Кључ разумевања руско-српске политике – један поглед

О Србији треба да брину Срби, више од Руса

• Србија би требало да има, да је којим случајем озбиљна држава, стратегију односа не само према Русији, већ према свим важним, утицајним и снажним државама. Србија такве стратегије нема.
• Србија нема капацитет да изгради дугорочну стратегију политичких српско-руских односа, нити има снаге, воље и знања да сопствене политичке циљеве конвергентно усклади са руским интересима.
• Ниједна власт у Србији, никада искрено и озбиљно није разматрала могућност значајнијег политичко-безбедносног везивања за Русију. Власти у Србији ту тему никада нису чак ни озбиљно разматрале. Србија никада није понудила икакав озбиљан пројекат сарадње са Русијом.
• У најновијој историји српске власти су са Русима јели, пили и веселили се, проводили се, забављали и обећавали се, али су увек у кревет ишли са северноатланским партером.

Пише: Славко Живанов

Од пронапредњачког Никите Бондарјева и његовог мишљења, за које није потпуно јасно да ли је наручено са српске или руске стране, или доиста представља бизарни став аутора, па све до просрпског тумачења овог проблема Ање Филимонове, разливена је богата палета боја и нијанси виђења српско-руских односа. Пре само неколико дана у организацији САНУ одржан је међународни скуп „Српско-руски односи у епохи крупних политичких промена“, чије су теме обухватиле период од краја XVIII до краја XX века. А недељу дана раније удружење „Отаџбина“ које окупља бивши потпредседник ДСС, и некада веома утицајни политичар на Косову и Метохији, Марко Јакшић, упутило је оштар протест амбасадору Русије у Србији јер овај дипломата не жели са њима да разговара.

Оваква фреквенција догађаја чија је централна тема природа српско-руских односа или обрнуто, није случајна. Многи политички актери, аналитичари, научници, али и пропагатори и манипулатори, увидели су извесну промену у видљивом делу спектра односа између руске и српске власти. Многи то квалификују конкретнијом и чвршћом подршком актуелној српској власти и та квалификација није погрешна. А сасвим сигурно изненађује то што је руска страна овом приликом отишла корак даље у том правцу од уобичајеног, очекиваног, геста. Чини се да власт у Србији на следеће изборе излази са експлицитном подршком Путиновог естаблишмента. То заиста није било очекивано.

Одговор на питање зашто се то догодило није потпун. Тачније, немамо га, видимо само претпоставке, назнаке, индикације… Можда ускоро обезбедимо потпун увид, а можда све остане у равни интерпретација. Такође, учинак ове руске акције не мора нужно да представља користан тактички потез Русије, што ће се сасвим сигурно показати већ у догледно време, а за сада можемо да сагледамо само контекст и неке јасније околности како бисмо разумели одређене механизме донесених закључака и мера руске стране.

Пут ка разумевању овакве одлуке води преко истинског разумевања формулације „руско-српски односи“ чија дефиниција апсолутно није синоним за однос руске и српске власти. Економски, историјски, културни, духовни и сваки други односи, постоје и постојаће и мимо воље тренутних владајућих номенклатура. Такође, када је реч о односима две земље не говоримо искључиво о дипломатским односима на које је несрећни министар спољних послова Србије спреман да упрости ову сложену област. Немамо у виду ни једино историјски аспект. Напротив, да бисмо имали у виду право стање ствари морали бисмо све ово објединити. То не може бити лак посао. То је посао за вредне, темељне мултидисциплинарне приступе и то није тема овога погледа. Овом приликом придржаваћемо се само основних приниципа функционисања односа између власти у Русији и власти у Србији.

Контрадикција: Русија подржава суверенитет Србије, али и Вучићев режим

Русија је велика светска сила са дефинисаним геополитичким интересима, војнички и енергетски гигант пленетарних размера. Србија у том смислу не постоји на референтној лествици. Стога, Русија и према овом делу Балкана, а и према Србији последично, има стратегију и тактику деловања, као што је има свака велика сила. Србија такве стратегије нема, јер у Србији вероватно нема стратегије ни у каквој области. Тактички потези власти у Србији према Русији превасходно зависе од добре или лоше воље те, тренутне, власти. Оставимо ли на страну објективни минорни значај Србије у планетарном контексту, не смемо да изгубимо из вида чињеницу да би Србија требало да има, да је којим случајем озбиљна држава, стратегију односа не само према Русији, већ према свим важним, утицајним и снажним државама.

На другој страни, Русија је у својој стратегији дефинисала приоритете и они се налазе северно, јужно и источно од те државе, а њен западни део, онај којем и ми припадамо, данас представља полигон за контролу штете, и ту се не може много учинити. Али, веома је важно, што јесте комплетна шанса за Србију, Русија тај западни део неће одустајно препустити противнику ни под којим условима. Фазе и интензитет утицаја мењаће се, а балканским народима никада неће бити досадно, што иначе и јесте историјска истина доказивана миленијумима. Рекли бисмо да стратегија деловања Русије у Европи има дефанзивни карактер, а да ван Европе делује офанзивно, негде лидерски, негде партнерски. Србија не може бити истог значаја за Русију попут Кине, Турске, Арктика или Блиског истока, и никада неће досегнути тај ниво приоритета.

Имамо дакле проблем с равнотежом у приступима проблему с једне и друге стране. Србија једноставно нема капацитет да изгради дугорочну стратегију политичких српско-руских односа, нити има снаге, воље и знања да сопствене политичке циљеве конвергентно усклади са руским интересима. Отуда је све што долази са српске стране политиканство, а Руси на то одговарају покушајем да се ућари бар нешто шта је могућно ућарити.

Примера ради, Русија снажно подржава суверенитет Србије непризнавајући независност Косова и Метохије, безусловно инсистирајући на решавању тог проблема у Савету безбедности и Уједињеним нацијама, итд. Истовремено Москва подржава Вучићев режим, али Вучић чини све како би погазио суверенитет Србије, и признао независност Косова.

Осим тога, примери Крима, Абхазије и Јужне Осетије тешко могу да појачају становиште Русије у инсистирању на поштовању међународног права у случају Косова. Разуме се да нешто друкчији критеријуми гурају претегу у неком другом правцу кад је реч о сложеним међународним односима и геополитичким гибањима.

Србија никада није понудила озбиљан пројекат сарадње Русији

Панславизам, као и русофилство, барем онако каквим их досад знамо, преселиће се у историју. Романтичарски погледи могу бити симпатични и емотивни, али су веома погрешни. Уколико је икада било друкчије, данас нарочито о свему томе нема говора, јер је општа глад за профитом неутољива, а ресурси планете стањени и добрим делом утрошени. Рационални прагматизам није странпутица јер геополитичке битке карактерише аморалност, интервенционизам, експлоатација. Улог је велики и велики играчи немају много простора за грешке. Из тог разлога брину о својим приоритетима – о просперитету и прогресивном опстанку сопствене државе и нације. Мали треба да обезбеде како да у тој битки претрпе најмању штету. Међутим, амерички империјализам нема такмаца у садашњици. Његова пракса далеко правазилази обрисе праксе коју примањују остали, с тога су америчке жртве у веома лошем положају.

Када све то применимо на однос власти Русије према српској власти могли бисмо да видимо читав низ аргумената и чврстих доказа, уместо што истичемо апстрактне и надреалне погледе. Вековно пријатељство и православна истоверност, духовна повезаност и братска љубав истурени су пред велике изазове и искушења геополитике и глобализације. Ниједна власт у Србији, никада искрено и озбиљно није разматрала могућност значајнијег политичко-безбедносног повезивања с Русијом. Власти у Србији ту тему никада нису чак ни озбиљно разматрале. Србија никада није понудила икакав озбиљан пројекат сарадње са Русијом. Срби се Русије присете, као и Бога, кад су у каквој недаћи, па им је потребно хитно избављење. Тренутно. А онда следи заборав, до следеће невоље. У суштини, све је то било кокетирање и необавезујући флерт.

У најновијој историји српске власти су са Русима јели, пили и веселили се, проводили се, забављали и обећавали се, али су увек у кревет ишли са северноатланским партером. И то су знали и Американци и Руси. А ови велики своје стратегије нису темељили на гласинама, жељама и сновима, нити на ласкавости и лажним обећањима, већ на провереном одрживом стању и фактима.

Вучићев режим у ситуацији или-или, определиће се за ЕУ и Америку насупрот Русије

Једна Рускиња, србофил, беспомоћно је завапила да Путинова подршка Вучићу уништава подршку српског народа Русији. Да ли једну Русију заиста може да забрине евентуални губитак подршке српског народа. Подршка којег дела народа? Онога што је против Вучића и онога што подржава Савез за Србију и Покрет слободних грађана? Српски народ није био досад јединствен ни око чега, па ни око подршке Русији. Та подршка, иако расте са јачањем Русије, врло је површна и не темељи се на реалној спознаји већ пре свега на импресијама, рефлексима, инерцији, понегде емоцијама и симпатијама, итд. Дакле, кад изузмемо Вучићево бирачко тело и његове противнике којима је Запад ближи од Русије, у најбољем случају не може бити реч о претежном проценту популације који је истовремено и против Вучића и за подршку Русији. Тиме се разара утемељење да можемо да говоримо о “Србима“, већ само о “неким Србима“, “неком броју“ Срба, итд…

А шта би, иначе, чак и да није тако, Русија с том подршком и шта од те подршке у Русији зависи? – Путин ће изгубити изборе?! – Скочиће цена нафте?! – Олбрајтова ће окупирати Сибир?!..

Елем, Срби су гласали за Вучића. Руска власт и на напредњаке гледа као на Србе. За њу то нису Ескими. Односно, може ли се очекивати да руска власт друкчије тумачи српске националне и државне интересе Срба од Срба самих. А чак и ако би то Руси чинили, ко би те интересе у Србији спроводио? Како и чиме?

Многи с правом наглашавају да свака подршка било којој политичкој опцији са стране представља мешање у унутрашње ствари једне суверене земље. Ми нисмо суверена земља иако Русија делује, најбоље од свих, као да то није тако.

С друге стране, наш режим (Вучићев, али за странце је наш), на првом озбиљном тесту, у ситуацији или-или, определиће се за ЕУ и Америку насупрот Русије. Али, без обзира на то, такав какав јесте, највише је намигивао и улагивао се руској страни, од свих својих претходника. Путин зна да ће од Вучићеве власти добити највише од онога што може да добије од Србије. То није много, али је више од власти у којој ће седети Демократска странка или њени деривати. Можда је то тек „нога у вратима“, можда тренутни максимум, у сваком случају Русија не губи ништа озбиљно том подршком. Или, у другој перспективи посматрано, зашто би руска власт подржавала неку политичку опцију која би својим доласком на власт политичке односе с Русијом деградирала…

Уместо закључка

Са сигурношћу не можемо знати да ли је подршка руске стране Вучићу измољена или не. Да ли је она обострано иницирана или компромисна. Али, извесно је да она више боли панслависте, русофиле и Вучићеве противнике, српске родољубе суверенисте и мали круг српске демократске државнотворне интелигенције, него што чини Вучићеву политичку снагу знатно делотворнијом.

Променом свога амбасадора у Београду и ангажовањем веома способног прворазредног професионалца и зналца Боцан-Харченка, Русија је имплицитно указала на финиш решавања косовског питања, што сасвим сигурно јесте и део шире слагалице у коју се и садашња подршка Вучићу уклапа. Јавност само види врх санте, док се испод површине, у огромном пољу деловања преплићу разноразни интереси, моћ и трговина. Можда је, додуше, кад о подршци говоримо, само реч о процени руске власти да Вучић добија изборе у сваком случају, са или без подршке, па се, уз подршку њему нада нечему што би иначе могло и да јој измакне. Но, ако је тако, варљива је то срећа.

Кључ је дакле у рукама оних који на српским изборима гласају. Подршка страног фактора може да помогне или одмогне политичарима, зависи са које позиције се на то гледа, али помало је будаласто очекивање да ће о националним и државним интересима неке земље бринути више страни фактор од домаћег. И неће тај страни фактор због тога изгубити душу, или се дубоко огрешити. Огрешио би се ако упропасти сопствену државу и властити народ.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ