МОЛИТВЕ СРБСКИХ ПИСАЦА

lestve srpske

МОЛИТВА СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ

Чујеш ли нас, витеже Лазаре, поносе српски?
Одзвања ли ова молитва и горе као овде код нас, кад на Небеса вичемо? Има ли те међу мртвима, Лазаре?
Или си тај свет, Тебе недостојан, напустио и отишао даље? Можемо ли, Витеже наш, причати својим наследницима о Теби и Твојему јунаштву или ми, данашњи, нисмо томе дорасли и заслужили
да испирамо своја уста Твојим именом и крвљу Твојом?
Да је и, Тебе Витеже, данашњи српски народ издао?
Да ниси због тога, пророчки пошавши у Бој, натакнуо шлем са роговима да ти их не натурају Твоји данашњи потомци и браћа српска?
Има ли, Витеже, горе некога ко је, док је доле био, заслужио да се испне, или си само Ти на небу, сам са својим Обилићем и Богом,
па гледате доле на нас, крстећи се и молећи се за наше душе?
Да знаш само, Кнеже Пресветли, да од Тебе и Твојег времена ништа нисмо напредовали, али смо зато назадовали.
Али смо за то назадовали.
Назадовали смо тако силовито да уопште и не знамо има ли даље. Схваташ ли, Кнеже, да ми нисмо то за шта си се Ти борио?
Знаш ли, да ми нисмо онај исти народ који си Ти бранио,
и на крају, платио својом главом?
Зар ти је, Пресветли Кнеже, јасно да ми веће победе
од Косовског пораза немамо?
И данданас трпимо тај пораз и то у новом светлу и времену али то време не осветљава она светлост Твоје главе и главе Светог Саве,
Твој век, Кнеже, Царе наш, Пресветли.
Било је време Србије и српства а ово данас пашчад се помамила па лају, реже и кољу около, дижући ногу поред цркава и кућа.
Нисмо ми ни Југовићи, ни Обилићи, ни Мусићи али смо зато Бранковићи. Сви смо до једног вукови.
Вуци смо са олињалим крзном и њушком лисице,
превејани, покварени, самотни, прождрљиви и слепи.
Што ми то, Теби, причамо, Пресветли, кад нас Ти знаш боље
него што ми мислимо да знамо сами себе?
Храброст нам, Пресветли, храброст нам највише недостаје.
Сад нас газе и мањи и већи, и бољи и лошији, и луђи и паметнији, браћа и душмани, силе и несиле, часни и нечасни.
Сви нас газе и свађају.
Не знам да ли си се Ти за ово борио, Господару?
Где си уснуо, Господару,
кад Те Твој пород не може пробудити?
Можда нећеш да нам се јавиш?

Ако Те и може кривити ако је то истина?
Ни сами себи се не јављамо, с јутра, кад треба да захвалимо Господу то што смо уопште и пробудили.
Разбили смо огледала да не гледамо у шта смо се претворили. Сећамо се ми Тебе, Лазаре.
Сећамо се и Раванице.
Молимо Ти се и вичемо према Небесима још јаче. Стављамо те на заставе и грбове.
Идемо Ти у Крушевац и гледамо рушевине града.
Сећамо се Косовских јунака.
Миришемо божуре без мириса.
Мада и пуштамо да Те други понижавају и развлаче.
Кидају Ти крстове са цркава.
Преоравају путеве, пљују по земљи, арлаучу.
Лове оне који су ту од пре ко зна колико векова.
И што је најболније, Кнеже, Витеже, Царе Пресветли,
и Господару наш земаљски,
и небески чувару, обезглављениче у земљу утиснути, али неокаљани. Реке и даље течу, састајући се и растајући на оним истим местима. Ветрови дувају по ливадама и планинама које Ти памтиш. Сунце греје људе који од Тебе потекоше.
Ђаво не даје мира ни нама као што није, ни онда, вама.
Цркве и даље стоје и звона избијају као и тад.
Ратови се и даље воде па вриште људи у невољи.
И скиче деца у радости.
Светле и данас главе живих и мртвих.
И даље сребро и злато има цену.
Опет се кује новац.
Ал нема племенитости, храбрости, духовности, мудрости, памети. А полако нестаје и Србије, Лазаре.
Бога питај, Лазаре.
Питај Га и замоли да роду Твом опрости
што му род Твој не опрашта што Те од нас узео.

Милан РУЖИЋ

Извор:
ЛЕСТВЕ СРПСКЕ