде ступила на снагу пошто косовски Албанци већ могу да имају албанско држављанствои зато се ово може спровести у праксу након што добију право, дато од Београда, да путују напред-назад са територије окупиране покрајине у остатак Србије без да искусе било какве потешкоће на административној граници. Другим речима, албанска инвазија на Косово ће се наставити дубље у српске земље него било када раније пошто се наставља хибридни рат против Србије, и што ће довести до кошмарног сценарија од кога подилазе жмарци сваког истинског српског патриоту, а то је да ће се слоган „Косово је Србија“ трансформисати у „Србија је Албанија“.

Ендру Корибко је амерички политички аналитичар који ради у Москви а који се специјализовао за америчку стратегију у Афро–Евроазији, кинеску „Један појас, Један пут“ глобалну визију Новог пута свиле и хибридно ратовање

Са енглеског посрбио:
Милош Милојевић

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ