Мајевичке стопе Гаврила Принципа

Гаврила Принципа сарајевска чаршија све више сматра терористом, јер то воле да чују агенти окупације на чијој сиси Сарајево живи. Оваква Босна и Херцеговина, ни српска, ни бошњачка, ни хрватска, него швапска, турска и америчка, наравно да се одриче Младе Босне. Принцип је – не заборавимо – овој Босни и Херцеговини убио цара.

Гаврилове стопе су заливене, биста уклоњена, а родна кућа у Обљају код Грахова запаљена 1995., обновљена 2014., али послије тога и заборављена и препуштена себи, кажу мјештани. То је све нормално у оваквој Босни.

Међутим, једно је протекторат Босна и Херцеговина, а нешто сасвим супротно Република Српска, која јој живи у пркос, као што је Гаврило живио и умро у пркосу. Српска не може обиљежавати Сарајевски атентат, ту врхунску тековину антиимперијализма, и одавати пошту Младобосанцима баш на Принциповом мосту, али може другдје. У недостатку приступа Сарајеву, има и других мјеста која су играла улогу у организацији и изведби Сарајевског атентата.

Прибој и Тобут, села на обронцима Мајевице, по важности за сам видовдански чин морају постати незаобилазне компоненте младобосанске традиције. У Прибоју је учитељевао Вељко Чубриловић, који је организовао пребацивање Принципа и Трифка Грабежа са оружјем из Србије према Сарајеву; у Тобуту, у кући Чубриловићевог кума Митра Керовића, ноћили су Принцип и Грабеж на путу за Сарајево. Основна школа у Прибоју носи име по Чубриловићу, а куће Керовића, који је са сином Неђом скапао у аустријском казамату 1916., више нема.

Општина Лопаре, у којој се налазе и Прибој и Тобут, љетос је у сарадњи са Општином Градишка покренула иницијативу снимања филма о Вељку Чубриловићу и претварања старе прибојске школе у музеј посвећен Чубриловићу.

Одличан почетак.

Не треба, међутим, стати на завичајном помену локалног хероја, јер традиција којој припадају Чубриловић, Принцип и Млада Босна су далеко веће и значајније. Њихова жртва је свјетских размјера, а не локалних.

Принциповска традиција ће бити све живља како бјелосвјетски народи више осјећају чизму глобалистичког империјализма за вратом, тријезне се и траже емотивна упоришта у историји борбе против империјализма.

А који крај у Српској више заслужује да се стави на мапу принциповске традиције? Ако Сарајево сматра Принципа терористом, вођство и народ Српске треба да учини све да му одбрани слободарску част. Као што рекох, Бошњаци и Хрвати на то имају право, њима је убио цара, али Србима је убио окупатора. Слободарска част се у миру брани изградњом споменика, спомен-паркова, музеја, организацијом креативног културног садржаја и – изнад свега – сталним подсјећањем на жртве положене у њено име.

Вријеме је да се и другим локацијама на Принциповом путу да на значају, као и другим учесницима у атентату који нису повукли обарач, али јесу, као Чубриловић и Керовићи, практично нанишанили Фердинанда.

Оживљавање сјећања на битност овог питомог краја за пуцањ којим је убијена Аустроугарска империја је не само од националног и културног значаја, него и од економског. Мајевички крај се природно надовезује на семберски и подрињски, са њиховим туристичким привлачностима попут немањићког манастира Тавна, новог манастира Свете Петке у Бијељини, Етно-села Станишићи, и неколицине мањих. Општина Лопаре једна је од општина у Српској са највећим процентом становништва у Расијању и културни садржај ове врсте би несумњиво подигао њен туристички престиж. И Прибој и Тобут се налазе на магистралном путу Бијељина-Тузла, што олакшава приступ потенцијалном спомен-парку или музеју. И планинско излетиште Вива Натура, које је у изградњи на оближњем мајевичком врху Бусија, би имало користи од додатног културног садржаја у својој непосредној близини.

Емир Кустурица је значајан комад своје туристичко-предузетничке дјелатности у Андрић-граду посветио Младој Босни и Гаврилу. Од тога је имао користи и сам Кустурица, и културна сцена Републике Српске, а можда понајвише вишеградски крај.

Зашто не подићи и Вељка Чубриловића на пиједестал који заслужује? Није Чубриловић значајан само за село Прибој и Градишку у којој је рођен, него као свестраном националном раднику и интелектуалцу који се свјесно жртвовао колико и Принцип, припада му мјесто на челу софре младобосанских хероја, одмах уз Принципа.

Од овог подухвата нико у Српској не може имати штете, а сви могу имати користи, неки политичке, неки материјалне, а сам мајевички крај би у оживљавању традиције везане за овај догађај од цивилизацијског значаја добио један разлог више да се посјети и начин да се тргне.

Јер, до Латинског моста, стопе сокола са Динаре ступале су преко Мајевице.

Извор:
СРБИСТ