Ђавољи прсти и смена епоха

Аутор: Борис Над

Америка ни 1999, баш као ни данас, није желела „неподељену и јединствену Европу“, већ само слабу, завађену, и насмрт болесну

Постоје догађаји који су једноставно преломни и обележе читаве епохе. Нису инциденти ни случајности. Њихов значај не морамо схватити одмах; по правилу, то се и не дешава. Постајемо их, у њиховим приближном размерама и тежини, свесни тек накнадно. Док се одвијају, они су део ковитлаца који спречава расуђивање и у коме, тврди Дени де Ружмон, и сам Ђаво има великог удела. Његово име можемо писати малим или великим почетним словом; то зависи од тога да ли га сматрамо за личност, или само за слепу силу; за једну од слепих сила које волшебно усмеравају догађаје. Било како било, у неком тренутку Ђаво се појављује на сцени и почиње да води игру више се не скривајући.

„Никада као вечерас, у овом тренутку“, записао је Франо Цетинић у Паризу, у свом дневнику 24. марта 1999, на дан почетка рата НАТО-а против Савезне Републике Југославије, „нисам осјетио оно ковитлање догађаја около нас, и у нама самима, удио Ђавола о којем је Дени де Ружмон писао ратне 1942. године“. Следи Де Ружмонов запис из „ратне 1942. године“:

„Ухваћени ковитлацем наших свакодневних гријехова, осјећамо како понекад наступи тренутак паничног убрзања: то је он! Наједном, ствари се погоршавају и замршују, и ви не знате зашто; постају неразмрсиве, не разлучујете више добро од зла, лажно од истинитог, милосрђе од окрутности: он је тај који је преузео игру у своје руке! Он је тај који измишља наше моралне софизме, брише наше категорије, претвара овај уобичајени гријех у помамну ‘врлину’, у вртоглавицу лажне невиности, у одушевљење рушилачком снагом. Он је тај који ствара безизлазне ситуације.“

„Одушевљење рушилачком снагом“, вера у сопствену свемоћ, мимо било каквих ограничења, поготову оних етичких – у томе је кључ. Све је одједном постало дозвољено. Не постоје норме које су важиле раније; норме су за друге, оне слабије. Остали ће морати да се подреде томе. Ако не сад, једном, и то у врло блиској будућности. Суверен је само један и он управо показује своју божанску моћ.

ТЕГОБАН ПУТ У БУДУЋНОСТ
Догађаји из 1999. су трауматски у пуном значењу те речи, и то не само за Србију. Не могу се избрисати ни заборавити. То је једна од тих „безизлазних ситуација“, за чије стварање се побрине сам Ђаво. Недавно је „одлазећи амерички амбасадор“ Кајл Скот саветовао Србима да „1999. годину посматрају у широј перспективи“. Колико широка мора да буде та перспектива? „Ни Србија ни Сједињене Државе не могу да врате време уназад“. (Остаје нејасно зашто би време уопште требало „враћати уназад“.) Бомбардовање је, за Скота, било и потребно и оправдано; и обавезно „за наше добро“, као горки лек који се даје тешком болеснику. Али сада се, пошто је у њему погинуло најмање 2.500 људи, већином цивила, и деце, треба окренути будућности: „Америка је Србији пружила руку пријатељства“, сматра амбасадор, „и сада је на Србији да је прихвати“. „Прихватити пружену руку“ значи прихватити и постојеће стање ствари, признати постојећи поредак за правичан и за једино могућ.

О  будућности је заправо и реч. Пут до ње је тегобан, трновит и није права стаза. Води преко прошлости, и оне која нам је историјски још сасвим блиска, замршеним и вијугавим линијама; кроз збивања међу којима је и та, нема сумње, једна од „најважнијих и најдраматичнијих страница“ у историји народа, капитални догађај. Треба ли данас поздравити агресију и аболирати све, оне већ почињене, и евентуалне будуће злочине? Ко одлучује о томе, и зашто је све то било  и оправдано и неопходно? Најпре, зашто је било потребно разбити федералну Југославију, изазвати у њој рат, војно интервенисати против једне, а у корист других зараћених страна и, коначно, отцепити једну покрајину, проглашавајући је за независну државу и захтевајући њено признање? То укључује и признање „данашње реалности“. А та реалност је заправо криминална.

ЂАВО ПРЕУЗИМА ИГРУ
Најзад, да ли је та одлука била добро стратешки промишљена, или је Америка ипак направила кардиналну грешку у свом походу за планетарну свевласт? И које су стварне последице те одлуке, којима не можемо избећи ни данас? Да ли је то пут који нас је довео до „уједињене, неподељене и демократске Европе“, као што је још 23. марта обећао тадашњи амерички председник Клинтон – „до Европе у којој не би било диктатора, и која живи у сигурности и миру“? Или је, напротив, ова одлука, једна у низу погрешних, отворила пут ка садашњој, дубоко подељеној и нимало безбедној Европи, преплављеној таласима избеглица са Блиског и Средњег истока и из Африке; Европи у којој НАТО не престаје да звецка оружјем и маршира ка границама Русије, по Источној Европи и на Балкану?

„Ова влада“ (америчка, наиме), приметио је 1999. аналитичар Иво Далдер, „нема ниједног стратега који би мислио на будућност. Не види даље од једног потеза и не занима је ништа изузев медијског циклуса који траје 24 сата.“ Можда у том недостатку озбиљног стратешког промишљања у Белој кући и лежи прави разлог за покретање преко три стотине ратова и војних интервенција у које се Америка упустила после 1945. године?

А то је, у ствари, онај „кобни ковитлац догађаја“ о којем говори Де Ружмон, кад Ђаво преузима игру и измишља моралне софизме којима се прикривају и најгори злочини; ковитлац у коме се више не разликује добро од зла, истина од лажи, милосрђе од окрутности,у коме је невиност само привид, и где је једини стварни мотив голо „одушевљење рушилачком снагом“. Та врста опијености, и ништа друго, проузроковала је трагедију. Због тога је Србија могла да буде проглашена за „највећу претњу безбедности САД“. Казнена експедиција морала је да свим другим пружи застрашујући пример. Отада па до данас, трагедије су се само множиле: Авганистан, Ирак, Сирија, Либија…

КЛИНТОН КАО ПИНОКИО
Дана 23. марта, уочи бомбардовања, кад је одлука већ била донесена, Бил Клинтон је заправо објавио рат Србији, а такође и Русији и читавој Европи, правдајући одлуку несрећном досетком: „Шта би се догодило да се на време послушао Черчил и раније пружио отпор Хитлеру? Колико би живота, укључујући и америчке, тако било спашено?“

„Хитлер“ из Клинтоновог говора који прети Западу је тадашњи председник Југославије Слободан Милошевић. Војна операција, под кодираним називом Determination Force, имала је, према Клинтону, три важна циља: „Показати одлучност НАТО-а да се супротстави агресијама, да се зауставе напади председника Милошевића на цивиле и, ако је могуће, да се ослаби способност Срба за вођење рата на Косову, смањујући знатно њихов војни потенцијал“.

Наводну агресију (агресију на сопственој територији, sic!) требало је спречити стварном агресијом. Није то ништа ново у историји, ма шта о томе мислили заговорници „хуманитарног интервенционизма“. Концептом „заштите мањине“ као оправдања за мешање у унутрашње ствари суверене државе и за агресију послужили су се претходно, у 20. веку, и Мусолини и Хитлер: први у Абисинији (Етиопији), други у Чехословачкој. Није потребна никаква експертиза да закључимо да је, од почетка до самог краја, Клинтон безочно лагао. Лагао је и раније, у августу 1998. на пример, током сведочења пред Великом поротом, када је, како су приметили психијатри из Илиноиса, постао жртва „Пинокијевог ефекта“. Клинтон је тада „почешао нос 0,26 пута у минути“, што је убедљив доказ лагања: кад неко лаже, као што је лагао Пинокио, тврде психијатри, унутрашње ткиво носа отиче, а то отицање изазива свраб. „Мрачни хуманитарни интервенционизам“ Запада почивао је и почива на лажи. Лаж је његово једино и последње оправдање.

Године 1999. Клинтонов нос осетно је порастао; његове лажи су постале много крупније и далекосежније. Сједињене Државе ни тада, баш као ни данас, нису желеле никакву „неподељену и јединствену Европу“, већ само слабу, разједињену, завађену – и насмрт болесну – Европу, због чега су и започеле рат на њеном тлу. Европљани, послушни ђаци атлантистичке класе, у томе су их послушно следили. А тај рат се, у другачијим облицима, наставља све до данас; то је онај исти „језиви рат“ и „хиљадугодишњи остракизам који поткопава Запад изнутра, одсецајући један велики део њега самог“. О том рату, међу многим другим, у својој књизи о русофобији говори и швајцарски новинар Ги Метан. То су, уосталом, и тада – 1999. године, отворено признавали ратни хушкачи и пропагандисти рата, попут „филозофа“ Андре Гликсмана или Алана Финкелкрота.

ЕВРОПСКИ „ВАРВАРИ”
Први је, на страницама француског Експреса, „у ритму ратних добоша“, позивао на борбу против (српског) варварства, помињући у тексту и (Камијеву) „кугу“ и „клониране Милошевиће што у Кремљу брусе своје ножеве“. Још један отрцани клише: ништа на Западу, ниједна драма не може да прође без „крвожедних Руса“. Овај други, забележио је Франо Цетинић, „Алан Финкелкрот, након вишедневне шутње, укључује се, у емисији на LCI, у напад на Режиса Дебраја. Каже `Косова`, па се исправља: `Косово`. Нервозном игром руку подсјећа на злочестог Гаргамела из Штрумфова. Финкелкрот подастире наводне разлоге Дебрајева (антинатовског) иступа: антинемачка, проруска и просрпска Европа“.

Ако је „(про)руска“ или „(про)српска Европа“ и била могућа пре тога, постоји ли она, и може ли да постоји и после 1999? Или је „јединствена Европа“, трагично и задуго, а можда и једном заувек онемогућена, јер су њени поједини делови криминализовани и одбачени, а поједини народи оглашени за „варваре“,с којима се може разговарати једино бомбама, будући да дивљаци разумеју само тај језик?

У ствари Европа, та „неподељена Европа“, није убијена 1999. Убијена је још 1991, када је Европска економска заједница, предвођена Сједињеним Државама, „администрирала југословенском кризом“ и „с великим апетитом“ разбијала ову земљу, верујући да сама никад неће пасти тако ниско. Рат је у Југославији изазван и подстицан споља, с истим актерима које смо гледали на делу и 1999. Потом је још једном, за сваки случај, и поново НАТО-интервенцијама, Европа убијена 1993. у Босни, па 1995. у Крајини; последњи пут и коначно 1999. Ако није могућа Југославија, није могућа ни Босна, а није могућа ни уједињена Европа. Или је ипак могућа, али тек након што се „варвари“ цивилизују и упристоје, након што се потчине и коначно постану „неко други“ – уљуђени, преправљени и „демократизовани“ – заправо колонизовани по обрасцу који им се једино нуди. Разбијајући Југославију, Европа је, то је данас сваком познато, починила самоубиство.

ПОЗОВИ НАТО РАДИ УБИСТВА
Баш као и данас, ни тада послушне европске елите нису увиђале, или нису желеле да виде, одакле долази стварна опасност: Европа је постала жртва (не)промишљене противевропске стратегије САД. О томе је 1999, у Либерасиону, писао филозоф Жан Бодријар: „Европа је сада постала мета Америке, а њен циљ је да јој наноси поразе што је дуже могуће… Најбољи начин за то је разјединити Европу, хватајући је у клопку рата који она не жели и који уништава њене последње изгледе, прискачући евентуално у помоћ мањинама (Босна, Косово, Курди итд.)…“ Европљани су, тврдио је Бодријар, тада били „умешани у акцију НАТО-а, која ради на њиховој пропасти“. А умешани су и данас.

Будући ток догађаја показао је да је „неподељена Европа“, под кишобраном НАТО-а и унутар ригидних оквира које прописују Брисел и Стразбур, пука илузија, обмана, јефтин трик. Разуме ли то данас и „званични Београд“, који не престаје да говори о својој „стратешкој посвећености европским интеграцијама“ и о „Европи као залогу српске будућности“? Што се тиче 1999, прави разлози за овај рат се – као костури у ормару – скривају и данас, а он се и даље покушава оправдати моралним софизмима; онима које, видели смо, измишља Ђаво лично. Трећи светски рат започео је агресијом Запада на Србију и Југославију.

То је било тешко сакрити и пре двадесет година, о чему,такође, сведочи Франо Цетинић, у својој књизи Паришки колатерални дневник, прољеће 1999 – Назови НАТО ради уморства (2000): „Хуманитарна криза, фашизам као horrescoreferens, колико само повода да би се оправдао рат који је – по информацијама које све више цуре из ‘службених извора’ – наметнула Мадлен Олбрајт, а за теоријску логистику побринуо се пан Збигњев Бжежински, чији је оправдани антисовјетизам дуго прикривао болесни антирусизам. Довољно је читати његову посљедњу књигу Велика шаховска табла.“ Америчке и западне политичке елите су га спремно прихватиле и тиме зацртале пут у (не)жељену будућност.

ВЕЛИКА ШАХОВСКА ПАРТИЈА
Да ли је и овај антисовјетизам био оправдан, посебно из данашње, историјски много „шире перспективе“? И може ли се оправдати оно што се не може оправдати? Праве разлоге за агресију диктирала је геополитика, ојачана тврдокорним, жилавим и примитивним предрасудама; геополитика коју су кројили стратешки умови типа Кисинџера и Бжежинског, а која нас је сада, две деценије касније, поново довела на руб новог „врућег рата“ у Европи. Бжежински је данас мртав, не само физички, мртви су и његови концепти и идеје, а Кисинџер увиђа своју грешку: неће бити никаквог америчког победоносног марша кроз Евроазију који би без отпора пронео вредности либералне демократије, претварајући континент и читав свет у „планетарну Америку“.

„Хенри Кисинџер, наравно, није једини одговоран за еволуцију америчке државе националне безбедности у чисту монструозност“, примећује амерички историчар Грег Грандин. Али његов пример, а посебно његова упорна подршка бомбардовању као инструменту `дипломатије` и његова улога у стварању новог америчког милитаризма, а тај утицај је трајао деценијама, обасјава пут који је Америку довео у стање вечног рата.

Велика шаховска табла, она на којој се играо „пан Бжежински“, коначно је разбијена. Фигуре су побркане и разбацане; велика шаховска партија се није одвијала на жељени и предвиђен начин. Европа неће никад бити уједињена, а Запад неће тријумфовати. Година 1999. ипак је била преломна. У Београду је тада, опет не случајно, бомбардована и кинеска амбасада. У Русији је крајем године дошло до смене власти. „Постало  је јасно да таква иста судбина очекује и Русију,“ приметио је Александар Зиновјев враћајући се у отаџбину, и „да се, помахнитали од светског самовлашћа, амерички господари западног света и њихове западноевропске улизице неће зауставити ни пред чим како би ликвидирали сваку помисао на отпор од стране Русије…“

Једна епоха била је завршена године 1999. Могла је да отпочне нова, са непредвидљивим обртима, пуна преокрета и изненађења. Зашто је Американцима тако тешко да то схвате? Мора да је и овде Ђаво, на кога показује Де Ружмон, умешао своје прсте.

Извор:
СТАНДАРД