Подсећање: Епископ Артемије – Ми имамо наду у Господа Бога, предани смо њему, живимо и трудимо се да опстанемо на Косову и Метохији

ГЛАСНИК КиМ, број 200, 2005

       МАНАСТИР ГРАЧАНИЦА

Година VI, Broj 200

2005 ISSN 1451-1266

Епископ рашко-призренски Артемије (Радосављевић) оценио је да су представници међународне заједнице на Косову „једино били ефикасни у заштити албанске мањине у Србији“.

Владика: „Било је довољно 11 дана да Албанци добију слободу, право и могућност да раде шта хоће под покровитељством међународне заједнице. И они то после 11 месеци раде над Србима. Јуче је убијен човек у Пасјану, рече владика Атанасије.

На Велики петак ми је срушена црква у Грнчару. Старица од 80 година задављена је у свом стану у Гњилану… Све је то њима, као некој угроженој мањини, омогућено од стране међународне заједнице. Велика неправда учињена je на Косову доласком међународне заједнице“.

Кушнер: „Апсолутно је тачно и жалим због свега тога. Због сваке убијене и мртве особе. Али, лакше је бомбардовати и ићи у рат, него заштитити појединачно сваког човека, што је апсолутно немогуће. Не можемо поставити чувара испред сваког представника српске и других заједница“.

Владика: „Пронађите злочинце. Онемогућите злочин, а немојте штитити појединце. Кога сте од злочинаца до сада индентификовали? Дајте име. То Вас је питао и господин Лавров?

Кушнер: „Имамо око 400 људи у затворима“.

Владика: „Тачно, али се не зна за шта су одговорни. Суд није рекао своју реч“.

Кушнер: „За два месеца судски систем још не ради довољно“.

Владика: „То разумем. Зато тражимо међународне судије“.

Кушнер: „Разговарали смо, али ја сам не могу бити судија. Морамо их довести. Са међународним представницима Савета безбедности разговарали смо и о овом питању. Они ће, обећавам Вам, доћи. Када, не знам“.

Владика: „Ако Албанци буду судили, ниједан Албанац неће бити крив, али ће, зато, сваки Србин бити крив. Ви знате да су у Ораховцу и мене називали злочинцем.

Кушнер: “ И мене, такође. Увек сам са Вама заједно“.

Т.        Преосвећени владико, овај разговор вођен је пре више од пет година. Отишао је и Бернар Кушнер, Ханс Хакеруп, Михаел Штајнер, Хари Холкери. Сада је СПГС г. Јенсен Петерсен. А да ли се шта променило, променило набоље, за Србе и друге сврстане мањинске заједнице?

Како се оно каже у песми:

Ал бесједе двије тице вране:

,,Ој, госпођо, Кулинова љубо,

ради бисмо добре казат гласе,

не можемо, већ каконо јесте.

Ја бих се веома радовао кад бих могао да после 6, 5 година кажем да се ситуација на Косову и Метохија смирила, да се ситуација поправила, да Срби уживају своја права, да се слободно крећу, да нико никог не дира. Камо среће да је то тако и да то могу да кажем.

У суштини, ништа се није променило од оног разговора са г. Кушнером пре шест година. Ако се може говорити о каквој промени, то је само у квантитету а не у квалитету. Наиме, не дешава се сада толико убистава као што се некад дешавало, али ти напади на Србе трају и до дан данас. Срби и данас немају основа за безбедност и сигурност на Косову и Метохији и немају слободу кретања. То сведоче она убиства младића летос код Штрпца, то сведочи пребијање, пре два дана, младића у порти цркве у Могили код Косовске Витине. То сведочи и бацање бомбе на кућу оца г. Милорада Тодоровића у Церници, потпредседника КЦ. То сведочи сваки дан понеки напад на Србе, људе и децу, или српску имовину на Косову и Метохији. И даље, дакле, нема тих основних људских права за Србе и остале не-Албанце. Нема могућности запошљавања и рада, нема адекватне здравствене заштите јер су болнице неприступачне српским лекарима, као и српским пацијентима. Још увек је питање образовања српске деце нерешено. У многим селима похађају наставу, ако се то може звати наставом, по приватним кућама или подрумима.

Оно где би се могло казати да Срби колико толико нормално живе, то су те мало веће енклаве, које су чисто српске средине, као што је у централном Косову Грачаница, Церколез са околним селима, као и велика села у гњиланском крају, као што је на северу Косова или у Штрпцу на Брезовици. Посматрајући живот српског народа, може се рећи да се ту, донекле, живи нормално. Јер ту, у том окружењу, у тој енклави, осећају се слободним и безбедним. Али, осећај да је то ипак једно острво, било мало или велико, даје исти осећај несигурности. Јер из те енклаве, где год би Србин да крене, он креће на свој ризик и ставља своју главу у торбу. Тако су се и догађали ови инциденти у току прошлог лета и ове јесени.

Т.         После овог разговора међународни представници су обећавали да следи суров обрачун са виновницима насиља. Тадашњи секретар НАТО, г. Робертсон, каже: Побеђујемо сваки екстремизам. Да ли је пронађен и један убица? Да ли је пронађен и један рушитељ?

Пронађен je само убица Димитрија Поповића у Грачаници који је убијен пре годину и по дана и то захваљујући једном српском младићу који је случајно својим колима ишао иза кола из којих је Димитрије убијен. Он је алармирао полицију и тако су ти ухваћени. Дакле једини починиоци убистава су откривени и ухваћени, један је осуђен, а други је пуштен.

Међутим, од рушитеља храмова или кућа или села српских на Косову и Метохији до дана данашњег нико није откривен, нико није приведен пред лице правде.

Обећења међународне заједнице да ће победити сваки екстремизам вероватно се мислило на Србе и српски екстремизам, а не и на албански. Јер, очигледно, под влашћу међународне заједнице толико се зла десило на Косову и Метохији у последњих шест и по година да то апсолутно демантује ова њихова обећања, односно, по српској пословици: Обећање лудом радовање.

Срби више у та обећања не верују, јер доста је било и речи и обећања, ми чекамо да видимо практична дела и резултате њиховог присуства на Косово и Метохија. Нажалост, тога нема и питање је да ли ће икада међународна заједница одиграти једну непристрасну улогу да се понаша према свима подједнако.

Т.       Да ли, можда знате, Преосвећени, како се одомаћило да се Срби на Косову и Метохији називају мањинском заједницом? Како се могло десити да један народ у једном делу своје земље постане мањина?

Мислим да је то тендециозно. Управо кроз лансирање таквог назива за Србе на Косову и Метохији унаоред је прејудициран статус Косова и Метохије. Срби на Косову и Метохији могу бити мањина само ако је Косово независна држава.

Док је год Косово и Метохија у саставуСрбије, Срби не могу бити мањина у својој држави. Ја сам то до сада поновио ко зна колико стотина пута са многим саговорницима из међународне заједнице. Недавно је био један такав разговор у Грачаници, када је шеф УНМИК полиције у разговору више пута рекао за Србе ,,мањина, мањина“. Ја сам интервенисао и рекао сам:

,,Господине, Срби на Косову и Метохији нису мањина, јер Косово није независна држава. Ви са тим прејудицирате будући статус Косова и Метохије.“

Тако сам оштро реаговао.

Дакле, одомаћило се, јер на тај начин то одговара међународној заједници да би ишли ка своме циљу. То одговара и косовским Албанцима.

Међутим, мало је необјашњиво да српска дипломатија и српски представници нису увек адекватно реаговали на употребу таквога назива за Србе на Косову и Метохији. Да јесу, сигурно се то не би више употребљавало.

Т.       Још пре него што је ико било шта био предузео Ви сте, Преосвећени, у Вашингтону, у Стејт Департменту, разговарали о плановима за повратак Срба. Рекли сте тада: План је да се Срби прво врате у већ постојеће енклаве, а не у места на Косову где ће моментално бити убијени и додали да је Олбрајтова решена да истраје у реализацији програма. Шта се десило о шта је утицало да се до данас врати само око 13500 привремено расељених лица, како гласи званичан назив за изгнанике са Косова и Метохије?

То је званична изјава УНМИК-а да се вратило око 13500 прогнаних лица. Међутим, то ни издалека нису сви Срби. Ту су сви прогнани. Дакле, и Роми и Ашкалије и муслимани и не знам ко све још. Од тога броја не верујем да се више од три-четири, евентуално пет хиљада Срба вратило за шест и по година на Косово и Метохију.

Ho истовремено, много више je за то време отишло са Косова и Метохије него што се вратило српског народа.

И даље се продају српска имања на Косову и Метохији, под притиском или на неки други начин, тако да се не може говорити апсолутно да је процес повратка донео било какве позитивне резултате.

Оно што смо у почетку говорили, желели смо да се не чека да прођу године, већ да се врате прогнани људи што пре на Косово и Метохију, било где. Онда ће лакше из Грачанице, рецимо, отићи у Српски Бабуш него што ће из Крагујевца доћи у Српски Бабуш, или неко друго село.

Међутим, када смо то говорили имали смо то у виду – да се поспеши повратак. Али, није било расположења међународне заједнице да то омогући и разуме се од самих представника албанских привремених институција на Косову и Метохији.

Данас, међутим, се говори да Срби могу да се врате у постојеће енклаве, а не тамо где су живели – на то никада не бих пристао. То би значило да, у ствари, ми прихватамо етничко чишћење градова и других многих места од Срба и да легализујемо тај прогон и етничко чишћење Срба, а самим тим идемо против Резолуције 1244 СБ која гарантује да се прогнана лица врате у своје домове. Дакле, тамо где су живели, а не тамо да поново буду у не-Косово и Метохија гетоима, енклавама или у не-Косово и Метохија заштитним зонама, било око манастира било на неки други начин.

То се, у ствари не може прихватити, нити је то адекватан повратак, јер и када су се Албанци враћали, 1999. године, нико није ограничавао где ће се враћати нити је бројао колики их се број вратио. Тако је са Албанцима који су се враћали дошло и много оних који на Косову и Метохији никада нису живели. Неколико стотина хиљада Албанаца из Албаније је дошло на Косово и Метохију и, по свој прилици, њима треба захвалити толики прогон и погром српскога народа на Косову и Метохији.

Т.        Шта је са Комитетом за повратак Срба, у коме су били г. Кушнер, Во као председник СНВ, КФОР, УНХЦР, ОСЦЕ? Какав је данас Ваш став када је реч о повратку Срба на Косово и Метохију? Да ли треба да се инсистира на повратку, па на обнови или обрнуто?

Такав Комитет више не постоји. Он је једно време постојао за време Кушнера, али није дао никакве позитивне резултате. Једноставно се угасио сам од себе, престали смо да се састајемо и да о томе уопште разговарамо.

Не бих знао тачно када је престао са радом, али у сваком случају тај комитет није био дугог века. По резултатима, његов рад је раван нули.

Мој став је био да најпре треба да се врати жива црква, дакле народ да се врати, па ће онда сам народ, уз помоћ наше државе, разуме се, и међународне заједнице обнављати своје светиње. То је, чини ми се, једини прави приступ и начин да дође и до повратка и до обнове онога што је порушено.

Међутим, дешава се да обнављају куће, поготово ове после 17. марта, обнављају их шиптарске фирме средствима разних међународних организација или средствима Савета Европе. Та обнова није никад доведена до краја нити је потпуно извршена, иако се тиме много хвалило и манипулисало. Чињеница је да се нико од прогнаних Срба од 17. марта није вратио у те, тзв. обновљене куће или обновљена села. Куће се нечим покрију, ставе прозори и врата, али оне остају празне, у њих нико не може да се врати, поготово не у таквом окружењу, где им и даље прете опасности и где се осећа несигурност. Онда се искористи прилика, па се таквом домаћину каже: ,,Пошто нећеш да се вратиш, хајде ти то лепо продај“. Тако се на такав начин легализује и довршава етничко чишћење Срба на Косову и Метохији.

Т.        После многих обећања међународне заједнице и њиховог неиспуњавања, Ви сте већ 2001, поводом поарламентарних избора на Косову и Метохији, били критички расположени у вези са позивом да Срби треба да изађу на изборе. Тек сте после потписивања споразума Хакерупових позвали народ да гласа. Али, и тај споразум је остао без резултата. Хакерупови наследници се на њега нису обазирали. Да ли се зна да ли је међународна заједница у потпуности испунла иједан споразум?

Ја не бих могао да кажем ни позитивно ни негативно. Али чини ми се да од тих споразума, које је, углавном, међународна заједница потписивала, било са представницима Срба са Косова и Метохија, било са представницима КЦ из Београда, ниједан није испуњен .

Јер и ја сам потписивао са Кушнером први договор, негде 2000. године, и од тога није било ништа.

Сва обећања су остала само на обећањима.

Т.        После 5. октобра 2000 полагане су велике наде у нови приступ међународне заједнице према новој, демократској власти. Такве наде су се јављале и у са Косовоми Метохијом. Говорило се да нема више разговора о Косову без демократске Србије. Да ли су испуњена та очекивања? Да ли је дошло до заједничког састанка представника српске владе и политичара из редова косовских Срба око политичког уједињења?

Састанака је било више од 5. октобра 2000. Састајали су се представници Срба са Косова и Метохије са представницима српске владе. Било је више састанака, разговора, договора, али резултата ни по том питању није било.

Т.         У септембру 1999 објављено је прво издање публикације РАСПЕТО КОСОВО у коме су побројане 52 разорене цркве, у другом издању, већ у новембру исте године, тај број се пење на 75, док у трећем, од 2002 године, он достиже 102 вркве. У тај списак нису унете цркве страдале у мартовском погрому 2004, као ни оне уништаване до самог погрома. Опетише се са бројком од око 150 цркава. Ви сте још 2000 године благословили активности око заштите културног наслеђа. Како стоји са споразумима о њиховој заштити?

РАСПЕТО KOCOBO je излазило у три наврата. И после трећег издања, до 17. марта број порушених цркава попео се на 115, да би у мартовском погрому било порушено још 34, па се тако број попео на 150 порушенихцркава и манастира.

Било је једно време иницијатива, чак и од стране представника албанских власти, да се поједине цркве обнављају тамо где Срба нема, на шта ја нисам пристајао, говорећи управо то, да најпре треба да се врате
прогнани верници моји, па ће онда они обнављати своје цркве уз помоћ свих оних који су за то и задужени, али Бога ми, и дужни да учествују у њиховој обнови, јер су и одговорни за њихово уништавање. Мислим пре свега на међународну заједницу.

Никада нисам пристао ни прихватио принцип да наше порушене светиње и наше културно наслеђе обнављају они који су их уништавали.

Т.        Преосвећени, Ви сте започели акцију ОБНОВИМО СВЕТИЊЕ МОЛИТВОМ. Уз доста перипетија почело се са Зочиштем, без помоћи међународне заједнице. У међувремену, обновљена је Бањска, ради се Сочаница, опет без међународне заједнице. Који су даљи планови за обнову светиња на Косову и Метохији? Да ли за њих очекујете неку помоћ међународне заједнице?

Видите, од прошле године, од потписивања Меморандума о обнови порушених светиња између Српске православне цркве од стране Његове Светости српског патријарха и министра за културу, омладину и спорт „косовске владе“, међународна заједница учествује у обнови својим средствима по неком пројекту, и то се односи само на цркве које страдале у мартовском погрому. Међутим, та обнова иде, како информације стижу на тој обнови се ради. Прва фаза је прошла – то би било рашчишћавање неких локалитета где су цркве порушене или неке мање поправке. Међутим, на такав начин неће се, чини ми се, доћи до праве обнове. Јер, црква која не буде враћена у функцију у којој је била не може се сматрати обновљеном. А црква не може бити у функцији без повратка прогнанога народа.

По потреби дижемо и нове цркве. Прошле године смо имали освећења три новоподигнута храма у нашој епархији, два код Новог Пазара и један, цркву Св. Димитрија у Косовској Митровици. Граде се храмови у Супњу код Рашке, гради се у Сочаници парохијски храм, гради се по многим манастирима, обнављају се многи манастири, као што је манастир Бањска, манастир Кончуљ, Ђурђеви Ступови, Дубоки поток, Свети Архангели…

Сада је у плану обнова још три манастира – манастир Св. Врача код Лешка, манастир Св. Петке код Лепосавића и манастир Пресвете Богородице Девине воде код Звечана. Радови су већ у току, започети су јесенас, а наставиће се кад зимски период прође и кад буде могло да се ради на томе.

То је изградња и обнова манастира, не оних који су порушени у овом периоду, него који су порушени ко зна када у историји, али сада је дошло време да се поново обнове, да заживе и пропевају као што је већ неколико таквих манастира обновљено.

Т.        Преосвећени Владико, у ове дане изузетно се много говори о будућем статусу Косова и Метохије. Листајући старе бројеве Гласника, налазимо да су још 2000 године Ричард Голдстон и његова комисија предлагали да се Косову и Метохији да условна независност. Неких осамнаест месеци касније, Међународна кризна група даје преглед могућих решења косовског питања, да би убрзо потом и Амерички институт за мир дао сличан преглед. Шта Ви мислите о тим пробним балонима који данас попримају обрисе стварних решења? Шта Ви мислите о коначним статусу Косова и Метохије?

Природно је да о тако великом проблему постоје различита виђења и предлози за његово решење. Тако и сва та мишљења која су се повремено појављивала од стране међународне заједнице – Кризне групе Вашингтона, Брисела или било кога другог, јесте, у ствари, покушај да се тај проблем на неки начин реши. Али се сви ти предлози и мишљења мање више своде на једно – на давање независности Косову и Метохији, односно, удовољавање захтеву и историјском сну косовских Албанаца да од Косова створе другу албанску државу на Балкану у првом ступњу, да би се у следећем кораку сигурно ишло на уједињење Косова и Албаније и стварања Велике Албаније.

Како ће бити, који ће коначни статус бити Косова и Метохије, тешко је говорити о томе, треба да почну преговори. Недопустиво је и несхватљиво да међународна заједница, која толико настоји да ти преговори што пре почну и да у њих буду укључени и представници власти из Београда и представници привремених косовских институција, да многи из ње и даље наступају са предлозима који већ наговештавају и говоре о независном Косову, прејудицирајући на тај начин резултате преговора до којих тек треба доћи. Тако је недавно Дорис Пак рекла да Србија више треба да брине о наталитету него о „изгубљеним“ територијама. Она унапред, пре почетка преговора, сматра Косово изгубљеном теритиријом за Србију и за Србе. С којим правом? Само с позиција силе.

Ако је тако, чему онда уопште преговори. Ако међународна заједница сматра да треба Косово да буде независно, нека изволи и нека га учини независним, али без нашег пристанка то мора учинити.

Међутим, међународна заједница свакако да има то у виду, али жели да кроз преговоре на неки начин приволи или примора Србију и представнике преговарачког српског тима да на то пристану да би тај гест проглашавања независности Косова био легитиман и самим тим и пуноважан.

Сматрам да Србија на то никада не може и не сме да пристане. Међународна заједница може да учини све што хоће, може да наметне решење које хоће, али са јасним сазнањем да оно што је силом наметнуто не може бити дугога века. Што се силом отме, силом се и враћа. Кад тад.

Т.         Како бисте, Преосвећени владико коментарисали три јануарска догађаја: Декларацију Прешева, Бујановца и Медвеђе, смрт бискупа Марка Сопија и смрт г. Ибрахима Ругове?

Нажалост, настојање те три општине у југоисточној Србији је очигледна намера да искористе време преговора о Косову и Метохији, да и они неке своје политичке циљеве остваре. Мислим да ће они у том настојању добити на неки начин симпатије и подршку међународне заједнице. Јер, и то је на штету Србије.

Колико ће у томе успети, остаје да се види.

Што се тиче осталих догађаја, смрт господина Марка Сопија и смрт господина Ругове – то се све десило у десет дана – сигурно да су то крупне промене на Косову и Метохији и могуће је очекивати чак и неке турбуленције. Пре свега, можда у албанској заједници, јер ће свакако доћи до борби око престижа за фотељу г. Ругове, у чему Срби могу да буду колатерална штета.
Да ли ће међународна заједница то допустити, остаје да се види. Чини ми се, по мом осећању, да међународна заједница неће допустити да се та борба за превласт на Косову и Метохији распламса, јер ће то угрозити саме преговоре. Како је међународној заједници стало до преговора, верујем да ће наћи начина да се и питање наследства Ругове реши на неки миран начин.
Остаје да видимо.

Т.         Као да постоји цикличност у понављању и неиспуњавању обећања, али и злочина над Србима, а нарочито над децом. Да ли мислите да би се цитат са почетка могао применити и данас?

Потпуно. Рекао сам, разлика је у квантитету а не у квалитету. Јер као што сам већ рекао, много мање бројчано недела је сада. Али на томе треба захвалити много мањем броју Срба који су остали на Косову и Метохији, што се на неки начин усталило стање где Срби живе и што су се навикли да се мало више чувају. Међутим ипак се дешавају такви напади. Ето, пребијање деце у Могили, бацање бомби на кућу г. Тодоровића у Церници и многи, многи други инциденти који се догађају и данас. Поготово сада после смрти Ибрахима Ругове не знамо шта све може да се деси на Косову и Метохији.

Међународна заједница је обећавала и клела се да неће више допустити насиље или погром оних размера или уопште насиље над Србима на Косову и Метохији. И после 17. марта је било много тих напада и убистава, али вероватно мисле да неће допустити такву масовност. Видећемо шта ће од свега тога бити. Ми имамо наду у Господа Бога, предани смо Њему, живимо и трудимо се да опстанемо на Косову и Метохији. Настојимо да се прогнани Срби у што већем броју и што брже враћају на Косово и Метохију, рачунајући и на подршку наше државе, представника наше власти, али и међународне заједнице. Само заједничким настојањем, надам се да ће једино кроз повратак прогнаних на Косово и Метохију моћи да добије једну стабилност и да очекује боље сутра. Никаквим наметнутим решењем, никаквим самопроглашењем независности проблем Косово и Метохија неће и не може бити решен.