Све боје дуге

Београд ће бити поносни домаћин европске Параде поноса 2022. године. Какве то везе има с нашом националном безбедношћу, а какве с америчком империјалном политиком?

Откако је, пре нешто више од 40 година, деци украла дугу тако што ју је 1978. претворила у свој симбол, ЛГБТ+ заједница је од маргинализоване друштвене групе узнапредовала до самог мејнстрима америчког хегемонизма у коме се тобожња брига за људска права користи као батина за дисциплиновање непослушних широм света. Тобожња, кажемо, јер се брига за споменута права, као што је познато, а коме није познато нека погледа како је, на пример, прошла покојна Либија, потеже само против оних који се нађу на путу америчког интереса. А однекуд се и мапа ширења НАТО-а и његових амбиција упадљиво поклапа с мапом ширења ЛГБТ+ парада поноса. Чак би се, а видећемо и зашто, ЛГБТ+ активисти, с малим претеривањем али згодно се наместило, могли сматрати и својеврсном претходницом америчке војске…

БАЈДЕН, ХОМОСЕКСУАЛЦИ И „НАША“ ВОЈСКА Елем, најпре да разјаснимо то пре него што пређемо на све остало.

О употребљивости ЛГБТ+ активизма за америчку спољну политику (ово +, иначе, стоји због махните хиперинфлације разноразних сексуализама која – хиперинфлација – прети да ову скраћеницу учини дужом од броја пи) сасвим је отворено говорио тадашњи потпредседник САД Џозеф Бајден.

Из архиве извлачимо његов говор у Лос Анђелесу од 25. марта 2014: „Барак (Обама) и ја верујемо да су права ЛГБТ особа неодвојиви део америчке промоције људских права широм света… Прва и најважнија ствар коју је ова администрација урадила је то што је искористила своју надмоћ најмоћније нације на Земљи да стане у одбрану ЛГБТ права широм света… А то значи и да смо своје дипломате обучили и опремили тако да ЛГБТ права интегришу у спољну политику Америке у 21. веку.“

Бајден даље у свом говору износи похвале на рачун партнера у заштити ЛГБТ права као што је Албанија – да, Албанија – и критикује оне који та права не поштују по мери америчке спољне политике – погађате, критика је пре свега усмерена према Русији и Кини – и све би то још можда и могло да се помеша са искреном борбом за људска права, додуше, овде нам на памет опет пада злосрећна Либија, само да је потпредседник Бајден и једном речју, а није ниједном, споменуо Саудијску Арабију. У којој се манифестовање хомосексуализма – према извештајима Би-Би-Сија, „Гардијана“ и „Вашингтон поста“ – кажњава и мучењем, доживотним затвором, па чак и смрћу.

Уз оно што је рекао, и ово што Бајден тада није рекао говори нам заправо баш све што треба да знамо о мотивима америчког залагања за ЛГБТ+ права широм света. Та права су, наиме, вредна пажње само ако су (гео)политички употребљива. Да је другачије, Бајден би о Саудијској Арабији морао да каже баш све оно што о њој није рекао.

Тако да нимало не треба да нас чуди што је тај свој говор у Лос Анђелесу, сав посвећен глобалној америчкој борби за права сексуалних мањина, завршио речима: „Нека Бог заштити нашу војску.“ После чега је, стоји у званичном транскрипту, уследио аплауз.

С тим у вези, и подударност коју смо већ наговестили.

EPОА – European Pride Organisers Association – организација организатора парада поноса широм Европе, окупља и оне земље које се налазе на нишану НАТО чланства, готово без изузетка. Од Србије, Босне и Херцеговине, Северне Македоније и наравно Црне Горе, преко Молдавије па до оне две постсовјетске државе у којима је НАТО удар на Русију најизраженији, Украјине и Грузије.

Русија, Белорусија, Казахстан и тако редом скроз до Кине, прајдова нема тамо где нема америчке руке у облику челичног стиска, што нас учвршћује у уверењу да ту уопште није реч о самониклој и спонтаној појави већ о процесима којима је дириговано са становишта о коме је говорио цитирани потпредседник Бајден.

БЕОГРАД 2022 Све нас то доводи до Србије и Београда који ће, пошто су имали задовољство да овог септембра организују Параду поноса којој је – наравно – присуствовао и одлазећи амерички амбасадор Кајл Скот, имати и нарочито задовољство да кроз три године, 2022, буду домаћини Еуро прајда, паневропске Параде поноса. У надметању за организацију тога победили смо Барселону, Лисабон и Даблин.

И све то можда не би ни било вредно нарочитог осврта да организатори београдског прајда, уз своју пријаву на конкурс за 2022, нису приложили и писмо премијерке Србије Ане Брнабић у коме она у име Владе Србије пружа „пуну подршку“ кандидатури и обећава помоћ у организацији ове манифестације. Због које ће, најављено је већ, „главна обележја града бити декорисана дугиним бојама“ а наш град, иако нас о томе нико ништа није питао, сав раздраган и весео (енг. геј).

Иако бисмо, из пристојности, радије по страни оставили премијеркино сексуално опредељење, њена лична ствар уосталом, то не можемо већ и због разложне сумње да је упала у, такорећи, морални сукоб интереса будући да функцију коју обавља користи за афирмацију сопствених склоности.

Ако пак на то додамо и несумњиву чињеницу да овај њен потез, да је у медијима добио пажњу какву нам се чини да заслужује, свакако не би наишао на одобравање највећег дела овдашње јавности, а поготово не оног њеног дела који гласа за странку којој има да захвали што је доспела на премијерску функцију, и додатно имамо разлога да се запитамо зашто је то учинила. Можда, заиста, верује у племенитост борбе за права сексуалних мањина, али начин на који то чини у присуству амбасадора Скота, уз Бајденову изговорену и неизговорену поруку која свему томе нуди допунски смисао, читавом прегнућу дају и димензију која се више тиче туђих него наших интереса, укључујући ту и овдашњу ЛГБТ+ популацију.

ПОПУЛАЦИОНА ПОЛИТИКА Дубљи пак проблем с овом државном промоцијом ЛГБТ+-изма задире скроз до питања наше националне безбедности, онако како је она дефинисана Стратегијом националне безбедности која је недавно достављена Скупштини Србије на усвајање.

У њој се сасвим исправно упозорава да „све већи безбедносни ризик представља стање у демографској сфери које карактерише ниска стопа наталитета“, да „проблеми демографског развоја Републике Србије“, који се „испољавају у виду ниске стопе наталитета“, могу „допринети (…) старењу становништва и, у крајњем, угрожавању самих основа биолошког опстанка становништва Републике Србије“, због чега се и констатује да је „развој демографског потенцијала од примарног значаја за Републику Србију и њене грађане. У складу с тим, предузеће се интензивно системско деловање друштвених субјеката у свим сферама демографског развитка, и то: повећања наталитета, смањења морталитета и миграција грађана (унутрашњих и међународних) ради повећања радног и фертилног потенцијала неопходног за репродукцију нових генерација.“

Па се отуда и поставља разложно питање (на које је одговор болно очигледан) на који то тачно начин промоција ЛГБТ+ вредности подстиче популациону политику и демографски развој друштва? И каква се то друштвена клима ствара, не поштовањем права мањина јер уопште о томе није реч већ овако агресивним јавним заговарањем опредељења које, таква је наиме биолошка нужност, представља слепо црево када се ради о „повећању радног и фертилног потенцијала неопходног за репродукцију нових генерација“, ово насупрот „угрожавању самих основа биолошког опстанка становништва Републике Србије“.

Што се пак будућности ових процеса тиче, наставе ли да иду путем којим су кренули, па, њу већ можемо да видимо тамо одакле нам је и дошла. Примера ради, Масачусетски технолошки институт, чувени МИТ, студентима објављује упутство за употребу родно неутралних личних заменица (ни мушки, ни женски, ни средњи род, измишљене су неке нове речи), извесна Кејт Денијелс на Би-Би-Сију деци предшколског узраста објашњава да не постоји само мушко и женско, бата и сека, него „више од 100, ако не и више, полних идентитета“, а кад смо већ код образовања деце, широм Америке, пишу „Њујорк тајмс“ и „Гардијан“, травестити по књижарама деци читају приче као што је „Џулијан је сирена“, све то са циљем да се „деци дају гламурозни, позитивни, и непоколебљиво квир узори“…

А све је почело заставом дугиних боја у Сан Франциску 1978. године. Да ли је ово будућност Србије коју желимо? Или би боље било да дугу вратимо деци…

Извор:
ПЕЧАТ