20 година од погибије атлетичара Горана Раичевића

Породица и блиски пријатељи славног атлетичара Горана Раичевића званог Рајко, кога су усмртили терористи тзв. Ослободилачке војске Косова 6. маја, 1999. године, окупили су се на гробљу у Стројинцима код Бруса.

Прошло је 20 година од како је престало да куца срца великог спортисте и патриоте, који је, иако ослобођен војне обавезе, обукао сивомаслинасту униформу Војске СР Југославије и прикључио се 8. априла 1999. Трећем батаљону Приштинског корпуса.

Трофеји на посебном месту

Страдао је на Ђурђевдан 1999. од метка из снајпера у селу Качикол. За супругу Јелену, њихову децу, близанце, сина Николу и ћерку Катарину, Горан никада није отишао.

КО ЋЕ ДА БРАНИ ПРАГ МОЈЕ КУЋЕ

Супрузи Јелени је веома тешко да враћа филм уназад…

– Памтим да смо 21. марта 1999. заједно трчали маратон у Нишу. Горан и Девић су истовремено као први ушли у циљ. Ми смо отишли код његових родитеља у село Стројници код Бруса.

Тамо смо били када је почело НАТО бомбардовање и одлучили смо због близанаца да останемо ту, јер смо у Београду живели на 17. спрату. И у Брусу је добио позив за војску…

Горан је као репрезентативац СР Југославије могао да одбије тај позив и да буде демобилисан. Стално је говорио својим родитељима:

– „Шта ако ја не идем,
да дође неко из Суботице
да ми брани праг куће“.

Његово село је на обронцима Копаоника, то је јако близу Космета. Шта је могао?… Он јесте добио папир из Савеза, али шта са њим. Да оде на ратиште, пријави се, да показује папир, не иде то. Није Горан једини тамо био позван – прича Јелена.

Горан Раичевић као војник и заштитник свог народа

КОБНИ МЕТАК НА ЂУРЂЕВДАН

Шта се дешавало кобног 6. маја 1999. Горанова супруга зна само на основу званичног извештаја и из разговара са војницима…

– Упали су у заседу, у селу Качикол на Космету. Гађали су возача камиона, Горан је седео иза њега и погодио га је снајпериста, њега јединога. Метак је пробио шлем. Остали су били изложени рафалној паљби, сви су били израњавани…

Када су сазнали да Горана више нема, остали су у селу.

– Нисам знала куд, шта, како, док нисам дошла себи. Онда смо се вратили у Београд… То што сам била атлетичарка помогло ми је да све то преживим. Свих ових година трудила сам се да сву енергију усмерим на децу.

Када бих кренула да се враћам у прошлост, не би било будућности, тако да је било најважнији да близанци напредују, и као људи и као добри ученици. Чини ми се сад када су они стали на ноге, Никола је завршио Машински факултет, Катарина завршава мастер економије и статистике у Лондону, као да ми сада навиру сећања, као да је јуче било..

ИСПРАЋАЈ ТАТИ МАХАЊЕМ

У породичној кући у Стројинцима, где су га као седмомесечну бебу донели након рођена у Крушевцу, данас чувају на стотине Горанових трофеја, медаља, плакета, захвалница, диплома.

– Баш одавде смо махали тати, сестра и ја, мама нас је пробудила да се поздравимо – сведочи Горанов син, Никола, док стојимо на високој тераси старе куће.

– Сада се не види тај пут, од дрвећа и растиња. Али ми смо га тада јасно видели, као и тату. Тако га се и сећамо.

Вечна кућа Горана Раичевића

НИКОЛА ЈАКО ЛИЧИ НА ГОРАНА

Никола, докторанд Машиског факутета у 25-ој години и попут оца, веома успешни средњепругаш и репрезентативац каже да је његова полица са трофејима скромнија у односу на татину.

– Људи који су трчали с татом кажу да личим на њега, миран и повучен ван стазе, али зато нема игре када се тренира и такмичи- прича нам поносно Никола.

– Недавно ме је један човек, који живи у Енглеској, видео на стази. Знао је оца одлично, али није знао ко сам ја. А онда је рекао: види овај мали, трчи исто ко Рајко. Тако су мог оца звали… Када су му рекли, па то је Рајков син, није могао да верује.

Витез на атлетским стазама: Горан Раичевић
Горанова ћерка Катарина је сјајна одбојкашица, у Лондону приводи крају мастер студије економских наука.

– Видео касете са Горановим тркама и интервјуима су деца као мала толико често гледала да су кренула да коче – присећа се Јелена Раичевић,такође сјајна атлетичарка, данас тренер АК “Партизан”.

ИСПУЊАВАО ОБЕЋАЊЕ: УВЕК ПРВИ

– На једној трци смо се и упознали. Био је неустрашив. На старту је умео да се помало нашали и каже другим атлетичарима, колегама:

– Слушајте, овде неће бити тесан финиш, зна се ко ће бити први. Немој да вас видим тамо испред циља у некој групи, како вребате. И наравно, увек је испуњавао обећање.
Здрав, ведар спортски дух помогао је Раичевићима да наставе после трагедије и остваре велике каријере. Без Горана, кажу, то није било лако, али та борба и жеља да се одбрани добро име и част, осушила је сваку сузу и дала снаге, да издрже и победе.

Горан Раичевић међу најбољим тркачима

ТРОФЕЈИ

Горан Раичевић (1963-1999) је све радио беспрекорно и с успехом, као ђак школе у Разбојни,бруске Гимназије и дипломац Пољопривредног факултета.

Током каријере трчао је за Атлетски клуб “Црвена звезда” (1984-1985), АК “Партизан” (1989-1999), АК Брус (1995-1996), АК Соко(1997-1999). Од 1988. био је стални чан атлетске репрезентације.

Задњи наступ за крос репрезентацију имао је на Балканском кросу у Аранђеловцу месец и по дана пре погибије.

БОЈКОТ МЕМОРИЈАЛА

Породица Раичевић решила је да ове године не подржи одржавање Меморијалне трке “Горан Раичевић” у општини Брус. Како нам је потврдила Јелена Раичевић, разлог је пре свега, због понашања према женама и хајке на њих, након суђења бившем председнику општине.

Додаје да су се из бруске општине неформално распитивали, али да она остаје при одлуци, коју је почетком априла јавно објавила.

С. Бабовић, С. Крстовић
Вечерње новости