Зејтинлик Башта Од Најлепших Имена

На Српском војничком гробљу почивају посмртни остаци 7.565 ратника са Солунског фронта. У трогодишњим борбама страдала су 9.303 војника и официра. У Битољу сахрањено око 1.500 Срба погинулих или умрлих од рана. Спомен-обележје подигнуто на иницијативу ратничких удружења и по личном наређењу краља Александра Карађорђевића. Изградња завршена 1936. године

Српско војничко гробље на Зејтинлику у Солуну спада међу најзнаменитије српске историјске споменике у иностранству. На Зејтинлику су сахрањени изгинули и умрли српски ратници који су се борили на Солунском фронту од 1916. до 1918. године. Поред Српског војничког гробља, на Зејтинлику су, такође, уређена и војничка гробља на којима су сахрањени изгинули ратници савезничких земаља из Првог светског рата – Француске, Велике Британије, Русије и Италије, чије су се војске, заједно са Српском војском, бориле на том фронту пуне три године. Свих пет гробаља сачињавају јединствен споменички комплекс који сведочи о великој улози коју је играо тај фронт у Првом светском рату, према коме су, иначе, савезнички генерали имали маћехински однос за све време његовог трогодишњег постојања. Тај фронт је образован преко воље и стално је третиран као споредно војиште на коме се, према схватању тих генерала, не могу изводити операције великог стила те су се, заклањајући се иза тих произвољних процена, противили тобожњем непотребном расипању снага толико потребних на великим фронтовима. Под утицајем таквих званичних ставова, многи новинари, па, чак, и официри подругљиво су називали борце на Солунском фронту „солунски баштовани“ (Тхе Гарденерс оф Салоника). Догодило се, међутим, да је управо на том фронту, заслугом „презираних“ солунских ратника, задат снажан ударац Централним силама на крају Првог светског рата и убрзана коначна победа држава Антанте и њених савезника против Централних сила. Управо у великој солунској офанзиви 1918. године, залагањем удружених савезничких снага, међу којима је Српска војска имала главну улогу, направљен је преокрет од светског рата ка светском миру.

Сагласност савезника

Те славне победе Српска војска извојевала уз огромне жртве. Само у трогодишњим борбама на Солунском фронту и у последнјој офанзиви погинуло је или умрло од смртоносних рана 9.303 војника и официра. У знак непролазне успомене на пале ратнике на Солунском фронту, на иницијативу ратничких удружења и по личном наређењу краља Александара, изграђено је Српско војничко гробље на Зејтинлику код Солуна.

Наиме, Удружење српских ратника покренуло је иницијативу, ускоро по завршетку рата, да се посмртни остаци ратника изгинулих на Солунском фронту и сахрањених у зони борбених дејстава ексхумирају, пренесу и сахране на Зејтинлику, прихваћена је у свим земљама тадашњих савезника Србије. Грчка влада сагласила се са том иницијативом и бесплатно уступила земљиште за изградњу гробља. Све савезничке владе предузеле су обавезу да прикупе посмртне остатке својих ратника и уреде свој део гробља. Тако су на Зејтинлику, поред Српског војничког гробља, у његовом суседству, уређена гробља за изгинуле ратнике свих савезничких земаља чије су се војске бориле на Солунском фронту, осим Грчке, која је посмртне остатке својих ратника сахранила на другом месту.

Српско војничко гробље на Зејтинлику изграђено је као јединствен споменички комплекс на око десет хиљада квадратних метара. По броју сахрањених ратника, уметничком решењу и уређењу, читаво подручје спада међу највеће и најуређеније војничко гробље у Солуну.

Како је настало гробље

Српско војничко гробље на Зејтинлику изграђено је као јединствен споменички комплекс на око 10.000 кв. метара површине. Састоји се од импозантног Маузолеја са криптом и појединачних гробова на отвореном простору око Маузолеја. По броју сахрањених ратника на Зејтинлику, уметничком решењу и уређењу читавог споменичког комплекса, Српско војничко гробље спада међу највеће и најуређеније војничко гробље у Солуну.

Српско војничко гробље налази се на средишњем делу брежуљка Зејтинлик, који је у време Првог светског рата био изван Солуна. Услед наглог развитка овог лучког града на Егејском мору у протеклих осам деценија, цео комплекс савезничких војничких гробаља обухваћен је градским ткивом. Првобитно је на том простору, у време озбразовања Солунског фронта, организована и размештена под шаторима и у баракама Централна пољска болница Српске војске. На Зејтинлику је такође био уређен привремени логор за српске регруте (један батаљон од четири чете), који су се заједно са војском и избеглицама, повукли из Србије крајем 1915. године. По завршетку обуке, регрути су упућени на фронт почетком новембра 1916. године, а њихов бивак прикључен је болници.

За време боравка и борбе Српске војске на Солунском фронту, од лета 1916. до јесени 1918. године, погинули војници и старешине сахрањивани су непосредно иза борбене линије, на тзв. „пуковским гробљима“, без сандука, са дрвеним крстачама уз гробна узглавља на којима су уписивани лични подаци сваког појединца (чин, име и презиме, јединица). Умрли рањеници и болесници, који су лечени у трупама завојиштима и пољским болницама, сахрањивани су у местима тих установа. Рањеници и болесници, који су лечени у Централној пољској болници на Зејтинлику сахрањивани су на импровизованом гробљу недалеко од болничког бивка. Тако је настало прво Српско војничко гробље на Зејтинлику.

Прекопавање „пуковских гробља“

Када се појавила идеја да се на Зејтинлику изгради спомен-гробље српским ратницима изгинулим и подлеглим болестима на Солунском фронту, Министарство грађевина Краљевина СХС је 1926. године расписало конкурс за израду пројекта за изграднју и уређење Српског војничког гробља код Солуна. Усвојен је идејни пројекат архитекте Александра Васића. Под стручним руководством архитекте Николаја Краснова израђен је главни пројекат. Непосредни радови на изградњи гробља почели су, под руководством делегата Министарства грађевина архитекте Будимира Хрисодула 1933. године и трајали су, након извршених темељитих припрема, пуне три године.

У средишњем делу гробља изграђен је Маузолеј са капелом. Испод Маузолеја, делимично укопана у земљу, изграђена је крипта са нишама за смештај 5.580 посмртних остатака ратника и десет парцела са 1.440 гробних места на отвореном простору око Маузолеја.

Сав грађевински материјал за изградњу Маузолеја и гробља набављен је и обрађен у мајданима, у Југославији. Камен за Маузолеј и крстаче обрађен је у мајдану Момин камен код Џепа, у Грделичкој клисури, гранитне плоче за облагање спољних површина Маузолеја у Кадиној Луци код Љига, а цемент је набављен из Беочина. Материјал је превезен железницом у Солун. Грчка влада, из пијетета према изгинулим ратницима који су се борили против заједничког непријатеља, и пријатељских осећања према нашој земљи, одрекла се увозних дажбина. Сви радови на изграднји Маузолеја и гробља, завршени су 1936. године.

Министарство грађевина Краљевине СХС је 1926. године расписало конкурс за израду пројекта за изграднју и уређење Српског војничког гробља код Солуна. Усвојен је идејни пројекат архитекте Александра Васића. Под стручним руководством архитекте Николаја Краснова израђен је главни пројекат. Непосредни радови на изграднји гробља почели су, под руководством делегата Министарства грађевина Будимира Хрисодула 1933. године и трајали су, после извршених темељних припрема, пуне три године.

Док су обављани грађевински радови на Зејтинлику, посебна екипа под руководством солунског борца Саве Михаиловића, родом из Грбаља у Црној Гори, обишла је све положаје у македонским планинама на којима је Српска војска водила борбе две и по године. Екипа је претражила и прекопала преко 250 мањих и већих привремених „пуковских гробаља“ и гробаља која су формирана на местима где су се налазила трупна завојишта и извршила ексхумацију посмртних остатака изгинулих и помрлих ратника. Захваљујући огромном напору и пијетету према изгинулим саборцима, екипа је успела да пронађе и покупи посмртне остатке јунака из битака на Горничеву, Кајмакчалану, Груништу, Чукама, Црној реци, Соколу, Добром пољу, Ветернику, Козјаку, Кучковом и Ђуровом камену и на другим поприштима на којима су гинули српски ратници очију упртих у поробљену отаyбину и несебично умирали за њену слободу.

Најлепши у туђини

Посмртни остаци су на лицу места идентификовани, паковани у одвојене специјалне врећице и, потом, камионима превожени на Зејтинлик. То је био врло мучан, тежак и дуготрајан посао. Мада је већ било прошло доста времена од завршетка рата па су белези на гробовима дотрајавали, екипа је, ипак, крајње савесно обавила свој задатак и успела да, сем малог броја случајева, идентификује посмртне остатке сваког појединца.

Посмртни остаци ратника сложени су у појединачне истоветне ковчежиће и похрањени у одвојене нише у крипти или сахрањени у појединачним гробовима у парцелама око Маузолеја. На поклопним мермерним чеоним плочама у крипти и на крстачама гробова уклесани су лични подаци сваког појединца: чин, име и презиме, назив јединице у којој је служио, а у неким примерима, када се са више података располагало, додата је година и место рођења. Распоред на гробљу и у крипти задржан је исти онакав у каквом су се борили и гинули на фронту: у челним линијама сахрањени су посмртни остаци официра, затим подофицира, каплара, а у продужетку редови и добровољци.

По монументалности и архитекстонско-уметничкој изведби Српско војничко гробље представља наш најоригиналнији и најлепши сакрални споменик у иностранству. Маузолеј је грађен у српсковизантијском, модернизованом стилу. Заједно са костурницом заузима површину од 600 кв метара. Маузолеј је обложен мермерним плочама. На предњој страни фасаде у мозаику је урађена икона Светог архангела Михаила, патрона праведних ратника, по мотиву свечеве иконе у манастиру Манасија. Испод мозаика уклесани су на мермерној плочи стихови Војислава Илића Млађег:

Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред овог светог заједничког гроба,
Знај, овде су нашли вечно уточиште
Највећи јунаци данашњега доба!

Родитељ је њихов: храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо,
И чији су борци, дивљења достојни.

Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињањи на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу,
Никад, ни за часак, изгубили нису…

На супротној јужној страни Маузолеја, налазе се врата капеле и улаз у крипту. С обе стране улаза у крипту изграђено је степениште са по шеснаест степеника са сваке стране, а на врху степеништа које воде на простран поплочани мермерни плато, налазе се улазна врата у капелу. Под куполом капеле, са спољне стране, у лучном удубљењу, израђена је у мозаику икона светог Ђорђа победоносца, заштитника пастира и војника, на коњу са забоденим копљем у аждају. Икона је урађена према мотиву истоимене фреске у манастиру Високи Дечани. Обе иконе је урадила грчка уметница – мозаичарка Виола. Испод иконе светог Ђорђа уклесани су стихови Војислава Илића Млађег:

Благо потомству што за њима жали
Јер они беху понос своме роду:
Благо и њима јер су славно пали
За Отаyбину, Краља и Слободу!

Зидови у унутрашњости капеле живописани су у маниру Моравске сликарске школе са мотивима и орнаментима из манастира Манасије. Ликови анђела са раширеним крилима насликани су између прозора на куполи. О теме куполе причвршћен је огроман полијелеј, тежак две тоне, изливен од испаљених топовских чаура прикупљених са бојишта. Орнаментиком су уоквирени називи свих српских јединица, које су се бориле на Солунском фронту. На чеоном и бочним зидовима исписани су називи дивизија, пешадијских и артиљеријских пукова Прве, Друге и Треће армије и називи места главних борбених попришта на којима су се те трупе бориле и овенчале победничком славом. Из натписа се види органски састав Српске војске на Солунском фронту: Коњичка дивизија (четири пука): Прва армија (Моравска и Вардарска дивизија); Друга армија (Шумадијска и Тимочка дивизија); Трећа армија (Дринска и Дунавска дивизија). Почетком 1918. године формирана је Југословенска дивизија, која је ушла у састав Друге армије. У продужецима ових натписа, уписани су пуни називи свих пукова са назнаком домицилних седишта: 1. пешад. пук Књаза Милоша – Врањски, 2. пешад. пук Књаза Михаила – Прокупље; 3. пешад. пук. – Пиротски; 4. пешад. пук Стеван Немања – Ужички; 5. пешад. пук Краља Милана – Ваљевски, 6. пешад. пук Краљевића Александра – Шабачки; 7. пешад. пук Краља Петра – Београдски; 8. пешадијски пук Књаза Александра – Пожаревачки; 9. пешад. пук Краља Николе Првог (Петровића) – Пожаревачки; 10. пешад. пук „Таковски“ – Чачански; 11. пешад. пук Карађорђа – Крагујевачки, 12. пешад. пук Цар Лазар – Крушевачки, 13. пешад. пук Хајдук Вељко – Неготински, 14. пешад. пук – Књажевачки; 15. пешад. пук Стевана Синђелића – Зајечарски; 16. пешад. пук Цара Николе Другог – Нишки; 17. пешад. пук – Ваљевски; 18. пешад. пук Краљевића Ђорђа – Београдски; 19. пешад. пук – Крагујевачки, 20. пешад. пук – Зајечарски, 21. пешад. пук, 22. пешад. пук, 23. пешад. пук, 24. пешад. пук , 1. југословенски пук, 2. југословенски пук, затим артиљеријски пукови – Моравски, Дрински, Дунавски, Шумадијски и Тимочки.

Равнокраки крст

Изнад улазних врата у крипту, на четири гранитне плоче уклесан је равнокраки крст. На горњем вертикалном краку представљен је крст са симболима Христовог мучења на Голготи. На доњем краку уклесан је цветни орнамент по мотиву из манастира Манасије. На попречном краку уклесани су стихови В. Илића – Млађег:

Испред врата домовинских,
У победном своме ходу,
Изгибоше исполински
За јединство и слободу;
Њина дела славиће се
До последнјег суднјег дана
Слава јату бесмртника!
Мир пепелу великана!

Крипта има квадратни облик. Из централног дела одваја се шест уздужних ходника који се укрштају са по два попречна ходника са сваке стране. У зидовима између ходника, са обе стране, уграђене су нише у које су смештени ковчежићи са посмртним остацима ратника. Нише су обложене белим мермерним плочама са уклесаним личним подацима сваког појединца. Крипта је подељена на 108 парцела са укупно 5.580 преградака са појединачним посмртним остацима.

Изнад централног дела крипте постављен је месингани полијелеј тежак преко 800 килограма. У источном удубљењу централног хола, у облику олтара, налазе се иконе и друге сасуде. На том месту одлажу се траке са дотрајалих венаца, реликвије и груменови земље које су посетиоци донели из родног краја.

На отвореном простору око Маузолеја уређено је гробље са 1.440 појединачних гробова распоређених у десет парцела у облику ћириличног слова П. С леве и десне стране Маузолеја, који је на средини гробља, налазе се по четири парцеле, а иза њега са јужне стране, две парцеле. У четири парцеле гробови су поређани у девет редова, у две по осам, у две по пет, у једној по шест и у једној по четири реда. Укупно има 72 реда са по двадесет гробова. Међупростор између редова је један метар ширине уређен као стаза за кретање посетилаца.

Гробови су обележени мермерним крстовима на правоугаоном постољу које се завршава у облику купе. Сви редови су оивичени бетонским ивичњацима, а површина између њих прекривена је белим шљунком, као и остали простор око Маузолеја. На крстовима је уклесано име, презиме и јединица сахрањеног ратника или само име и презиме ако није утврђено којој је јединици припадао.

У западном делу Гробља уређене су две одвојене заједничке гробнице, у које су сахрањени посмртни остаци неидентификованих 217 српских ратника – заробљеника пренетих из Цариграда и 78 неидентификованих ратника са Солунског фронта. Према томе, на Српском војничком гробљу на Зејтинлику сахрањени су посмртни остаци 7.565 српских ратника са Солунског фронта. Око 1.500 ратника који су изгинули у борбама око Црне реке и Битоља 1916. године сахрањени су на Српском војничком гробљу у Битољу, у продужетка гробља на коме су сахрањени изгинули ратници у Битољској бици 1912. године.

Први чувар Саво Михаиловић

На Зејтинлику, на истичној страни гробља, према улици Лаганда, налази се главни улаз у Гробље са металном дводелном капијом, а изнад капије натпис, израђен од кованог гвожђа, крупним ћириличним словима: Српско војничко гробље. У оквиру Гробља саграђена је стамбена кућа за чувара. Први чувар Гробља био је Саво Михаиловић, кога је на тој дужности заменио његов син Ђуро, а овога његов пасторак Ђорђе Михаиловић.

Сви послови на уређењу Гробља завршени су о року. Комеморативна свечаност и освећење Гробља обављени су 11. новембра 1936, на осамнаесту годишњицу закључења примирја у Првом светском рату, у присуству државне делегације Краљевине Југославије и Краљевине Грчке и представника свих савезничких држава.

За време Другог светског рата Гробље је запуштено и знатно оштећено, па су 1969. и 1987. године предузети обимни радови на отклањању оштећења и уређења Гробља.

У посебној парцели, у западном делу Гробља, сахрањени су посмртни остаци 250 заробљеника југословенске војске са торпедованог брода „Хелена Каванариота“ који је потопљен 27. маја 1941. близу села Неа Михањина, у току транспортовања из Солуна за Немачку. Мештани Неа Михањина сахранили су дављенике и спасили из мора 253 бродоломника. Парцелу у којој су сахрањени страдалници из априлског рата, посетиоци из Југославије популарно су назвали „партизанско гробље“. Посмртни остаци су сахрањени у шест одвојених леја са појединачним мермерним плочама на којима су исписана имена сахрањених. У централном делу ове парцеле подигнут је споменик од јабланичког гранита са цветним латицама изливеним од месинга у врху. На споменику уклесан је овај текст: „Палим борцима, југословенским интернирцима немачких фашистичких логора.“

Из расадника Хиландара

На читавом простору Гробља засађени су чемпреси садницама тог дивног медитеранског украсног дрвећа донесеног са Атоса, из расадника манастира Хиландара, који својим витким стаблима образују прелеп декор и чине хладовину над хумкама солунских хероја. У појединим алејама такође су засађене руже које својим опојним мирисом и раскошним цветовима украшавају редове мермерних крстова.

О Српском војничком гробљу у Солуну брине наша држава и под њеном је заштитом као историјски споменик од највеће важности. За сталну бригу о споменику задужен је Генерални конзулат Србије у Солуну, а стручну помоћ и надзор у одржавању споменичког комплекса пружа Републички завод за заштиту споменика културе Србије. Овај историјски споменик сваке године, у групама и појединачно, посети више хиљада посетилаца из целе Југославије, као и званичне државне делегације за време боравка у Грчкој.

У продужетку Српског војничког гробља, на његовој западној страни, уређено је Руско војничко гробље. Две руске бригаде приспеле су на Солунски фронт у августу 1916. године и остале у саставу савезничких трупа на фронту до новембра 1918. године када су, после победе Октобарске револуције, повучене са борбене линије у позадину. Потом је већи део руских војника превезен у Француску, где су били запослени у тамошњим фабрикама. Од дела људства које је остало код Солуна образовани су раднички батаљони за испомоћ Српској војсци. Поред оперативних трупа, које су се бориле на Солунском фронту, из Русије су још 1915. године, преко Црвеног крста, у Србију дошли лекари и друго болничко особље који су образовали посебну Руску пољску болницу при Српској војсци. Руска помоћ уопште, а посебно долазак руских трупа на Солунски фронт, међу Србима је доживљавана као знак посебне бриге велике словенске земље према браћи на Балкану у тешким тренуцима њихове историје. Вест о доласку руских бригада на Солунски фронт побудила је успомене, сачуване у народном предању и историјској свести, на долазак руских пукова у помоћ Карађорђу за време Првог српског устанка, затим хиљаде руских добровољаца са генералом Черњајевим који су се херојски борили у редовима српске народне војске у Српско-турском рату 1876. године у долини Мораве, на Тимоку и Јавору, на плаховитој Дрини.

У савезничкој противофанзиви, у септембру 1916. године, руске бригаде су оперисале на левом крилу српског распореда, у Пелагонији, у саставу француске групе дивизија. У новембру, у време крвавих борби у луку Црне реке и на Селечкој планини код Битоља, руске трупе придодате су српској 1. армији и бориле се под командом војводе Живојина Мишића. У тим борбама, борећи се непосредно раме уз раме са српским војницима, Руси су испољили невиђени хероизам. Са једнаком храброшћу борили су се и у пролеће 1917. када су се поново разбуктале борбе на Солунском фронту, са истом одлучношћу као на прагу своје отаyбине.

У тим борбама руске трупе претрпеле су велике губитке. Од 9.000 официра и војника, колико их је дошло на Солунски фронт, погинуло је или подлегло ранама и болестима 394. Њихови посмртни остаци, покопани на положајима на којима су се борили, ексхумирани су и пренесени на Зејтинлик и сахрањени на засебном гробљу, непосредно поред српског, у исто време када су преношени посмртни остаци српских ратника.

О Руском гробљу бринула Југославија

Руско војничко гробље уређено је на исти начин и од истог материјала као и Српско војничко гробље о трошку југословенске државе. Пошто нико из бившег Совјетског Савеза, због познатих анахроних политичких и идеолошких предрасуда, није посећивао ово гробље, наша држава бринула је о његовом одржавању и заштити, а званичне делегације, групе и појединци из Југославије истовремено су посећивале гробље руских ратника приликом сваке посете гробљу српских ратника, одржавале комеморације и полагале цвеће. Такву пошту истински су заслужили ови ратници, који су гинули, да цитирамо речи В. И. Лењина, на „Солунском фронту на коме се водила борба за одбрану Србије, која је била жртва империјалистичке агресије“. Мада је он ценио Србију, њене демократске институције и ослободилачку борбу против империјалистичких поробљивача, те је управо због тога одобрио да се сви српски добровољци прикупљени у Русији упуте на Солунски фронт, занимљиво је истаћи да су његови наследници, руковођени идеолошким калкулацијама, све то занемарили и избрисали из народног сећања руске хероје пале за слободу своје словенске браће на Балкану.

У окружењу Српског војничког гробља налазе се савезничка војничка гробља на Зејтинлику. Ту је на првом месту Француско војничко гробље. Француска је за све време трајања Солунског фронта, имала најбројније трупе на том фронту. Француско војничко гробље, по простору је највеће међу савезничким гробљима на Зејтинлику, а по броју сахрањених долази изнад броја сахрањених на Српском гробљу.

Они су умрли за Француску

Француско војничко гробље има облик отвореног шестара. Једним краком пружа се од улице Лаганда дуж северне стране Српског гробља, а другим краком између Руског и Енглеског гробља, на западној страни. На овом гробљу сахрањено је 8.098 француских ратника у појединачним гробовима. У прочељу сваког гроба постављене су мермерне крстаче са уклесаним именима сахрањених ратника. Изузетно лепа капела у готском стилу подигнута је уз унутрашњи преломни угао гробља. У капели се чувају многобројни венци француских државника, званичних делегација и удружења Поули д’ Ориан, који сваке године посећују Зејтинлик и одају пошту својим изгинулим саборцима, ратницима Француско- источне војске. У капели се такође налазе спомен плоче и венци угледних Француза у спомен својим блиским рођацима палим на Солунском фронту.

Распоред на гробљу и у крипти задржан је исти онакав у каквом су се борили и гинули на фронту; у челним линијама сахрањени су посмртни остаци официра, затим подофицира, каплара, а у продужетку редови и добровољци.

На Француском гробљу налазе се још три импозантна споменика. Централни споменик, такође израђен од белог мермера, у облику правоугаоне плоче на пет мермерних стубова ослоњених на мермерни подест. На споменику је уклесан број сахрањених ратника на овом војничком гробљу и натпис: „Они су умрли за Француску“. Посебан споменик, у облику пирамидалног стуба, подигнут је изгинулим авијатичарима. На мермерној плочи, на чеоној страни стуба, уклесане су ове речи: „Ваздушним херојима умрлим за Француску“. На трећем споменику, израђеном од тесаног камена у знаку Лоренског крста, уклесан је натпис: „Источна војска својим мртвима“.

Велика Британија имала је променлјив састав своје војске на Солунском фронту од шест до четири пешадијске дивизије, снажном артиљеријом, бројним позадинским службама и установама. Мада је британска влада преко воље упутила своје трупе на Балкан, у ствари – како је отворено признао лорд Кичинер – само из солидарности према Француској. Мада су стално потезали питање укидања тога фронта и напуштања Балкана или потпуно пасивно држање војске на Солунском фронту, мора се нагласити да без енглеске сагласности да се Србији упути помоћ 1915. године, макар и са закашњењем, и њеног пристанка да се трупе задрже код Солуна, тај фронт не би био створен и судбина Српске војске би била крајње неизвесна. Најзад, Британска војска поднела је велике жртве на том фронту. На Зејтинлику је сахрањен само део Британских „солунаца“. Британско војничко гробље налази се у продужетку западне стране Француског гробља. Оно се разликује од осталих савезничких гробаља по надгробним белезима у затрављеној површини. Пошто су одувек у енглеској војсци служили војници различитих националности и вероисповести, надгробни белези се за све ратнике, по традицији, израђују у облику правоугаоних плоча са засвођеном горњом ивицом на којима су уклесана имена сахрањених. Поред сваког белега засађене су руже које, по уздужним лејама, образују цветне леје. Сав простор између цветних леја засађен је енглеском травом која се у редовним временским размацима коси. Тако је временом створен мек травнати тепих у који урањају стопала посетилаца. Због тога је ход нечујан и дочарава утисак непомућеног мира на великој војничкој могили.

Госпођа Харлеј међу војницима

На овом гробљу сахрањени су посмртни остаци 1.350 британских ратника. Гробље је подељено у две парцеле, а између парцела подигнут је велики мермерни споменик у облику крста са утиснутим бронзаним мачем окренутим на доле, тако да балчак са штитницима и сечивом образује композицију – крст на крсту. Овај споменик је истоветан са свим споменицима на енглеским војничким гробљима.

У првој парцели гробља подигнут је посебан споменик госпођи Кетрин Харлеј, сестри британског главног команданта на Западном фронту фелдмаршала Хеига. То је, иначе, једина жена сахрањена на војничком гробљу Зејтинлик. Госпођа Харлеј је била велики пријатељ и добротвор српског народа. Она је за време рата дошла у Србију као шеф једне енглеске санитетске мисије. Погинула је за време боравка у ослобођеном Битољу, 1917. године, за време једног од многобројних артиљеријских бомбардовања града од стране немачке и бугарске артиљерије. У знак вечне захвалности, официри Допунске команде Српске војске подигли су јој веома леп споменик од белог мермера и тесаног камена са великим мермерним крстом који доминира над целом парцелом. На спомен-плочи урезан је датум њеног рођења и смрти (3. мај 1853 – 7. март 1917) и следећи стихови на српском и енглеском језику:

На твом гробу уместо цвећа
Српска захвалност вечно
ће цвати,
За твоје дело и твоје име
Поколења ће далека
знати.

Италијанско војничко гробље заузима сразмерно велик простор и пружа се од улице Лаганда паралелно са Српским гробљем и ужом страном Руског, Француског и Енглеског гробља до у висину спољне границе Енглеског гробља. На Италијанском гробљу сахрањено је 3.500 изгинулих и помрлих ратника из 35. дивизије која се, одвојено од самосталоног италијанског 16. корпуса у Албанији, налазила на Солунском фронту, под обједињеном савезничком командом, од лета 1916. па до краја рата. У прво време, по доласку и Солун, италијанска 35. дивизија налазила се неколико месеци на делу фронта у долини Вардара, према Ђевђелији, па је премештена на битољски део фронта, на коме је остала до завршетка борби у Македонији 1918. године.

Бели мермер из Италије

На гробљу је подигнута мала капела од белог караре мермера, довезеног из Италије. Првобитно су сви гробови имали једнообразне мермерне крстаче са уклесаним именима сахрањених ратника. Доцније су, међутим, поједине породице на гробовима својих синова и браће подигли индивидуалне споменике различитих облика и величина и од различитог материјала. Неки споменици су у облику великих мермерних крстова на подестима, неки са бистама покојника или у облику фигуре војника у природној величини изливеној у бронзи. Такви појединачни споменици, подигнути у разним деловима гробља, постоје само на Италијанском гробљу. Ти споменици стрче и ремете хармоничну слику гробља, а код неутралних посетилаца изазивају осећање непотребно нарушеног јединства у једнакој судбини изгинулих ратника.

Сва савезничка гробља оивичена су високим чемпресима, који су плански засађени у време изграднје гробља. Својим витким стаблима и зеленилом чемпреси дају изузетан декор том вечном интернационалном војничком почивалишту.

Читав споменички комплекс савезничких војничких гробаља на Зејтинлику изграђен је у духу верских и националних симбола сахрањених ратника. Српско и Руско војничко гробље уређено је у духу хришћанског православља. На Француском и Италијанском гробљу доминира католичка хришћанска симболика. Мада су у саставу француских трупа служили Арапи, Вијетнамци припадници других националности, дакле, поред хришћана, муслимани, будисти и припадници других конфесија, западно-хришћански мотиви су доминирајући. Британско војничко гробље, међутим, знатно се разликује у том погледу од осталих гробаља тако што је испоштована чињеница да су у Британској војсци служили не само војни обвезници из Метрополе – припадници Англиканске цркве, католици и протестанти, већ и из колонија. Због тога су сва надгробна обележја потпуно уједначена и у конфенсионалном смислу уздржана.

У духу Српске православне цркве

Из детаљног описа Српског војничког гробља, видлјиво је да су сва обележја урађена у хришћанско-православном маниру, у духу Српске православне цркве, што је потпуно у складу са националним саставом и православном верозакону припадника српске војске. Тиме су у највећој могућој мери испоштована национална и верска осећања српских ратника који су, прожети светосавским начелима као најхуманијим хришћанским врлинама, до последнјег даха остали верни својој отаyбини и светосавској цркви.

Српски војници су, да се послужимо речима песника, хероји који су прошли све невоље рата, чак и изгнанство из отаyбине, …. „распињани на крст, на Голготе вису, али чврсту веру у победу крајњу никад, ни за часак, изгубили нису“… Тај непоколебљиви стоицизам одржала је у људима свест о праведности њихове борбе „за одбрану отаyбине, за крст часни и слободу златну“ и светосавско надахнуће, вера у Бога и приврженост својој цркви која им је подарила дух праведности и честитости. О томе сведоче многе ратне белешке обичних војника и старешина у којима су исказана искрена верска и национална осећања. У тим белешкама и писмима са фронта може се прочитати да су се и војници и старешине савесно придржавали верских обичаја и правила и у најтежим данима рата. Никада се није догодило да је било који појединац заборавио да и у сред најжешће борбе или на маршу заборави да обележи своју крсну славу. Поред славске свеће, коју су палили у рову или на застанку, слављеници су се постарали да набаве и сачувају чутурицу ракије и припреме скромну закуску за своје најближе другове, војнике и старешине, који су долазили на честитање слављенику, често под пљуском пушчаних куршума или артиљеријских канонада. Такво верско и национално осећање их је држало у међусобној љубави, узајамности и у нади у срећан и праведан коначни успех натчовечанских напора и жртава. Зато част припада онима који су пројектовали и изградили тај величанствени меморијални споменик са осећањем мере и поштовања заветних порука и мисли изгинулих и преживелих српских ратника.

Извесне разлике у општем изгледу војничких гробаља на Зејтинлику, која носе обележја националних, верских и традиционалних особености, надвишава општа заједничка карактеристика која та гробља чини изузетним. На Зејтинлику су прикупљани сви изгинули ратници савезничких земаља, који су се борили на истом фронту, против истог непријатеља и сахрањени ту, на истом месту, али у туђој земљи, далеко од своје отаyбине, као небески ратници, који су гинули у уверењу да дају своје животе за универзалну слободу свих људи. Зато су у Грчкој заштићени њихови гробови као да су сахрањени у својој отаyбини, јер су гинули и за слободу Грка, за мир и слободу свих народа света.

Извор:
СРБСКЕ НОВИНЕ