Цепање заставе као опасна злоупотреба уметности

Аутор: Владислав Обреновић

Зашто цепање државне заставе није тек чин уметничке експресије, већ морално-политичка порука са потенцијално опасним последицама

Током представе „Пад“, на позоришном фестивалу у Лесковцу поцепана је српска застава. Провокативност овог акта учинила је да се овај догађај одмах нашао у жижи јавности. Бранислав Трифуновић (глумац у овој представи) је сам акт цепања заставе оправдавао. Током конференције за штампу он је видно узбуђен рекао: „У име те заставе и под том заставом људи убијају, краду, лажу, варају – док се куну у ту заставу. А моја застава је чиста и неиспрљана. А њихова је лоповска. Они су убице, што се мене тиче!“

Симптоматично у овом наступу и уобичајено за говор моралних нарциса је оштра подела света на свеце и хуље. Није тешко приметити да се морална придика, у којој говорник приписује себи моралну изузетност, увелико коси са добрим укусом и пристојношћу, јер прећутно садржи унижавање и презир „других“. Такође се коси и са елементарним принципима аргументоване расправе о било чему – самољубље и самоприписана морална супериорност нису доказ ни за шта. Симптоматично је и то што се овде не осуђује само одређена „група појединаца“, за коју Трифуновић (као и неки други) сматра да су чинили недела, већ се кроз симболику цепања заставе унижавају сви они који се идентификују са том заставом и у њој виде важан елемент и симбол властитог националног и културног идентитета.

Нема велике мудрости у општој и тривијалној, уметнички увелико експлоатисаној констатацији да у име заставе и великих идеја људи „убијају, краду, лажу, варају“. Проблем настаје када, обузети и изгубљени у овој лажној општости, сметнемо са ума да се у име заставе и великих идеја чине и часне ствари. И не само то, него се та присутност зла тенденциозно поистовећује са симболом националног поноса, и кулминира цепањем српске заставе у представи српског позоришта у земљи Србији.

„ОБЈАШЊЕЊЕ“ КОЈЕ ЈЕ СВЕ ОБЈАСНИЛО
Трифуновић позоришни гест скрнављења симбола правда као чин уметничке експресије која се води другом логиком од логике свакодневне комуникације. У том смислу Трифуновић се осврће и на представу „Зоран Ђинђић“ (од пре седам година), афирмативно подсећајући на сцене у којима се српском заставом чисти крв и по којој се повраћа!

Језик уметности се разликује од језика политике, језика религије, језика морала. Отићи ћемо и корак даље – чак и најдобронамернији патриота у Србији често у себи (или гласно), због фрустрација које свакодневно доживљавамо, уме и да опсује државу. Цепање заставе би, можда, могло послужити као метафора за ову беспомоћност. Али под условом да овај акт описује нешто ново, јединствено, нешто кроз шта ће проговорити „животна истина“. Но, овде се ради о баналној и безброј пута виђеној пропагандној матрици. Позивање на уметничку слободу је алиби за свесну или несвесну промоцију једног до танчина развијеног пропагандног обрасца о Србима. Инсистирање на њему, уколико није реч о прорачунатој покварености или индивидуалној тупости, увелико је резултат својеврсне друштвене патологије одређених кругова српског друштва.

Да се овде суштински не ради само о уметничком осврту, видљиво је и из самог Трифуновићевог „објашњења“ представе позивањем на друштвено-политичку оправданост самог поступка, док је позивање на уметничке слободе само „узгредни“ коментар. Овде је, дакле, реч о ангажману у коме је политички активиста увелико надвладао уметника. То је видљиво у презривој, до мазохизма доведеној самокртици која се већ деценијама провлачи кроз српску културно-политичку сцену. А будући да је оправдање представе „измештено“ у контекст политичког морализовања, тако је и реакција „осталих“ на ову „уметничку слободу“ (или уметничку подвалу) управо политичка. Отуда је сасвим легитимно питање како то да у својој уметничкој слободи двојац Кокан Младеновић и Бранислав Трифуновић није нашао прилику да ту заставу некада и пригрли, и целива? Они као да заборављају да је важан гарант тих „уметничких слобода“ управо она јавност и држава чија се застава урнише на сцени.

Трифуновићева, и не само његова, (само)критика следи „постнационалистички“ тренд осуде национализма. Остаћемо овде само на тврдњи да се ту не ради о истинској критици национализма, колико о својеврсној идеологији реструктурације светске моћи. Ова постнационалистичка критика национализма је пре свега намењена „слабима“ и у функцији је сламања духа отпора економском и културном неоколонијализму. Дух „постнационализма” формулисао је Самјуел Џонсон пре скоро 300 година (сажет у реченици да је „патриотизам последње уточиште хуља“), а актуелизовао га је Емануел Макрон тезом да је „национализам издаја патриотизма“. Српска варијација ове тезе је Трифуновићево цепање заставе, у којој, како он каже, види уточиште лопова и убица.

ПОВРШНОСТ, А НЕ СУПЕРИОРНОСТ
Има истине у томе да се многе хуље скривају иза националних застава, али исто тако је чињеница да се многе хуље скривају и иза критике тих застава. Међутим, и једни и други ће се сигурно сложити у томе да себе виде као високоморалне, часне и поштене. Да ли због тога треба да се ругамо и оспоравамо част и поштење као позитивне вредности?! По истој аналогији то важи и за „заставу“. Зато можемо уочити да иза самопрокламоване моралне супериорности лежи површност, конформизам, одсуство моћи расуђивања и осећаја мере.

Неспособност да се разуме политички и идеолошки контекст може пружити објашњење зашто овај нарцистички и елитистички дискурс болује од одсуства одговорности, а неретко и од агресивне нетолеранције другог. Видљиви резултат тога је константно (свесно или несвесно, директно или индиректно) вређање (а цепање заставе јесте увреда) оне тихе већине, обичних људи који осећају симболичку моћ државних и националних симбола и којима је до њих итекако стало.

Oвакви испади у културном миљеу суштински се не разликују много од било ког „ботовања“ или „сендвичарења“ – разлика се своди на самоумишљену моралну супериорност као гаранта исправности сопственог погледа на свет и политику. Моралистичко „ботовање“ прикрива истинског режисера њихових јавних иступа – прикрива чињеницу да су послушници, не Америке, Запада, Сороша… него једног перфидног дискурса који претендује на универзалност, кога тотемски обожавају и настоје да наметну свима – а чију природу и последице најчешће не разумеју, а још мање преиспитују.

Политичка импликација представе није само осуда злочина него упућује на јасно временски и просторно одређен контекст. То је видљиво из Трифуновићевог говора обележеног поделом на „нас“ (у овом случају он лично као заступник морала) и „њих“. Но ти други нису именовани, иако имају политичку боју. Од политике се прешло на политиканство препуно малициозности. Како је Филип Родић у свом тексту већ приметио, у представи се не цепа застава „СНС-а“ или „СПС-а“ (нити слика Милошевића или Вучића). Цепа се српска застава, те се зато чини да смо на другој страни сви „ми“ које говорник доживљава као морално инсуфицијентне само зато што се идеолошки и политички разликују од његовог виђења стварности.

ЛЕГИТИМАЦИЈА ХАШКЕ ИСТОРИЈЕ
Та разлика није само у политичким ставовима и циљевима – она повлачи фундаменталну разлику између добра и зла – разлику која свој естетски приказ добија кроз својеврсни режим асоцијација којим се зло и бешчашће рата малициозно и тенденциозно везује за српску заставу.

Отуда је, а то увелико превазилази дневну политику, експлицитна порука да српска застава никад не може бити „чиста“ и вредна целивања док не доживимо својеврсну катарзу и док се не „суочимо са непосредном прошлошћу“ на начин на који нам то намеће Хашки трибунал. Чини се да је свако виђење и интерпретација догађаја које се коси са Хашким трибуналом, за Трифуновића и њему сличне, довољан разлог да се српска застава поцепа. Тако се Трифуновићево виђење српског патриотизма на крају своди на ону интерпретацију недавне историје и распада заједничке државе коју ни НАТО својим бомбама, ни Хаг својим пресудама, ни Европска унија својим обећањима нису успели да наметну – барем не већини нас.

Овакво виђење недавне прошлости које Трифуновић и Кокан Младеновић намећу (политичко позориште има и политичке импликације, образујући дух публике) може имати озбиљне и нимало безазлене последице. Криминализацијом борбе српског народа на лукав начин се криминализују и циљеви те борбе. Ефекти те криминализације су двоструки: споља – легитимизација стране интервенције и насилне сецесије; изнутра – демобилизација свести о томе да и српски народ има право да аутономно одлучује о својој будућности и политичком статусу.

Ово Трифуновићево „суочавање“ са историјом у виду „цепања заставе“ дало је и нешто позитивно. Маске су пале и Бранислав Трифуновић се и идеолошки и политички нашао на истој таласној дужини као и Наташа Кандић, Соња Бисерко, Сташа Зајовић и остали проповедници „хашке правде“. То и јесу оне утицајне групе у Србији које српску заставу доживљавају као симбол пљачке и убијања. Цепање заставе можда изгледа као пример неукуса и јефтиног политичарења, али његови ефекти су, како рече проф. Милан Брдар, „институционално успостављање референцијалног мита са средиштем у Србима као злочинцима. Циљ је да се то успостави као ‘опште место’ или чињеница коју је бесмислено оспоравати“. У том смислу, цепање заставе није нимало наивно, а самоинтерпретација Трифуновића о својим часним намерама потпуно безначајна.

Да закључимо: иза позе апостола чврстих моралних уверења, извирује јефтина демагогија наметнуте политичке коректности – скројене да се кроз тзв. промену свести народа наметне осећај лажне кривице, да се пољуља његова историјска свест и до краја сроза његово самопоштовање.

Извор:
СТАНДАРД