НЕЗАБОРАВЉЕНИ ЉУДИ (5): Љубомирова земља

Аутор: Зоран Шапоњић

Набасао сам на Љубомира Јовановића, изненадио га, умало препао, док сам већ уморан од врућине, лутао Пештером, пребацивао се с брда на брдо, вођен само звуком клепетуша. Замишљен, копао је штапом рупу у земљи, леђима наслоњен на брвна од штале, себи нешто шапутао у браду. Шајкачу скинуо са седе главе, одложио је са десне стране, пластичну боцу са водом поред шајкаче… Десетак метара даље, под крушком, пландовале су овце, умирене јулаком припеком, тек повремено потмуло је јекнуло звоно окачено о врат овна који је лежао са стране, махао главом и бранио се од досадних мува. Около треперио је врео ваздух, жутела се од жеге сагорела пештерска трава као руска степа…

-Од коијег си ти – пренуо се и измолио главу, кад сам му се примакао сасвим близу, и када сам га, било је очито, прекинуо у дубоком промишљању.

-Ја се нешта замислио – наставио је устајући, извињавајући се скоро, и не сачекавши да му кажем ко сам и који ме посао јулског раног поподнева води по Пештеру.

Пошто сам и ја заклонио главу у хладовину, под стреху штале, укратко, испричах му ко сам, шта сам, којим послом лутам пештерским брдима. Он испод дрвене подвале, из дубоког хлада извуче пљоску са ракијом.

-Да се прекрстимо – вели.

Нагињали смо после пљоску, мало причали, мало ћутали и гледали у стадо под крушком, док је хлад који је правила штала иза наших леђа био све дужи, а разговор, ракијски, све дубљи.

-Онијемљек овде, дијете. Немам са ким, сем са ово оваца, и са бабом увече ријеч да проговорим. Сам остак на земљи. Сједи, не лети, стићеш куд год да си пошо`, ако `оћеш имаш и овде код мене конак – каже ми.

Причали смо о коњима, воловима, овцама, о љетини и испаши, коланима и тељизима, крстинама, и пластовима траве, Љубомиру мило што се и ја помало разумем у сељачке теме. Растегао причу нарочито о старим временима кад је само на овом комаду земље, сред Пештера, народа било за леп вашар.

Кад је хлад штале стигао до под крушку, Љубомир скочи на ноге.

-Деде, да се иде кући. Да шта презалогајимо – заповедио ми је тоном коме није било вајде супростављати се.

Тек иза штале, под сенком склада угледао сам Љубомирову кућу. Доле, подрум окречен у бело, са две саксије цвећа на прозору и две заборављене зубље луча крај саксија, над подрумом, брвнара поцрнела од киша и ветрова, над брвнима сиви кров од салонита, уобичајен за Пештер, и усред крова накривљен црни оџак. Над оџаком, од јаре побелело небо. Лево, одвојена од куће оградом од шиљатих пармака још једна штала, велика, од црвених блокова, под црепом. Пред шталом, буљук говеда, леже на припеци и машу реповима.

-Имам ја и помоћног чобанина, коња, зовемо га „кобила“, знаш кол`ко ми ваља, ђе би ја сам `волику стоку освојио… ‘Ајде јуначе, не бој се – поскочио је Љубомир иза мене када је приметио  да сам устукнуо пред оноликом рогатом марвом испред његове штале побојавши се да неки од великих волова, са још већим роговима не провали пресла од тора и не насрне на нас.

Као да нас је чула, из куће изађе домаћица, Љубомирова супруга Стоја. Висока, кошчата старица. Рукаве побледеле блузе заврнула до лаката, на ногама јој вунене чарапе и опанци. Поклони се преда мном као пред кумом, обриса руке о сукњу и чврсто ми стеже руку. Љубомир је само летимично погледа.

-То је новинар. Из Београда чак. Деде, турај ручак…

Она без речи вишка замаче у кућу. Претходно размаче опанке и чизме до тада разбацане по бетонској плочи испред прага. Није се знало ни кад смо прекорачили унутра, ни засели на дрвену клупу, за дугачки сто, поред креденца и црног шпорета из кога је била врућина, ни кад је Стоја почела да ређа тањире по мушеми. Прво комад хлеба, па со, сир, кајмак, онда однекуд и тањир пун овчијег меса…

-Деде, једи. Гријех је иза совре устати гладан – нареди Љубомир и дохвати комад хлеба па ми одреза повелику кришку и још ме лактом муну у слабину показујући ка пуној софри.

Поподне, по ручку, Љубомир и даље није дао ни да помислим да кренем даље. Седели смо и причали, углавном Љубомир и ја. Стоја је нешто пословала по кући, прала судове, сваки час замицала у колибу, проносила карлице на којима се жутео млади кајмак. Говеда су пландовала у тору. Стоја је повремено погледала  ка Љубомиру, тек да га опомене да је време да се стока тера на пашњак, даље под планину, да је доста било дангубе… Љубомир – ништа. После се и она мало окуражила, укључи се у разговор. Опрезно, тихо, вели, све погледајући ка домаћину, њих двоје остарили, требало би продати шта говеда и оваца, много их за старачке руке. Не могу више да се дајанишу на ногама ломећи се за стоком.

Домаћин се истог трена нарогуши:

-Ја знам да живим `вако, друкчије не умијем. Лако је распродати, но је тешко стећи – удари шаком по столу, подвикну, на столу зазвечаше чаше и тањири.

Од љутине зашкрипа зубима, поскочи са клупе јерезан што је Стоја уопште поменула продају, али се брзо смири, седе на клупу, опусти руке на сто, спусти поглед, сневесели се…

-Е, Боже мој, да ми је да се вратим  у оне године, ја шта би све стек`о – вели.

-Е, да је да се вратимо – хукну и Стоја од шпорета.

Причали су ми после, њих двоје једино су двоје живих чељади у овом крају села Дујке на висоравни. Остали Јовановићи, шест – седам кућа, давно се разишли ка „Србији“, још у време кад су они што су остајали на земљи били – будале. Њихова двојица синова живе у Врњачкој Бањи, свако са својим послом, породицом и бригама, ћерка се удала у Сјеницу. Унуци сврате, донесу радост кад дођу.

Љубомир цео живот куповао земљу. Водио се, прича, саветом старих, да земље, чесама и деце никад није доста. Кад је пре 50 година постао домаћин, њему и Стоји припало тек осам хектара и још нешто дрлије у Гиљеви. Сада је Љубомирово, безмало, све докле оком са кућног прага види. Педесет хектара око куће у једном комаду и још толико у Гиљеви.

-Двадесеторо говеди из штале сам прод`о кад сам брату од стрица исплаћив`о земљу. Вукла ме пуста, радов`о сам се, сваком комаду… Иш`о у зору, сједио на складовима, нисам мог`о да је се нагледам… Сила смо јада виђели да би што више заимали, накуповали, сад, прети да остане пуста. Шта ће са њом бити кад нас двоје нестане – не знам, а и не интересује ме – причао је Љубомир, а грло му се стегло, само што не заплака.

Стоја стала иза њега, гута сузе. Не сме да их обрише марамом да Љубомир не види, него их крадом, да домаћин не примети, склања рукама са жутих образа.

-Дела, не лудуј. Два метра горе на брду биће и мени и теби доста кад нас онај одозго зовне… А неће чамати…

Касније, више на моје инсистирање, него што је Љубомир журио, и кад је он мало поправио расположење, отворили смо торове и потерали говеда на пашу. Успут, Љубомир ми је тојагом, са коња показивао своје њиве и ливаде…

-Гледај, ђе год да закопам имам извор, потоци на све стране, гледај стоку како слатко пасе, гледај ову љепоту… Сад, кад би ме неко оћеро у град и затворио у солитер, црк`о би за двије неђеље, да продајем стоку – нећу, за инат – причао ми је док је са леђа коња надгледао шарено стадо у страни под Гиљевом.

Доброг чобанина, за овце и говеда платио би, каже, 300 евра месечно, само да може да га нађе, а неможе, да и он, Љубомир, може једном у животу који сат дневно да „одане“. Кад из Сјенице у Дујке пристигне Љубомирова сестра Гордана да који дан причува јагњад и помогне око домаћинства, Јовановићима сване. Само, и она одавно у годинама.

-Нисам чобанина ни тражио, јер знам да га не могу наћи. Што да радим залудан пос`о. Били су неки `вуда, но, ни један неће сербез да ради – каже.

Лети, кад угреје сунце и окопни снег, под Гиљевом, за Љубомира и Стоју још је и добро. Зими, њих двоје, по три – четири месеца падну у снежно заробљеништво. Западне под сметове Љубомирова земља. Тада он три пута дневно донесе положине за оних четрдесеторо говеда, два пута дневно очисти шталу, у међувремену нахрани својих 240 оваца, окида пртине, па му Бог  ни за зимских дана, ни за празника не да ни часа одмора. Уз све то, на живот му се „наклате“, жалио ми се док смо у предвечерје док је попуштала жега седели крај корита, и курјаци са Гиљеве, а Љубомир нема пушке, па ако који минут слободан има, мора да изађе на пртину више куће, и „алаче“, на вукове, колико год има снаге и гласа.

-Узму ми курјаци два – три брава сваке године. Поједу кад год шта могу да уграбе. Сад, шта ћу им ја, и они од мене и моје земље живе, од онијег у граду они немају никак`е вајде – вели Љубомир.

Његове прве комшије су Бошњаци са Пештера. Граниче са његовом земљом. Прошле зиме, кад је Љубомиру, негде пред пролеће, понестало сена, и то се прочуло селом, комшије Асановићи из Дубнице, избили путем са саоницама пуним сена, дотерали храну за стоку а да их Љубомир није ни звао ни питао.

-Више ме ови млађи комшије пазе но што сам се ја са њиховим старим пазио. Прије би пристали да нешто њихово пропадне него моје. Сад, да ми шта затреба, њих петнаесторица би се овде за час створили, па се понекад упитам – да ли ја зарадих да ми толико помажу. Кад мало боље промислим – добро иде на добро. Помогнем и ја њима, кол`ко могу. Сад кад би њима дошло нешта тешко, помог`о би им к`о себи – вели Љубомир.

Предвече, кад смо се вратили кући и кад су са пашњака, испод руменог неба, почели да пристижу буљуци оваца и јагњади, краве и бикови, телад, у трену, пред кућом Јовановића настао је тешки кркљанац у који је, ко би други, ускочио Љубомир. Два три пута около пукла је по леђима крава и волова мочуга, и зачас овце су биле у својим, јагањци у својим, краве у својим торовима. Љубу и Стоји  до мрака остало је још да одлуче јагњад од оваца, да пусте телад из штале под краве, па да их после врате у шталу, да очисте преграде за телад, да помузу краве, после да узваре млеко, Стоја да опере кофе и шерпе, па да се к`о људи одморе до четири ујутру, па онда све, Љубомире и Стојо, наново…

И тако, све док их ноге буду носиле по Љубомировој земљи.

(После ме више пут ни једном није нанео до Љубомирове куће и Љубомирове земље. Много година касније до мене је стигао глас да су Љубомир и Стоја умрли, али ту вест, нисам успео да проверим. И дан данас, надам се да ћу их некад, једног дана, срести у пристранцима изнад Раждагиње како чувају своје стадо, весели и срећни, на Љубомировој земљи…)

Извор:
ИСКРА