Велебитски усташки устанци

Аутор: Ђорђе Пражић

Увод

Према попису становништва из 1931. године у Лици је било 96.468 или 55.4% Срба и 77.745 или 44.6% Хрвата. По истом попису на подручју тадашњег среза Госпић од 34.060 становника било је 16.611 или 48% Срба. На подручју тадашњег среза Перушић, од 19.760 становника било је 3.234 или 16.4% Срба.

Након осамдесет година, према попису становништва из 2011. године на подручју града Госпић (исто подручје као некадашњи срез – Ђ.П.), од 12.745 становника има 609 или 4.78% Срба а на подручју општине Перушић (исто подручје као некадашњи срез – Ђ.П.) од 2.638 становника има 244 или 8.49 %  Срба. У ових осамдесет година (тежишно од 1941. до 1995.) турбулентних збивања у српско-хрватским односима на подручју Лике а посебно подручја Госпића и Перушића, на овом простору готово да је нестало српско становништво. Истовремено се смањило и хрватско, а многа насеља су опустјела.

У овом раду тежиште је дато на догађаје из српско-хрватских односа (тероризам), на подручју Госпића и Перушића у тридесетим и седамдесетим годинама двадесетог вијека.

Због своје велике сличности , историјске повезаности и лакшег разумјевања, само за потребе овог рада велебитски усташки устанци су названи „први“ (1932.) и „други“(1972-1974.).

Први Велебитски усташки устанак – Овај устанак се у литератури назива „Велебитски устанак“,  „Лички устанак“ или „Личка побуна“. У неким публицистичким радовима и послијератним изјавама учесника се назива „Такозвани Лички устанак“, „Брушанска афера“, „Личка брушанска афера“ и „Личка усташка афера“.  Ради се о једној од најзначајнијих терористичких антијугословенских акција , коју је усташка емиграција  уз италијанску подршку (преко Задра) организовала је у септембру 1932. године, а реализована је као оружани напад на жандармеријску станицу у подвелебитском мјесту Брушани.

Оружани напад је планиран и реализован у времену свјетске економске кризе, веома заоштрених југословенско – италијанских односа и нестабилних политичких прилика у самој Краљевини Југославији.

У досадашњим радовима о том устанку веома је тешко утврдити начин планирања  дизања устанка и идентитет усташких терориста, који су дошли из Италије.

Према једној верзији акцију су планирали и организовали водећи кругови  усташке емиграције Анте Павелић, Густав Перчец, Вјекослав Серваци (Servatzy) и други на састанку 1932. године у аустријском мјесту Шпитал (Spittal) у Корушкој.

Према другој верзији[1] акцију је планирао Анте Павелић тако што је у Белгију послао  свог  стручњака за тајне везе Јожу Милковића. Он је у тамошњој усташкој организацији међу исељеницима пронашао пет повјерљивих и способних младића за посебну мисију у земљи.

Милковић је одабрао Рафаела Бобана,  Анту Пејковића, Милу Марешића (ради се о Мили Баришићу – Ђ.П.), Вентуру Баљка и Кујунџића или Кулунџића (ради се о Ј. Кујунџићу – Ђ.П). Они су из Белгије отишли у Италију гдје су се задржали неколико дана, наоружали и извршили додатну обуку. Оружје им је набавио Вјекослав Серваци са талијанском дозволом за ношење.

Према једној од верзија, за извођење терористичке акције ангажовано је десет обучених усташа из логора Бовагено у Италији, гдје се иначе налазило двадесет обучених усташких терориста. На Велебит је најприје у јулу 1932. године дошло из Задра пет униформисаних усташа.

А других пет униформисаних усташа је дошло 28.08.1932. године са бродицом „Аница“, која је из Задра у Луково Шугарје  превезла терористе и оружје. Терористи су са довезеним оружјем преко Девчић-Драге отишли у Велебит, гдје су се нашли са претходно убаченим усташама.

У једном од извора[2] као униформисане усташе се  наводе: Рафаел Бобан,  Стјепан Девчић, Петар Шарлија, Миле Баришић,  Вентура Баљак, „Стари“ (надимак-није наведено име, био је рањен – ради се о Ј. Кујунџићу-Ђ.П. ), Иван Девчић-Пивац, Јоцкета Рукавина (вјероватно Јурај Јуцо Рукавина- Ђ.П.) , Павле, Јуре Девчић, Круно Девчић, Никола Девчић. У неким изворима се спомињу и Паве и Мартин Девчић. У сваком случају усташки терористи су имали најоданију подршку у Девчић-Драги, гдје  им се прикључило пет Девчића.

У подршци се посебно истицала Манда Девчић, касније  названа „усташком мајком“.[3] Усташке униформе су биле скројене по Павелићевој идеји. Главна карактеристика униформе је била  капа са кринком  на којој се налазио прорез за очи  и пелерина, истоврсног кроја талијанске војске.

Усташе су 02.09.1932. године са Велебита сишли у подвелебитско село Ризвануша (близу Брушана) и у наредним данима обишли села код Пазаришта и Прван село у срезу Перушић, те Мушалук у срезу Госпић. У тим хрватским селима народ им је пружио подршку а нико није пријавио жандармерији њихово присуство, иако су се кретали наоружани у  униформама.

Њихов дочек међу хрватским становништвом је организовала усташка организација из Госпића на челу са адвокатом Андријом Артурковићем, кога су звали „интелектуални вођа“.Осим њега су важнији актери усташке организације на том подручју били Марко Дошен, трговац (Артуковић је оженио његову ћерку, која је била нешто старија и неудата-Ђ.П.), Јурај-Јуцо Рукавина, бивши аустро-угарски и југословенски жандармеријски официр,  Јосип Томљеновић и Никола Орешковић, трговци и Јосип Јапунџић, порески чиновник. Они су успјели у току прољећа и љета 1932. године да заврбују велики прој мјештана у подвелебитским селима а посебно у Луковом Шугарју, Калиновачи, Пазариштима и Кланцу.

У оквиру планиране усташке акције у Лици замишљен је  био и евентуални напад на  и освајање касарне и наоружања у госпићком гарнизону.[4] Усташка организација из Госпића успјела је заврбовати само два војна лица нареднике Јосипа Чачића и Анту Малбашу.

За мјесто терористичког напада је одабрано село Брушани, које се налази у самом подножју Велебита и насељено је искључиво са хрватским становништвом. Брушане се налазе на комуникацији Госпић – Карлобаг и таква позиција омогућава неопажени долазак терориста са Велебита, као и успјешно извлачење снага након терористичког дејства.

Велебитске шуме, шумске стазе, пећине и гудуре биле су познате вођама устанка за скривање оружја, а пастирски станови по скоро неприступачном простору одлична склоништа. Становништво на том простору није било само чисто хрватско опредељено, него отворено антијугословенско ( у ствари антисрпско – Ђ.П.).

Усташе су биле сигурне у свој успјех јер је већ у августу 1932. часопис „Усташа“ објављивао на насловним странама бомбастичне  наслове: „Усташе су на Велебиту“, „С Велебита крик се ори“, „Велебит је оживио“ и томе слично.

У жандармеријској станици у Брушанима службовало је четири жандара. Командир жандармеријске станице је био наредник Јово Батиница а остали жандарми су били: Милорад Обрадовић (вио је веома физички јак човјек родом из Црне Горе), Илија Петровић и каплар Душан Шушњар. Батиница и Шушњар су имали породице и становали су у селу у приватним кућама.

Петровић и Обрадовић су живјели у жандармеријској станици. Мјештани Брушана су посебно мрзили као наводне „великосрбе“ жандаре Петровића и Шушњара. Усташки терористи су добили задатак да у нападу убију жандармеријског каплара Душана Шушњара.

Већ 03.09.1932. године из Госпића у Задар бјеже вође госпићке усташке организације Андрија Артуковић и Марко Дошен .

У нападу на жандармеријску станицу усташким терористима су се придружили и мјештани Брушана: Јерко Судар, Ивица Абрамовић, Анте Шупер, Јосо Барић, Паве Барић, Јосо Шупер и Дане Бабић. Према неким садашњим написима о том догађају, око 250 мјештана Брушана је посматрало тај напад, очекујући ликвидацију четворице жандара. Прије почетка напада пресјечене су телефонске и телеграфске жице према Госпићу и Карлобагу.

Напад је почео у 01.30 часова 07.09.1932. године постављањем „пакленог строја“ (експлозив са упаљачем са сатним механизмом), које је на улазна врата жандармеријске станице поставио Јерко Судар.[5]

На жандармеријску станицу је бачена и бомба талијанске производње и отворена ватра из пиштоља и револвера. Истовремено су нападнуте и двије  куће у којима су становали жандари са породицама. Напад је трајао сат и по времена.

Уз пуцњаву присутне усташе и народ су псовали жандарима српску и црногорску мајку, узвикивали: „Доље Југославија“, „Живјела слободна Хрватска“,  жестоко су вређали краља Александра и клицали Анти Павелићу. Жандари су узвратили ватру из пушака и одбили напад. Те ноћи за време борбе није било погинулих ни рањених, иако је био испаљен велики број метака.

Одмах послије напада у Задар из Госпића бјежи остатак усташког госпићког руководства Јосип Томљеновић, Никола Орешковић и И. Шарић.

Након напада ојачане снаге жандармерије претраживале су Велебит[6] и подвелебитска села у Лици и Приморју. Пет униформисаних усташа који су дошли из Италије успјели су се преко Пага вратити у Италију. Група домаћих униформисаних усташа, да би жандарима заварало трагове, отишла је према селу Јадовно.

На њих је 14.09.1932. године око 14.00 часова наишла жандарска патрола коју су сачињавали поднаредници Станко Јаћимовић и Драгомир Илијић, каплар Мате Брујић и водич сељак Миле Сензел.  Шесторица усташа је сједило испред једне куће и ручало.

Поднаредник Јаћимовић је први отворио ватру и смртно погодио усташу Стјепана Девчића из Лукова Шугарја. Остали жандари су исто отворили ватру али су петорица преосталих усташа успјела побјећи. Жандармерија је тих дана енергично водила истрагу у којој је тражила усташке терористе, оружје и јатаке.

У радовима о тим догађајима наглашава се прекомјерна употреба силе (премлаћивања сељака) и паљење стогова сијена и 48 појата у Девчић – Драги и Луковом Шугарју.

Усташки оружани напад на жадармеријску станицу у Брушанима погоршао је иначе заоштрене југословенско – италијанске односе.[7] Талијанска и мађарска штампа су искористиле овај догађај за драматизовање унутрашњополитичких прилика у Југославији. Приказивале су то као почетак грађанског рата. Гласине о усташким „четама“ на Велебиту, које су подигле народ на устанак  прошириле су се државом.

Током истраге о овом догађају ухапшено је 224 лица, од којих је 50 пуштено на слободу након истраге. Суђења су одржана на љето 1933. године у Београду и Госпићу.  Први и главни процес одржан је пред Судом за заштиту државе у Београду од 29.06. до 10.07.1933. године. Првооптужени Јурај-Јуцо Рукавина осуђен је на казну смрти вјешањем.

Јерко Судар осуђен је на доживотну робију а осталих десет, на казне затвора до 10 година. У другом процесу, који је одржан 14. до 20.07.1933. године, на доживотни затвор осуђени су заврбовани наредници госпићког гарнизона Јосип Чачић и Анте Малбаша. Осталих шесторица оптужених добили су теже казне.[8]

На процесима пред Окружним судом у Госпићу, гдје су на одговорност слати мањи кривци, углавном сељаци који су учествовали у примању односно пребацивању оружја, изречене су мање временске казне.[9]

Након неуспјеха подизања устанка Анте Павелић је закључио: “Да није паметно организирати овакве устанке из вана, јер да се тиме губи људство, а не постиже никаква корист. Треба стварати добро наоружану и обучену легију, која би кад дође до преокрета, дошла у домовину и преузела власт“.[10]

На саслушању у Управи града Београда Андрија Артурковић је (26.03.1935.) изјавио да је након напада усташа на жандармеријску станицу у Брушанима ишао на састанак са Павелићем у Венецију. Павелић му је тада рекао да, акција сама по себи није важна, он је (Павелић) хтио да испита упорност усташа, одјек акције у народу и реаговње органа власти.[11]

Истог дана када је дневна штампа (19.07.1933.) објавила вијест да је краљ уважио молбу Јуци Рукавини и замјенио смртну казну доживотном робијом, краљ Александар је допутовао у посјету Лици.[12]  Са Плитвичких језера, гдје је одсјео, обишао је више  мјеста, сусретао се са становницима и у Госпићу (23.07.1933.)  и присуствовао је соколском слету.

Посјета краља Александра Лици као да је требало да значи затварање круга у вези са „личким догађајима“ и покаже, прије свега иностраној јавности да је у Лици све у реду. Југословенска штампа је била пуна вијести о изразима оданости народа Лике краљу и краљевом дому. „Цео овај крај – писала је Политика – схватио је то као особити знак пажње и краљевске љубави према Лици, која је позната по својој традиционалној оданости државној идеји и Њ.В.Краљу.“ [13]

У дубокој националној подјељености у Лици, српски народ је остао вјеран лажном југословенском сну из којег ће бити пробуђен 10.04.1941. године. Хрватски народ који је масовно дао подршку усташким терористима из Брушана, привремено се притајио, промјенио је начин организоване деструкције Краљевине Југославије и само чекао погодну прилику да у надолазећем рату оствари независну хрватску државу у којој неће бити Срба или ће бити сведени на минимум..

Други велебитски усташки устанак – Након гушења „хрватског прољећа“ 1971. године проусташка емигрантска организација Хрватско револуционарно братство организовала је 20.06.1972. годинеубацивање у Југославију (код Дравограда) 19 усташких терориста званих „Планинске лисице“ а познатије као „Бугојанска скупина (група)“. У склопу операције „Феникс“ они су требали дигнути оружани устанак  у јужној Хрватској, Лици и Херцеговини. У борби са усташким терористима погинуло је 13 припадника војне полиције, милиције и територијалне одбране. Петнаест усташких терориста је ликвидирано а четири су ухапшена. [14]

Југословенске безбедносне снаге се још нису биле опоравиле од непријатног изненађења у којој су показале слабу ефикасност у борби са терористима, а на Велебиту се догодило ново терористичко дејство. У недјељу 24.09.1972. године око 15.00 часова на приморској страни Велебита, на првој кривини послије Уре (Башке Оштарије) убијен је из засједе Ђуро Узелац, командир станице милиције у Карлобагу и рањен Боро Јосиповић милиционар из те станице. Они су се враћали из Госпића са својим службеним „тристаћем“ (Фиат 1300). У први мах се није знало да ли је то дејство било посљедица освете, диверзије или нечег другог. Онда је наводно једног дана у станицу милиције Карлобаг стигло писмо из швајцарског града Рајхенбаха (Riechenbach), у којем је написано, ко је и зашто извршио атентат на командира Ђуру Узелца и милиционара Бору Јосиповића.

Тада је почела потрага за припадницима проусташке организације Хрватске народне фронте (ХНФ) Матом Прпићем и Ивицом Матичевићем. Мате Прпић  рођен  26.10.1929.године у Равном Дабру (општина Карлобаг) на Велебиту је био  члан „Тајне револуционарне усташке постројбе“ (ТРУП).

Када је та организација престала са радом 1969. године, један од најповјерљивијих и оданих чланова те организације Мате Прпић, заједно са Иваном Матичевићем званим „Шутљиви“, емигрантом из Котор Вароши, организовао је организацију „Хрватска народна фронта“ (ХНФ). Фалсификованим пасошима ушли су у Југославију крајем априла 1972. године, дубоко увјерени да се „хрватска држава и народна слобода неће постићи без оружане борбе“. Матичевић се из Југославије вратио у августу а Мате Прпић крајем октобра 1972. године, након мјесец дана како је убио командира станице милиције Ђуру Узелца.[15]

У првој половини јула 1974. године Прпић и Матичевић су поново илегално ушли у Југославију са намјером извршења терористичких дејстава на подручју Велебита (Карлобаг – Госпић). Из Њемачке су дошли до Ријеке, гдје их је прихватио Матин брат Анте, код кога су преноћили[16]. До Ријеке их је у транспортном теретњаку ријечког „Аутопромета“ прокриумчарио Миле Бачић, Матин комшија  из Равног Дабра. Прпић и Матичевић су се пребацили до Сења а послије преко Велебита дошли у Равни Дабар, гдје су имали скривено оружје и подршку мјештана. Претпоставља се да је половином септембра 1974. године служба државне безбједности преко свога сарадника „Оскара“ добила информацију да су терористи поново на Велебиту. Снаге милиције у Госпићу и Карлобагу добили су појачања из других градова у Хрватској.

Снаге безбједности су вршиле претраживање тешко приступачних  терена на Велебиту. Пошто су

процијенили да се они налазе око Црног и Равног Дабра постављали су засједе по ноћи. Дешавало се да у тамној ноћи чују терористе, али због мрака нису могли реаговати.

Неколико пута су на удаљености од неколико стотина метара од засједе у јутарњим часовима проналазили њихове опушке од цигарета. Милиција је знала да су им мјештани потпуно наклоњени. Међу мјештанима се посебно истицала Славица Прпић, згодна и лијепа жена старости око 36 година.

Она је шармирала припаднике милиције дочекујући их у селу, покушавајући да од њих нешто сазна и да их одврати од потјере. Једном прликом високи службеници госпићке милиције су изненада дошли код њене куће и ушли код ње на разговор. Каснијом истрагом је утврђено да је у том тренутку терориста Мате Прпић био сакривен испод њеног кревета са спремним оружјем за дејство.

Крајем октобра је на Велебиту пао снијег. Дана 29.10.1974. године група од три ловца из Карлобага (хрватске националности) у потрази за дивљим свињама уочили су у једном каменом усјеку дим. О томе су обавијестили прву милицијску патролу коју су срели. То је био иначе задњи дан који је милиција одредила за тражење терориста. Планирали су наставити тражење терориста на други начин а на прољеће наставити потјеру и претраживање терена. Четверочлана милицијска патрола није била у потпуности наоружана аутоматским оружјем у складу са тада важећим наређењем за кретање по Велебиту. Не обавијестивши надређене самостално су отишли да провјере  информацију од ловаца. Када су пришли ближе уочили су Прпића и Матичевића како испред неке импровизоване колибе у пећини  печу палачинке  држећи оружје на кољенима.

Пошто су се распоредили око усјека милиционар Б.Ј. (вођа патроле)  их је позвао на предају. Отворена је ватра из пиштоља и Матичевић је одмах смртно погођен. Прпић је потрчао низ усијек и натрчао на милиционара Мирка Вучинића родом из Окучана, који је био припадник специјалне јединице из Загреба. Према неким сазнањима Вучинић је изишао испред Прпића и хтио отворити ватру, али је имао застој на аутоматском оружју (једини је у тој групи милиционара имао аутомат М-56, 7,62 мм).

Прпић је пуцао у њега из пиштоља и хтио бацити бомбу на осталу тројицу милиционара. Међутим, некако је запео за грану и оклизнуо се на снијегу те га је властита бомба убила.

На увиђају су у пећини откривене намирнице купљене у Карлобагу и Ријеци (месни производи „Чока“, „Диго“ квасац и остали)  старе до мјесец дана. Због велике хладноће терористи су били обучени у више слојева разне одјеће и били су у веома запуштеном хигијенском стању. У колиби и пећини није пронађена већа количина експлозива и муниције, па се претпостављало да се то налазило код јатака или у њима знаним склоништима.

Мате Прпић није био обични усташки терориста – егзекутор. Потиче из усташке породице и мјеста (Велебитски Даброви) који је јединствено подржавао усташки покрет у борби против Југославије и српског народа у двадесетом вијеку. Његов отац Јаков и старији брат Ивица су били усташе (припадници Велебитске бојне) и као крижари су погинули на Велебиту 12.06.1945. године. Иако Мате није имао високо образовање, у хрватској усташкој емиграцији се сматрало  да је „мало Хрвата који су били тако политички изграђени“.  Матине записане мисли и данас се цитирају. Његова је била процјена да “под окриљем САД, хрватски народ може остварити своју државу“ (био је у праву- Ђ.П.). Сматрао је да „Хрвати воде туђу политику и зато иду из разочарења у разочарење, из очаја у очај“.

О Ивану Матичевићу – Шутљивом се мало зна. Зна се да је био десна рука Мати Прпићу у ХНФ.  За њега се сматрало да је био „свјестан и изграђен борац (усташки терориста – Ђ.П.), који је дошао до спознаје да Хрватску неће ослободити ни емигрантска политика ни наклоност велесила. Зато је тражио револуционарни пут, увјерен да је тај нормалан у једном заробљеном народу“.

Из ових података је је видљиво да они нису имали стрпљења да се промјени међународна политика и створе услови за стварање независне хрватске државе. Није их поколебао ни неуспјех усташке терористичке групе  ХРБ „Планинске лисице“ („Бугојанска група“).  Одјек политичког превирања у Хрватској 1971.године,  студентски немири и ставови подршке нижег слоја хрватског народа са подручја општина Госпић и Перушић,  за њих је био доказ да је хрватски народ спреман за устанак. Зато су и дошли, извршили и припремали наредна дејства у овом подручју Лике .

Прпић и Матичевић су имали декларативну и осталу подршку највећег дијела хрватског народа на том подручју. Јатаци су им помагали у скривању и храњењу. Из органа служби безбедности у Госпићу и Карлобагу отицали су подаци са којима су они били правовремено упознати. Остаје нејасно, да ли је кобног 24.09.1972. године Прпић знао за податак да је командир станице милиције Ђуро Узелац изненада позван да са рекреације у куглању (куглана СУП-а у Госпићу) одмах дође у Карлобаг.

И како је знао на којем мјесту у милицијском аутомобилу сједи Ђуро Узелац (вјероватно га није лично познавао – Ђ.П.), док га је са прстом на обарачу чекао на најоштријој велебитској серпентини (могла се савладати са веома малом брзином – Ђ.П.).

Од времена убиства Ђуре Узелца до ликвидације Прпића и Матичевића хрватски народ са тог подручја није се о њима изјашњавао. За вријеме потјере у Карлобагу су мјештани понекад провоцирали припаднике милицијских потјера а једном их чак физички напали. Чињеница је да су их ловци хрватске националности открили и да је Матичевића убио милиционер хрватске националности.

У тадашњим органима безбедности у Госпићу је било доста припадника хрватске националности  који су учествовали у потрази за овом групом.

Овај случај није био довољно познат југословенској јавности. Једино је „Вијесник“ од 03.11.1974. године објавио саопштење загребачког Секретеријата за унутрашње послове „да су на Велебиту убијена два усташка терориста“.

Није познато да су Матичевић и Прпић имали везе са припадницима ЈНА у госпићком гарнизону.

У близини мјеста гдје је био убијен Ђуро Узелац у закључаном службеном аутомобилу службе државне безбедности из Госпића, 1976. године је пронађен мртав оперативац исте те службе Жељко Чанић. Он је тог дана био дежурни и у вечерњим часовима добио је позив да се нађе са „везом“ на путу према Карлобагу. Он је по дужности пратио непријатељску екстремну емиграцију.

Службеним извјештајем је утврђено да је извршио самоубиство. Службеник милиције који је први дошао на лице мјеста и вршио увиђај сматрао је да је у питању убиство од стране Жељку познате особе. Његове колеге из службе а и већина грађана Госпића никада нису повјеровали да је то Жељко урадио.

Био је веома добар младић са веома пријатељским и коректним понашањем. У госпићким кулоарима (у виду гласина и трачева) су се наводила двојица могућих извршилаца тог „убиства“. Оба су били хрватске националности и припадници службе државне безбједности.

Предсједник СФР Југославије  Јосип Броз Тито посјетио је Госпић 1976. године. За вријеме његове посјете привремено су позатварани екстремни појединци симпатизери усташког покрета. Српски народ Лике опијен партизанским југословенством  је већ био заборавио догађаје из почетка седамдесетих година. Сматрали су да су заборавом на сопствене жртве, његовањем братства и јединства, „Шестом личком која је код Дрвара спасила Маршала“ и удајом лијепе личке партизанке Јованке за Маршала, обезбједили себи сигурну будућност. Хрватски народ је декларативно подржавао систем социјслистичке власти,  а у складу са одредбама Устава из 1974. године постепено припремао  услове за догађаје који ће услиједити почетком деведесетих година.

Сличности и посљедице велебитских усташких устанака – Између оба велебитска усташка устанка (1932. и 1972.) постоји сличност у начину организације и реализације која говори о вишедеценијским покушајима да се оружаним путем реализује хрватски национални циљ – самостална и независна Хрватска са малим бројем Срба, који више неће бити „реметилачки фактор“. Сличности се огледају у следећим подударностима:

–          Оба усташка устанка организована су од стране усташког руководства у иностранству (Италија и Њемачка) а реализовали су их усташки терористи из иностранства  у спрези за домаћим припадницима усташке организације и симпатизерима у подвелебитским и велебитским мјестима и насељима.

–          Оба усташка устанка почела су у септембру мјесецу што је са становишта процјене времена као метероролошког фактора погрешан избор.

Наиме то је већ почетак јесени и на Велебиту метеоролошки  и други услови (хладноћа, кише, опадање лишћа и други) не омогућавају услове за боравак у пећинама, земуницама и осталим природним стаништима. Вјероватно су усташки  планери планирали успјешан и брз завршетак устанка или да ће усташки терористи моћи  презимити у велебитским селима, тако да би временске неприлике заправо ометале активности  југославенских снага безбедности (жандармерија и милиција) у потрази за терористима.

–          Оба усташка устанка реализована су на истом простору  Велебита  (правац Брушане –Карлобаг) ослонцем на подвелебитска села насељена хрватским становништвом  са личке и приморске стране Велебита. Устшким терористима је пружена подршка из градова у окружењњу тог простора: Задар, Ријека, Сењ и Госпић.

–          У оба усташка устанка прво су нападнуте јединице и припадници снага јавне безбедности, који су били српске националности, а наводно су по усташким идеолозима „стварали Велику Србију“. Усташки терористи су имали за основн циљ у нападу у Брушанима 1932. године, да прије свега убију жандармеријског каплара Душана Шушњара, који је вјероватно био Србин родом са простора Хрватске.

Исто тако 1972. године убили су Ђуру Узелца, командира станице милиције из Карлобага, који је био родом из Метка (засеок Кукљиц ).  За претпоставити је да су они били посебна мета, јер су добро познавали хрватски национални екстремизам у оквиру својих надлежности и у свакодневном раду и животу се борили против њега.

–          У оба устанка су ликвидирани усташки терористи за вријеме обједовања. Стјепан Девчић је убијен за вријеме ручка, а Прпић и Матичевић док су спремали палачинке. Када је ликвидиран Девчић том приликом је био рањен усташки терориста Ј. Кујунџић, који се  успио спасити и побјећи за Италију.

–          У оба усташка устанка се појављују жене – јатаци Хрватице – хероине као Симбол „хрватске  мајке“ које рађају синове за остварење „хрватског тисућљетног сна“. У Првом велебитском устанку прославила се „јунакиња са Велебита“ Манда Девчић, познатија као „усташка мајка“. Њени синови Стипе, Крунослав и Иван  су учестволи у устанку а она и ћерке Зорка и Драгица су активно помагале (храна и остале потрепштине) и биле им јатаци, због чега су биле осуђене на суду у Госпићу.  Када је њен син усташки бојник Крунослав погинуо 12.02.1944. године код Лудбрега, на сахрани у Загребу гдје је присуствовало преко хиљаду људи, Манда је изјавила: „Није ми жао што је погинуо за Хрватску, жао ми је што нисам млађа да родим још десетеро таквих“. У Другом велебитском устанку Хрватица – хероина је била Славица Прпић.

Она је на посебан начин са двоструком игром била шармирала припадике снага безбедности и код њих створила привид сарадника на терену. Међутим, након хапшења је постала права звјер. Када су је уводили на суђење у салу Окружног суда у Госпићу изненада се отргнула чувару и скочила је на службеницу СУП-а Госпић М.М. коју је физичким нападом повредила. За вријеме боравка у госпићком затвору провоцирала је чуваре на различите начине (скидала се гола, галамила, пјевала итд.)

–          Након оба устанка Лику и  Госпић су посјетили југославенски суверени – краљ Александар (1933.) и предсједник Јосип Броз Тито (1976.). Екстремни усташки појединци су били привремено притворени у госпићком затвору а локални политичари су на организованим манифестацијама и поздравним говорима вјешто сервирали реферате о оданости Личана југославенству и вјери у успјешан заједнички суживот Срба и Хрвата на том простору.

Чињеница је да тим посјетама узроци незадовољства српског и хрватског народа нису отклоњени. Хрватски народ је и даље стрпљиво чекао своју прилику за излазак из Југославије и рјешење српског питања. Српски народ је и даље наивно вјеровао у могући суживот на том простору, при чему је у доброј мјери жртвовао свој национални идентитет.

–           Након успостављања независне и самосталне хрватске државе (1941. и 1991.), вршен је прогон лица која су учествовали у потјери за усташким терористима на Велебиту, саслушањима и суђењима. Према извору[17] „почетком коловоза  1941. започело је у Загребу засједање Великог сената при Изванредном народном суду.

Оптужени су били Милан Хузјак, бивши инспектор банске власти, Никола Вујичић, оружнички потпуковник у мировини, Иван Јеркић, оружнички наредник због подузимања кажњивих поступака против хрватских националиста за вријеме споменутог тзв. Личког устанка 1932.године. Уз њих суђено је и Ватрославу Ондринском, Петру Пинтарићу и Томи Слуњском“.  Госпићке усташе су имале списак цивила које је  жандармерија ангажовала 1932. године  за претраживање Велебита. Тако су већ од краја априла 1941. године у Дивоселу тражили Пају Вујновића – Никичина зато што је учествовао у потјери са жандарима. Приликом покушаја хапшења њега и његовог брата  Миле 30.06.1941. године у Дивоселу,  Пајо је пружио отпор при чему је рањен и од последица тог рањавања убрзо је умро.[18] На хрватским порталима се може пронаћи „Оптужница за Госпићке удбашке крвнике“ којом извјесни Звонимир Р. Дошен из Хамилтона (Канада) јавно оптужује („подноси казнену пријаву“) Јосу Бубаша, Иву Ерцеговића и Пају Милковића, службенике државне безбедности из Госпића, за прогон и хапшења особа хрватске националности који су помагали и сарађивали са усташким терористима Прпићем и Матичевићем од 1972. до 1974. године.

–          Занимљив је однос комуниста према Првом велебитском устанку. Лист „Пролетер“ орган ЦК КПЈ, у броју од 28.12.1932. године објавио је да Комунистичка партија „поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну“. Такав став је био, између осталог, посљедица става Коминтерне да је Југославија умјетна версајска творевина, коју треба разбити. Посебно пријатељство и сарадња између усташких терориста и комуниста се развило на одслужењу казне у затвору у Сремској Митровици.[19] Ту је Милован Ђилас постао прави пријатељ са Јуцом Рукавином а са усташама су се дружили и давали им подршку Коча Поповић, Моша Пијаде, Прица, црногорски националиста Стефан Митровић  и други. Марко Орешковић је посебно срдачно поздравио усташке терористе са: „Здраво моји Ликанери. Ја сам Марко Орешковић из Широке Куле“.[20]

У том антијугословенском јединству усташких терориста са Велебита и комуниста, које је настало у затвору у Сремској Митровици преовладао је заједнички став да се против Краљевине Југославије „комунисти  боре лецима и писмом а Хрвати бомбама“.[21]

–          О Првом велебитском усташком устанку (1932.) има неколико радова који су изашли 1970, 1980 и 1990. године. О Другом велебитском усташком устанку (1972.-1974.) имају само кратке информације о ликвидираним усташким терористима и погинулим милиционарима.  У писаним радовима од 1970. до 1990. године минимизира се значај усташког устанка из 1932. године и своди се на ниво обичног инцидента. Познати хрватски комунистички руководилац Јаков Блажевић, који је поријеклом из госпићког краја, каже да је: „коначни збир личке усташке афере, све у свему мало или ништа“.[22]

–          У литератури су се посебно афирмисали учесници напада на жандармеријску станицу у Брушанима, који су у међувремену постали комунисти и партизани. Они су наводно „на робији схватили и научили да је хрватско питање у бити саставни дио револуционарне борбе за класно, социјално и национално ослобођење свих народа Југославије“. [23]  Учесници напада у Брушанима, који су остали у усташком покрету и постали високи официри и злочинци су на одрђени начин потиснути у страну. За њих се наводило да нису били „јунаци“ а нису били нити „одважни и куражни“.

Посебно је афирмисан мјештанин Брушана Јерко Судар који је отео експлозив усташким терористима и сам га поставио на врата жандармеријске станице. Он је у рату био хрватски партизан, предсједник Народно-ослободилачког одбора за Лику, а послије рата функционер у органима социјалистичке власти. Браћа Мишко и Стипић Дошен су постали носиоци Партизанске споменице.  У партизанима су такође били Ивица Абрамовић, кројач, Јосо Шупер. Сељак Јосо Барић је био наводно симпатизер НОБ-а.

–          Међутим, „заборављени“  организатори и непосредни извршиоци напада на жандармеријску станицу, имали су запажене усташке каријере и већина њих су постали ратни злочинци.

Андрија Артурковић, адвокат у Госпићу, оснивач и вођа усташке организације из Госпића у вади НДХ био је министар унутрашњих послова, министар правосуђа и богоштовља и државни прабиљежник (чувар државног печата). Послије рата побјегао је у иностранство.Овај „министар смрти“ и ратни злочинац изручен је Југославији 1986. године. Осуђен је у Загребу на казну смрти стрељањем, која није извршена због његовог здраственог стања. Умро је у Загребу 1988. године.

Марко Дошен, трговац у Госпићу, члан усташког водства у Госпићу за вријеме НДХ је био заступник хрватског Сабора и поглавников доглавник.

Првооптужени Јурај Јуцо Рукавина, под утицајем Андрије Артуковића основао је усташку организацију у тадашњем срезу Перушић (данас опћина Перушић – Ђ.П.). Поглавник Анте Павелић га је поставио 16.04.1941. године за првог заповједника усташке војнице. У мају 1941. године био је један од организатора Концетрационог логора Госпић – Јадовно – Паг.

Командовао је 17. и 22. усташком бојном, које су обезбеђеђивали  тај концетрациони логор, вршиле злостављање и масовне ликвидације српског народа и заточеника логора. Извршио је многе злочине над српским народом.  Постао је пуковник усташке војнице. Заробљен је 1945. године након чега је осуђен на смрт стрељањем.

Рафаел Бобан – Ранко је постао генерал усташке војнице са титулом витеза. Био је један од оснивача Црне легије и починитељ многих ратних злочина.

Викторио Баљак – Вентура је био један од заповједника логора (на Пагу и Велебиту). Истицао се свирепим клањем и убијањем заточеника (пио људску крв закланих), тако да се сматра једним од највећих крволока тог времена у Европи. Постао је допуковник усташке војнице и једно вријеме је био заповједник поглавникове бојне. На крају рата остао је на Велебиту, гдје се борио неколико година  као крижар.

Иван Девчић-Пивац је прије рата био познати локани шверцер у Приморју  (Задар-Луково Шугарје). У рату је постао бојник усташке војнице и познати усташки кољач. Под његовим заповједништвом госпићке усташе (Лички здруг) су извршиле покољ над српским народом Дивосела. Био је један од заповједника логора на Пагу и Велебиту у систему Концетрационог логора Госпић – Јадовно – Паг.

Крунослав Девчић је постао бојник у Усташкој војници и био „стјегоноша“ у пратњи поглавника Анте Павелића. На властито инзистирање је отишао у  борбу, гдје је 12.02.1944. године погинуо код Лудбрега.

Павле Девчић је постао сатник усташке војнице и био чувени заповједник  злогласне Велебитске усташке бојне.

Полде Шупер из Брушана,био је  један од организатора напада на жандармеријску станицу и јатак терористима. Усташки бојник Иван Девчић-Пивац га је поставио за усташког таборника села Ризвануша и Брушане.

–          Велебитски усташки устанци по свом интезитету, трајању акције и реализацији прокламованог циља по познатим критеријумима тешко се могу сматрати правим устанцима. Али, хрватски народ је те устанке доживио као „свехрватске устанке“, који су оружаном борбом континуирано одржавали њихову борбу за независност и самосталност Хрватске.

–          На простору Велебита и шире усташки терористи су имали пуну подршку локалног становништва. Нижи слојеви хрватског становништва на подручју општина Госпић и Перушић у већој мјери су давали подршку устаницима са Велебита. Грађански слојеви су калкулирали, гледајући прије свега властите интересе. Пуна и општа подршка је дата у вријеме када су међународна ситуација и унутрашње прилике омогућиле реализацију циљева хрватских екстремних националиста у 1941. и 1991. години.

–          Значај Велебитских усташких устанака можда најбоље дефинише напис на споменику усташком терористи Стјепану Девчићу, који је убијен 14.09.1932. године код Јадовног. Споменик је подигнут 07.09.2012. године поводом 80 – годишњице Велебитског устанка, од стране Удруге хрватских драговољаца Домовинског рата града  Ријека и Билај – Госпића.

На споменику пише: „У Велебитском устанку, у Јадовном (Крч ) 14.рујна 1932. године као прва жртва србочетничког терора пао је устаник антифашист Стјепан Девчић (1903 – 1932). Овим првим устанком против великосрпског фашизма и окупације запаљена је  искра слободне, самосталне и независне Хрватске Државе, што је након слома четничко – југокомунистичке агресије – коначно остварена  у Хрватском одбрамбеном рату (1990.-1995.)“.

Закључак

Заоштреност међунационалних односа и перманентна криза у старој и новој Југославији, са нерјешеним социјалним, економским и националним питањима одражавала се посебно у Лици, гдје је жариште свих супротности био првенствено Госпић и његова околина.

Помјешаност Срба и Хрвата на подручју Госпића и Перушића, искоришћено је за распаљивање најпримитивнијих страсти вјерске и националне мржње. Од краја двадесетих година и почетка тридесетих прошлог вијека у Госпићу је дјеловала снажна усташка организација, која је имала посебан утицај на студенте, средњошколце али и остале хрватске масе.

На овом шкртом земљишном подручју Личког поља и Велебита, оштре климе и суровог живота, на темељима фашистичке идеологије,  развило се зло сјеме екстремног хрватског национализма, које ће бити судбоносно за скоро потпуни нестанак српског народа, тежишно кроз злочин геноцида, етничко чишћење, послијератну колонизацију и економску миграцију.

Планина Велебит је у ратовима и кроз терористичка дејства у миру постајала упориште хрватских војних формација и усташких терориста, којима је локално хрватско становништво давало безрезервну помоћ и подршку. Југословенске полицијске и војне снаге подњеле су огромне жртве и напрезања да би у велебитским беспућима неутралисале или уништиле хрватске снаге.

Једна од најљепших планина на свијету Велебит, која је проглашена парком природе и има два национална парка, током Другог свјетског рата постала је једна од највећих гробница српског народа.

Фусноте:

[1] Ј. Блажевић,  Препознавања, „Младост, Загреб, „Просвета“ Београд, „Свјетлост“ Сарајево, Загреб, 1980. стр.153.
[2] И. Абрамовић, Истина о такозваном Личком устанку 1932. године у Брушанима, Загреб,1990, стр.196.
[3] Мандини синови  Стјепан и Круно су учествовали у нападу у Брушанима. Стјепан је погинуо а Круно је постао усташки бојник у НДХ. Због помоћи терористима Манда је заједно са својим ћеркама Зорком и Драгицом, била осуђена у Госпићу.
[4] Напади и освајање касарни госпићког гарнизона од стране усташких и паравојних хрватских снага изведени су 1941. и 1991. године.
[5] Усташе Иван Девчић- Пивац и Рафаел Бобан су се дуже препирали ко ће поставити експлозив. Њихово препирање је прекинуо мјештанин Јерко Судар, који је од њих узео експлозив и ставио испред врата жандармеријске станице.
[6] Уз жандармеријске снаге ангажовано је било још око 800 сељака из околине Госпића.
[7] Талијански фашистички режим је планирао три диверзије против Југославије: на Косову, Македонији и Лици.
[8] Политика, 15.07. – 21.07.1933.
[9] Политика, 19.08. и 27.08.1933.
[10] Записник УДБ-е о саслушању усташког пуковника Ивана Перчевића од  3.I. 1947. године, www.academia.edu.
[11] Т.Стојков, О такозваном Личком устанку 1932, Часопис за сувремену повијест, 2/1970, стр.174.
[12] Политика, 20.07.1933.
[13] Политика, 23.07.1933.
[14] Последњи ухапшени  усташки терориста Мирко Власновић предао се  28.07.1972. године у својој родној кући у селу Земуник Горњи код Задра.
[15]  У Госпићу се причало да је усташки терориста напустио  Велебит, када му је јављено да милиција зна његов идентитет. Наводно је Јаков Блажевић несмотрено у једном друштву у хотелу „Велебно“ рекао тај податак а доушници су одмах јавили Мати Прпићу.
[16] Анте Прпић је био шеф навоза у бродоградилишту „3.Мај“. Ухапшен је 18.01.1975. и осуђен на 15 година затвора, које је издржао у Лепоглави.
[17] Д. Ковачић, Оружништво Независне државе Хрватске Редарствено тијело и војна постројба 1941.-1945, Загреб, 2014, стр.35.
[18] Д. Рајчевић, Монографија Дивосела 1527-1945, Центар за културу Госпић, Личке новине, Госпић,1990, стр.136.
[19] Због комунистичког образовања у затворским условима, комунисти су ове затворске објекте називали „црвени универзитети“.
[20] И. Абрамовић, Истина о такозваном Личком устанку 1932. године у Брушанима, Загреб,1990.  стр.203.
[21] Исто, стр.206.
[22] Ј. Блажевић,  Препознавања, „Младост, Загреб, „Просвета“ Београд, „Свјетлост“ Сарајево, Загреб, 1980., стр.141.
[23] Исто, стр.143.

Извор:
ЈАДОВНО