Умањен број жртава у Југославији 1945.

Аутор: Никола Милованчев

Поводом текста Процене Државног статистичког уреда ДФ Југославије о броју становника 31. марта 1941. и 31. марта 1945. године, Музеј жртава геноцида, 19. 9. 2018, пренето и на Стању ствари.

На интернетном порталу Музеја геноцида у Београду појавио се 19. септембра 2018. документ „Процене Државног статистичког уреда Демократске Федеративне Југославије о броју становника 31. марта 1941. и 31. марта 1945. године”. Објава тог документа без тумачења није добра јер доводи у заблуду и сакрива губитак 1.450.000 становника Југославије, од којих највећи део представљају становници српске народности. Анонимни сарадник музеја који је објавио овај нестручан приказ је неважан и усредочићу се на бит: суштину умањења броја жртава.

О чему се ради? Брошуру с проценом броја становника Југославије издао је маја 1945. Државни статистички уред ДФЈ. По тој брошури је процењено да је у Југославији 31. марта 1941. живело 15.839.364 становника а да се у четири ратне године тај број повећао за 762.000, на 16.601.493!

Ратне жртве су оцењене у много мањем броју него што је то стварно било. Било би занимљиво сазнати имена људи који су маја 1945. ту процену радили јер они као да су преспавали четири ратне године и као да нису знали за Јасеновац, Јадовно и друга масовна стратишта. Или је већ тада требало сакрити жртве?

И, уместо да укаже на превару, анонимни сарадник музеја је „актуелизује”, без одговарајућег коментара. Он затим и нестручно наводи да процена на дан 31. марта 1945. обухвата и подручје прикључено према Италији (Истра, Задар итд.). Разумљиво је да крајеви прикључени иза рата нису били узети у процену за март 1945, у време док је рат још трајао; у априлу и  мају 1945. још се није ни знало где ће ићи граница према Италији и да ће се мењати.

Шта је сакривено приликом објаве документа? Затајено је да је попис три године после рата, 31. марта 1948. утврдио да је на истом подручју (Југославија у старим границама) живело само 15.772.098 становника а и том броју треба одузети најмање 600.000 становника прираштаја за три године 1945–1948. (просечни годишњи прираштај од 1948. до 1953. је нпр. износио 228.076). Дакле, 1948. је реалан број становника Југославије у старим границама износио, без послератног прираштаја, око 15.150.000. Где је разлика до 16.601.493, зашто је око 1.450.000 становника мање него према процени Брозовог статистичког уреда?

Превару проценитеља из 1945. најлакше је видети на примеру Босне и Херцеговине, чије границе су биле дефинисане: процена наводи 3.061.954. А стварност? Попис 1948. износи 2.565.277 – од тога око 165.000 трогодишњег послератног прираштаја. Дакле, марта 1945. било је око 2.400.000 становника а не више од три милиона. Куда је отишло око 661.000 становника Босне и Херцеговине? Нажалост – највише у Јасеновац.

Слично је и са Хрватском, али то у овом кратком чланку нећу елаборирати, јер би због промена граница и неких других фактора ово захтевало опширнији осврт.

Свакако се у рату становништво Хрватске није увећало за 139.531 као што је записано у процени из 1945. а национални састав се јако променио. Цитирам само бројке (по Мирко Коренчић, Насеља и становништво СР Хрватске 1857–1971, Загреб 1979.), за више национално чистих српских насеља, да се види тенденција: први број је по попису 1931, други по попису 1948. Нпр. у општини Славонска Пожега: Кантаровци 221 (125), Слобоштина 290 (213), Доброгошће 223 (109), Чећавац 218 (142), Мркопоље 217 (102), Горњи Гучани 190 (95), Горњи Врховци 282 (190) итд. Општина Пакрац: Кукуњевац 1789 (1163), Кусоње 916 (450), Бјелајци 324 (142), Бјелановац 210 (144), Шеовица 639 (372) итд. Општина Глина: Бојна 1049 (701), Доњи Класнић 1995 (845), Ровишка 572 (351), Велики Обљај 1876 (791), Влаховић 800 (512) итд. Општина Госпић: Барлете 789 (405), Дивосело 2164 (679), Могорић 1740 (1230), Почитељ 1626 (1143), Вребац 1086 (666) итд. Уместо прираста за 17 година – биолошки слом. Ово је само делић података о губицима Срба у Хрватској 1941–1945.

Да је неодржива напомена сарадника музеја у погледу граница Југославије (он тврди да су уважене промене граница, којих маја 1945, још није ни било), види се најлакше на примеру Словеније: у објављеној табели је наведено да је полазиште (1931. година) број од 1.144.298 становника – то је очито без области припојених Словенији после Другог светског рата.

Наиме, с тим областима би полазиште за Словенију те године било 1.385.822 становника, као што то наводи Енциклопедија Југославије (књига 7, Загреб 1958, ст. 348).

Доказали смо дакле да недостаје 1.450.000 становника Југославије у предратним границама.

Где су они нестали? Број Немаца који су емигрирали је око 285.000, а број ратних заробљеника и других који се нису вратили из иностранства у Југославију после рата је око 55.000 – остаје минус од око 1.110.000 становника. Ако се број убијених од партизана и послератних власти може оценити на 300.000 до 350.000, још увек имамо разлику од преко 750.000 жртава, и то на подручју НДХ.

Поштујући искуство и радни елан директора музеја др Вељка Ђурића, ја верујем да ће те жртве, углавном Србе са подручја Хрватске и Босне и Херцеговине, сарадници Музеја геноцида успети да идентификују и желим им успех у том раду.

Извор:
ЈАДОВНО