Одлазак учитеља с ученицима у рат

Учитељ Љубомир Симоничић забележио је шта је 1914. године чуо и видео. Не помиње ни место ни школу у којој се десио овај растанак, али помиње одлазак на Дрину и каже: „Мобилизација. Ђаци једне класе окупљени на зборном месту. Дошло је време да буду војници. Позвати су да крену у бој на границу. Појављује се њихов стари учитељ с пушком у руци. И он иде у бој, у трећем је позиву, његови ученици у првом. Раздрагани су. Очи им пуне суза. После здрављења и разговора, учитељ им поче говор речима: ’Мали моји ученици – јунаци! Куцнуо је час, када треба да се покажемо као јунаци, да смо достојни имена Српског. Дошао је час да осветимо Косово и да испунимо аманет наших неумрлих јунака Вељка, Синђелића, Рајића… Да покажемо да смо достојни потомци њихови. Наша браћа у Босни, Херцеговини, Банату и Бачкој и другим местима, још у ропству цвиле. Они нас зову да им помогнемо, да их ослободимо из ропства. Ми морамо то учинити, јер нам је то света обавеза, од наших дедова који су ослободили ово парче земље, нашу драгу отаџбину и нама донели слободу. Па да ли се сме аманет погазити? Не. По сто пута, не! То би био неопростив грех. У школи вам рекох, какве су патње наше браће под туђином и шта је све наша дужност. Онда сте били јако мали и нејаки. Сада сте војници. У школи беше теорија, а сада је дошло време да се у пракси на бојном пољу покажемо.’ На том месту учитељ стаде да говори, као да се премишља, како да каже да се полазак на фронт примакао сасвим, па наставља.

’Надам се да нећете изневерити наше наде. Надам се на да ћете осветлати образ Српству. Надам се да нећете осрамотити своје родитеље и свог старог учитеља, који вам је дао прво перо у руке и поучио свему што је добро, лепо и племенито. И ја, децо идем са вама. Ако не могу стићи, ја ћу вам муниције и хлеба дотурити, а ако буде потребе и у борбени ред стати са вама. У то име срећан пут ђаци, срећан пут војници. Идите мудро и не гините лудо. Желим да вас у путу и у борби свака срећа прати и да се од скори сви поново сретнемо и искупимо у великој Србији, у којој је уједињено све Српство. Сетите се свог учитеља и не заборавите своје свете дужности.’

Ту се зачуше речи опроштаја, ’збогом, збогом’, настаје љубљење и дирљив растанак. Одоше војници, одоше јунаци, одоше деца… Многи погибоше, али осветлаше образ Српству, својим родитељима и своме учитељу, Својим јунаштвом задивише свет, на њиховим гробовима сазидана је Југославија.”

Уредништво „Ратног поменика”, који доноси ово сећање, напомиње „да је и заиста Србија задивила свет својом жилавом борбом и невероватном храброшћу, будећи поштовање не само савезника, него и непријатеља.

„Нарочито један феномен, нигде виђен осим у Србији – одлуку српске владе да за одбрану отаџбине у борбене редове изведе децу. Разлог је била бојазан да ће их аустроугарска војска искористити и мобилисати у своје трупе. Тако су првим махом у борбе отишли тек стасали младићи, да би доцније Србија мобилисала последње остатке српске снаге, децу од својих 15-так лета. Они чак нису прошли ни основну обуку, већ су их придружили трећепозивцима, који су их у ходу обучавали”, наводи „Ратни поменик”, а чланак завршава речима: „Хвала им и слава им.”

Извор:
ПОЛИТИКА