Одговор Петру Искандерову: Русија није Америка, а Путин није Јељцин

Пише: Драгана Трифковић,
директор Центра за геостратешке студије

Како се Александру Вучићу ближи време да испуни обавезе које је преузео доласком на власт, тако настоји да угуши сваку слободну мисао, поткупи што већи број аналитичара и експерата и сурово се обрачуна са свим неистомишљеницима. По узору на власт Мила Ђукановића у Црној Гори, он се труди да приватизује државу и уведе потпуну диктатуру, прогонећи свакога ко мисли другачије него он. Захваљујући медијима које контролише успева да држи јавност у уверењу како одговорно и посвећено обавља свој посао. Али чињенице говоре другачије. Иако се хвали како је Правни факултет завршио са најбољим оценама, то га не спречава да свакодневно крши Устав над којим је положио заклетву.

Посебно болне теме у којима не воли да буде оспораван су Косово и Русија. Због тога што су за просечног Србина то веома важне теме. Александар Вучић је своју радикалску политичку каријеру градио на идејама о „Великој Србији“, одбрани српских интереса и стварању међуетничких сукоба. Радикалске идеје су са једне стране давале оправдање западним силама да тврде како је српска агресивност проузроковала све проблеме на простору бивше Југославије, а са друге стране су имале дијаметрално супротне ефекте у реализацији. Што су радикали више ударали у своје великосрпске бубњеве, то је Србија бивала све мања. И данас када Александар Вучић говори о томе да спашава барем нешто на Косову иако ми тамо немамо ништа, ми смо свесни тога да је спреман да дâ све оно што јесте наше и што нам по Уставу и међународном праву припада.

План о разграничењу са Косовом, српска јавност никада није имала прилике да види. Грађани Србије могу само да нагађају о каквом је плану реч, јер председник Србије никада није нашао за сходно да га представи и образложи. Такође није нашао за сходно ни да потражи подршку од грађана Србије за његову реализацију, али је ангажовао Тонија Блера, који је 1999. жестоко заговарао бомбардовање Србије, како би му помогао да добије подршку за разграничење од светских сила. Тони Блер је добро одрадио свој посао, колико је могао. САД се овај план свидео, јер његовом реализацијом завршавају пројекат независног Косова, али добијају и више од тога. Након потписивања свеобухватног договора о нормализацији односа са Косовом, Србија фактички признаје право на сепаратизам и насиље, чиме се сви учесници и подржаваоци сепаратизма и насиља, ослобађају одговорности. Нико после тога неће моћи да говори о НАТО агресији, америчком интервенционизму у Југославији или албанском тероризму, након што српска власт ослободи главне актере одговорности. Руско Министарство иностраних послова последњих година често говори о штетним последицама НАТО интервенције у бившој Југославији, као и председник РФ Владимир Путин. Парадоксално ће бити уколико српски режим ове аргументе потпуно обезвреди. Друга ствар коју ће САД постићи је интеграција остатка Балкана у НАТО, јер након уласка Косова у НАТО по добијању независности, Србија неће имати другу алтернативу ни могућност да брани своју територију. За собом ће повући и Босну и Херцеговину која за сада остаје изван НАТО, само због отпора Републике Српске и чињенице да Србија није чланица НАТО, иако је дубоко интегрисана у ову организацију СОФА споразумом и ИПАП (које је узгред речено потписао режим Александра Вучића). Уколико се такви планови реализују, Балкан ће бити потпуно затворен за руски утицај.

Овај увод сам направила како не би било забуне око тога шта за собом повлачи признавање Косова као независне државе од стране Србије, јер се чини да неки руски аналитичатри ове чињенице игноришу или их не разумеју, што је мало вероватно .

Александар Вучић уистину покушава да убеди српску јавност а и руску страну, како је договор са Албанцима, односно предаја Косова, најбоље решење за будућност Србије. Да у Кремљу сада седи Борис Јељцин, верујем да би се обрадовао што је Вучић у посету Москви повео свог саветника Тонија Блера да заједнички образложе предности тако генијалног плана. Али сва срећа, у Кремљу не седи више Борис Јељцин, па Вучићеви лукави планови уопште нису наишли на разумевање. Ипак у руској јавности има оних који подржавају такве планове, посебно последњих неколико месеци од како је Вучић повео плаћену лобистичку кампању у циљу придобијања подршке  у Русији и дискредитације својих политичких противника из Србије који му те планове кваре. Посебно разумевање је нашао у кругу људи окупљених око пројекта Балканист.ру који свакодневно марљиво преводе писања српских таблоида којих се згражава већинска јавност у Србији. Експерти окупљени око Балканиста подржавају Вучићеву политику и план разграничења са Косовом, што је евидентно из њихових анализа и публикација. Због тога се повела полемика између руских и српских интелектуалаца, која је по мојој оцени, нарочито корисна.

Иако сам очекивала да ће г. Никита Бондарјев сам изнети своје аргументе у одговору на текст којим сам му се обратила, то је уместо њега учинио г. Петар Искандеров.

Господин Искандеров је цењени стручњак који у Русији важи за једног од најбољих познаваоца Албаније. Посебно уважавам то што као албанолог течно говори албански језик, јер без тога не би ни могао да познаје толико добро наше суседе. О њему у Албанији имају само речи хвале, и то не без разлога. Петар Ахмедович је 2012. године организовао у Москви конференцију поводом сто година од оснивања албанске државе, на којој су говорили стручњаци из Албаније и Русије. Мислим да је било корисно да се на том скупу обратио и неки историчар из Србије, како би образложио наше ставове на ту тему. Нажалост нико од наших историчара није био позван. С друге стране, сасвим је у реду да Русија има своје интересе у Албанији и да жели да развија сарадњу са Албанцима. Ту није ништа спорно. Оно што је спорно то је став г. Искандерова који је изнео у одговору мени да Косово није српско-поодавно. Овакав став је сигурно са одушевљењем прихваћен у Албанији и служи интересу стварања Велике Албаније. Међутим он је супротан Уставу Републике Србије и Резолуцији СБ УН 1244, коју званична Русија већ годинама штити на међународном нивоу (због чега су Срби посебно захвални Русији), често и више него званична Србија. Ту се поставља питање да ли се г. Искандеров противи званичној политици РФ, што свакако као интелектуалац има право.

Други спорни став који г. Искандеров износи је економска сарадња Србије и Русије. Србија заиста званично није увела санкције Русији, али је Запад забранио Александру Вучићу да развија било какву економску сарадњу са Русијом. Он се такве забране стриктно придржава и то је главни разлог због ког није искористио шансу да развије домаћу привреду користећи погодности извоза на руско тржиште. О томе сам писала у тексту „Вучић и руске санкције, спасиба за дружбу“. Међутим то је далеко професионалније образложила уважена Ана Филимонова у тексту „Русија губи подршку српског народа“ где је навела тачне податке о економској сарадњи Србије и Русије од 2014. године до данас. Овде бих додала само још једну чињеницу, а то је да је 2008. године када су САД имале далеко већу контролу над простором Балкана него данас, било теже реализовати стратешки економски уговор са Русијом, него данас. О економски темама је могуће нашироко расправљати, али оно што је суштина то је да нико озбиљан не би играо на ту карту (у смислу аргументације), из простог разлога што је економија Србије данас озбиљно девастирана. Србија се налази на последњем месту у Европи по економском стандарду, али је зато на водећем месту по питању корупције.

Када сам већ споменула уважену Ану Филимонову напоменула бих још једну чињеницу, а то је да је г. Петар Искандеров писао ауторске текстове за Фонд стратешке културе на српском језику, којим је руководила г-ђа Филимонова. Интернет страница овог Фонда је заиста нудила српској публици квалитетне текстове, који су озбиљно анализирали српско-руске односе. Након гашења овог портала, српска јавност је ускраћена да сазна са другачијег стручног становишта о важним процесима на међународној сцени. Оно што је интересантно међутим, то је да је г. Искандеров у својим текстовима на Фонду стратешке културе 2014. године означавао Александра Вучића као америчког човека. Цитираћу један део из његовог интервјуа који је дао српском Спутнику 2015. године, с обзиром на то да текстови на Фонду стратешке културе (на српском језику) нису више доступни. „Тренутно Вашингтон пружа подршку српској Влади, јер се у Београду све чешће прича о ванредним парламентарним изборима, а Вучић је више проамерички политичар него проевропски“ изјавио је г. Искандеров за Спутник. Потпуно се слажем са овим ставом и то је један од разлога због чега Вучић хоће да потпише споразум са Албанцима и призна Косово као независну државу.

Поставља се питање како је одједном г. Искандеров променио своје мишљење о проамеричкој политици Александра Вучића, које је претходно сасвим аргументовано износио? И који је интерес Русије да подржава про-америчку политику српског председника?

Сигурна сам у то да Александар Вучић има могућности да придобије подршку стручне јавности, али углавном та стручна јавност након тога остаје без озбиљне аргументације.

И на крају запитала бих се како то да руски експерти у својим хвалоспевима о Вучићу не спомињу кључне теме за Русију као што су Украјина или Сирија? Вероватно због тога што би се онда нашли на потпуно клизавом терену, узимајући у обзир то да руски миљеник Александар Вучић Крим сматра украјинском територијом и чврсто подржава украјински интегритет. У прилог томе иде и чињеница да је ухапсио све српске добровољце који су боравили у Донбасу и бранили руско становништво од напада украјинских националиста. Што се Сирије тиче ту је ситуација још компликованија, јер како је могуће образложити чињеницу да је руски пријатељ Александар Вучић наоружао терористе из ИСИЛ-а најновијим моделима српског Крушика?

Поштовани господин Искандеров напомиње у свом тексту да Србија није Сирија, нити је Александар Вучић Башар Ал Асад. И са овим морам да се сложим јер да Вучић јесте Асад радио би на одбрани своје државе и очувању њеног територијалног интергритета, а не на њеном растакању. У вези са тим нико у Србији не очекује (па ни ја иако ми г. Искандеров то импутира) да ће он послати тенкове на Косово, чак ни Албанци који се смеју подизању и спуштању борбене готовости у маркетиншке сврхе. Још мање очекујемо ваздушно космичке снаге Русије, јер оне могу да дођу само на позив званичних власти, а проамерички Вучић (како је и сам Искандеров тврдио) то не би смео ни у лудилу да помисли. Грађани Србије (и ја лично) очекују да председник Србије поштује Устав над којим је положио заклетву и да брани интересе Србије, јер му је то обавеза. Што се тиче Русије очекујемо да остане доследна у одбрани међународног права и Резолуције 1244, без обзира шта председник Србије буде самостално решио. Русија нема никавог разлога да подржава Вучићево отплаћивање америчког кредита, напротив то уопште не би било у њеном интересу.

Чињеница је да би ставове српског председника врло лако могао да одбрани неки амерички експерт, заступајући интересе своје државе. Због тога је тешко прихватити ставове руских експерата који би желели да Србима братски предложе стварање Велике Албаније и улазак у НАТО. Русија ипак није Америка и такве ставове не очекујемо од руских експерта.

Извор:
ЦЕНТАР ЗА ГЕОСТРАТЕШКЕ СТУДИЈЕ