Фушер република

Деца и млади чине једну од најосетљивијих група у сваком друштву, јер су они, по природи својих година, људи у настајању.

Што им се више пажње посвети, што се њихово одрастање озбиљније схвати, то је извеснија будућност државе и друштва. Деца и млади не одрастају независно од амбијента у коме живе, већ у складу са њим, под његовим великим утицајем, а понекад и упркос њему. У годинама су када су огледало своје породице, својих школа, новинских наслова, телевизијског програма, мејнстрим музике у датом тренутку, доступних интернет садржаја.

Због свега наведеног, тренутни тренд шиканирања вршњака који не носе фирмирану гардеробу и обућу, представља пораз свих нас, а понајвише оних у чијим су рукама СВЕ полуге дефинисања услова у којима та деца одрастају.

Какви су ти услови на данашњи дан?

Такви су да се породице са малим месечним примањима задужују да би направили богату славу за педесетак гостију. Зашто?

Такви су да породице са малим примањима подижу кредите да би осамнаести рођендан њихове деце личио на свадбу са три стотине званица, неколико тоалета, професионалним шминкерима и пробним фотографисањем. Зашто?

Такви су да у школи и даље има васпитача, учитеља, одељењских старешина и наставника који и те како праве разлику између деце богатијих и сиромашнијих родитеља. Неки дискретно, неки сасвим отворено. Зашто?

Такви су да су ђацима идоли полуписмене и полуобучене певаљке, од којих скоро свака има добростојећег “добротвора” из криминалног миљеа. Идоли су им клаберке, старлете и сличне особе без занимања и образовања.

Инстаграм је постао арена у којој се воде гладијаторске битке фотографијама нових патика, торби, гардеробе, Пандориних наруквица, сваровски стаклића, свеже купљене надоградње млечних жлезди. Са фотографија нам се смеше буквално девојчице са надограђеним косама, ноктима, трепавицама. Да их рођена мајка не препозна, осим уколико није баш она правила друштво ћерки у свим тим салонима. Ко није из материјално богате породице, тражи “добротвора”, или штеди на све могуће и немогуће начине да би могао да испрати тренд. Ко је из озбиљно богате породице, у данашње време обично има ђакузи у сваком од пет купатила, али ниједну књигу у кући.

Некада је бука била у моди, сада је бахатост.
У ударним терминима са најгледанијих телевизија председник државе се ректорки Београдског универзитета обраћа на “ти”, подсмева јој се и дели доскочице из трећег основне. Политички врх политичке неистомишљенике чашћава примитивизмом, простаклуком, речником који се прелио из ријалитија и метастазирао на конференцијама за новинаре, у отвореним писмима, у Народној скупштини. Министар образовања изјави да има деце којој на челу пише “удари ме”, и остане министар!

Постало је модерно бити дрипац.
Демоде је бити пристојан, васпитан, одмерен, паметан, начитан.

И чему се онда надамо?

Надамо се да нам деца буду боља од тога? Да цене образовање, пристојност, племенитост?
Да цене оно што у овом друштву већ неко време није на цени? Да не буду бахати, агресивни, да не малтретирају оне који су од њих другачији? Да у друштву у коме само битанге просперирају, баш они буду ти који ће, онако сами од себе рећи  – доста више ове срамоте, каљуге и блата?!

Тешко да ће то тако ићи.
Тешко, док оригинал патике својој деци могу без по муке да купе само они који су једном ногом у криминалу плаћеном рекетом знате-већ-коме, они у чијој се кући никада није читало, никада на представу није отишло, никада сиромашнијем помогло. Они други, за патике деци праве финансијске планове и стратегије, вагају коју рупу у кућном буџету да отворе, да би ову затворили. Или им једноставно купе јефтине патике. А онда појма немају да су битанге у настајању њихову децу у школи малтретирале због тих јефтиних патика. Или мобилног телефона. Или оригинал дуксерице, фармерица, чега год.

И још нешто – све док у кући слуша “ћути, може и горе”, “ћути, немој да се замераш”, ћутаће и дете кад му бахати вршњаци у школи или на улици малтретирају друга. Али, ћутаће и остали када он буде малтретиран.

Морамо да се освестимо сви!
Морамо да увидимо узроке све агресивнијег понашања деце и младих.
Морамо сложно да се боримо против тих узрока.
Овако како је, не ваља ни за жртве, али ни за насилнике. И њих губимо. И они су губитници.

Сви смо колективно жртве лудила у којем живимо, а ово је друштво жртва свих нас, бескичмених, немих, кукавица незаинтересованих за метар испред кућног прага, убеђених да ово зло не може баш у нашу кућу да уђе.

А може.

Извор: Клотфркет