Декларација СДА је план за укидање Републике Српске и асимилацију Срба и Хрвата

Аутор: Слободан Антонић

ХОЋЕ ЛИ СЕ БЕОГРАДСКИ ГРАЂАНИСТИ КОНАЧНО УПИТАТИ: МОРАМО ЛИ БАШ УВЕК ПРОТИВ СРПСКЕ?

• Свашта се у последње време може наћи на првој страници овог дневника – од тога да се Косово назива „некадашња јужна српска покрајина“ (насловница), до тога да се о Србији говори као о „Србистану“(насловница). „Тај лист је тврђава аутошовинизма“, каже Ћирјаковић, не сасвим без разлога. Али, уводник „Љубав на сеоски начин“ као да помера границе пропаганде против Српске
• Заташкавање правог карактера Декларације СДА у српском јавном мнењу, није ништа друго до анестетизирање народа, како не би на време уочио реалну опасност по своју егзистенцију. Јер, „босански унитаризам“ један је од најпогубнијијих облика бошњачког шовинизма чији је циљ протеривање и асимилација свих Срба западно од Дрине
• Чиста је манипулација и вест Б92, чији је наслов „Истрага смрти Давида Драгичевића открила: Осам полицајаца умешано у отмицу и убиство?“, а поднаслов „Припадници полицијског тима у истрази страдања Давида Драгичевића идентификовали су чак осам својих колега одговорних за отмицу, брутално мучење и убиство“. Површнији читалац у тексту, испод ових оптужби, неће приметити да није реч ни о каквим резултатима истраге, већ о простим спекулацијама које је у сарајевском Ослобођењу изнео један од активиста групе „Правда за Давида“, Борислав Радовановић
• „Грађанском“ Београду боље би било да, уместо што преноси и као папагај понавља пропагандне фантазије бошњачког шовинизма, помогне „грађанском“ Сарајеву да схвати да Срби и Хрвати могу без БиХ – због чега само од Бошњака зависи будућност Босне и Херцеговине

НИСАМ мислио да пишем о Декларацији СДА, јер је о њој на порталу Све о Српској довољно тог речено. Али, после читања уводника у листу Данас „Љубав на сеоски начин“, штампаног на насловној страни, променио сам одлуку.

Свашта се у последње време може наћи на првој страници овог дневника – од тога да се Косово назива „некадашња јужна српска покрајина“ (насловница), до тога да се о Србији говори као о „Србистану“ (насловница). „Тај лист је тврђава аутошовинизма“, каже Ћирјаковић, не сасвим без разлога.

Али уводник „Љубав на сеоски начин“ као да помера границе пропаганде против Српске. У чланку се, наиме, критикује последњи београдски састанак Вучића и Додика (с тим да овог другог ауторка представља као „председавајући Председништва БиХ“?!). Додиково упозорење да, ако Бошњаци заиста крену да спроводе Декларацију СДА, могу се очекивати различити расплети кризе у БиХ – укључив и могуће присаједињење Српске Србији, као компензацију за КиМ јужно од Ибра – ауторка је исмејала служећи се као метафором ТВ серијом „Љубав на сеоски начин“.

Коментаторка је, наиме, повезала Додика с јунаком ове ТВ серије, Милорадом (игра га Драган Зарић) који, каже ауторка, „пружа отпор `трговини с живи људи`“, односно неће да се ожени како од њега тражи отац (ваљда за БиХ?), већ жели да узме девојку „по срцу“ (тј. Србију). Коментаторка, затим, у свој текст убацује и извесног „лудог Милојка“ из исте серије – једино што не каже, као за Додика, ко би то од политичара био (мада читалац може да претпостави на ког смера – ха-ха, врх хумор, браво за храброст…).

Онда се ауторка уозбиљује и креће да држи лекцију како, можете мислити, „званичник једне стране државе усред Београда не може да прекраја уставне границе Србије, у којима је она међународно призната“.

Сав сам се најежио.

Да Данас поштује „уставне границе Србије“? Да Косово више није „некадашња јужна српска покрајина“? Да је оно сада „међународно признат“ део Србије? А доводи га у питање „званичник једне стране државе“!?

Нешто се не сећам да је Данас тако писао после посете Макрона, Бајдена, или кога већ од оних атлантиста који су нам, усред Београда, држали лекције о Србији и „Косову“ као о две суседне државе. Али ето, доживели смо и то да Данас брани Србију од – Милета Додика.

На крају уводника, ауторка се опет враћа на јунаке ТВ серије о српским сељацима, питајући се да ли је Додиково упозорење „заправо жељени Вучићев компромис“, односно „да ли Додик говори оно што АВ мисли“, уз последњу реченицу да „многи у фамилији имају понеког `лудог Милојка`“ (ха-ха, како храбро, LoL!).

Шта није у реду с овим уводником?

Готово све је погрешно.

Најпре, то што је један овако очајно написан (да не кажем глуп) текст штампан на првој страници новина које имају амбицију да буду озбиљне. Тиме му је дат статус редакцијског коментара, а очигледно да га је писала особа која је у тој мери необавештена да не зна чак ни то да Додик већ пуна три месеца није председавајући БиХ.

Питам се да ли је овај текст читао ико у редакциији пре него што је пуштен на прву страну? Да ли је могуће да се ни у редакцији листа Данас не зна ко је сада на месту председавајућег у БиХ? А камо ли нешто друго.

Рецимо, питам се да ли редакција зна шта пише у Декларацији СДА? Јер да зна, можда ипак не би пустила на насловницу баш овакав текст. Да не помињем да о томе шта пише у Декларацији нису добили прилику да сазнају ни читаоци листа Данас.

Истина, у рубрици „Свет“, објављена је, пар дана пре, агенцијска вест под насловом „Декларација СДА: Циљ успостављање Републике БиХ“. Испод овог невиног наслова стоји, такође, наоко безазлена реченица да је „дугорочни циљ СДА успостављање Републике БиХ, која би имала три нивоа власти – државни, локални и регионални“.

Просечни читалац из овако презентоване вести тешко да може да разуме зашто Декларација изазива огорчење Срба и Хрвата у БиХ. Но, ако сте дали такву вест, поготово уколико као новине држите до себе и својих читалаца, то сте онда ипак морали да објасните у посебној анализи.

Но, Данас на ту тему није објавио никакав коментар, да би онда, на првој страни, пљусно уводник у коме је узбуњивач извргнут руглу због дувања у звиждаљку! Узбуњивач је, тако, изложен исмевању, а да претходно читаоцима уопште није објашњено зашто је Декларација СДА ужаснула Србе и Хрвате у БиХ – па је чак и америчка амбасада у Сарајеву морала да се од ње огради? Јер, реч је, заправо, о декларацији о укидању републике Српске и о убразној асимилацији Срба и Хрвата у БиХ.

У Декларацији се, наиме, износи визија унитарне БиХ, без ентитета и кантона (овде, стр. 5). У њој власт актуелне (етничке) већине ради на „афирмацији босанскохерцеговачког индентитета“, као и „државногбосанскохерцеговачког патриотизма“ (?), али тако да је „афирмација бошњаштва, као етничке одреднице најбројнијег народа у БиХ, предувјет развоја босанскохерцеговачког идентитета“ (стр. 8).

Такође се од државе тражи да „осигура употребу и промовирање босанског језика у образовним институцијама, медијима и јавном животу“ (8), при чему се инсистира на „јединственом образовном систему“ (11) и „обнављању босанскохерцеговачког културног бића“ – штагод то да значи (11).

Исто тако, три пута се у Декларацији захтева „законска забрана негирања геноцида“ (стр. 2; 4; 12), али при томе се мисли искључиво на „геноцид над Бошњацима“ (11), тачније на „геноцид у Сребреници“ (12). Поврх свега, инсистира се на прогону ратних злочинаца „све док и посљедњи не буде изведен пред лице правде“ (3), али се на истом месту критикују „активности бх. правосуђа које конструира (?) оптужнице против бранилаца БиХ“ (3). Дакле, хоћемо гоњење ратних злочинаца „до последњег“, али само ако су то Срби или Хрвати, пошто – нема гоњења наших газија и златних љиљана.

Захтева се, такође, „повратак избјеглих и расељених особа“, но Декларација помиње једино помоћ државе приликом повратка избеглих Бошњака „у РС, као и у кантоне гдје су Бошњаци у мањини“ (9). Од Српске се тражи да, пре но што буде укинута, мора да прими онолико исламских миграната колико и Федерација (14); и тако даље, и тако даље…

Због овакве „Декларације“ Срби у БиХ су се с правом узнемирилили, а поједини аналитичари су је чак оценили и као облик објаве рата Србима. Јер, доиста, како неко мисли да укине Републику Српску без рата?

Морала је, како рекосмо, да се огласи и америчка амбасада у БиХ, упозорењем да Декларација „додатно подстиче политичке тензије“, „подрива стабилност“ и „плаши инвеститоре“. „У потпуности подржавамо БиХ с два ентитета и три конститутивна народа“, нагласили су Американци – не би ли смирили бх. Србе и Хрвате.

Али, да ли је ишта од тога објашњено читаоцима листа Данас, пре него што су се сусрели с коментаром „Љубав на сеоски начин“? Не. А онда је уследио тај, „духовити“ коментар у коме је читава ствар сведена на сељачка посла, односно на „лудог Милојка“ и на „трговину с живи људи“?

Ако то није манипулација с читаоцима онда стварно не знам како би се другачије то могло назвати.

Као што је чиста манипулација и вест Б92, чији је наслов „Истрага смрти Давида Драгичевића открила: Осам полицајаца умешано у отмицу и убиство?“, а поднаслов „Припадници полицијског тима у истрази страдања Давида Драгичевића идентификовали су чак осам својих колега одговорних за отмицу, брутално мучење и убиство“.

Површнији читалац у тексту, испод ових оптужби, неће приметити да није реч ни о каквим резултатима истраге, већ о простим спекулацијама које је у сарајевском Ослобођењу изнео један од активиста групе „Правда за Давида“, Борислав Радовановић.

Он је пласирао ничим поткрепљену тврдњу да је у заверу око убиства умешано, пазите сад: „двадесетак припадника МУП РС, укључујући министра, директора полиције, најмање три начелника управа, више начелника, командира и нижих руководилаца“!

Али, у вести Б92 извор је представљен овако: „пише Ослобођење, у тексту чији је аутор Борислав Радовановић“. Читалац, дакле, стиче утисак да је Радовановић новинар Ослобођења, те да је уобичајеним истраживачким поступком проверио и поткрепио своје тврдње (иначе му редакција, ваљда, не би пустила текст).

Кад оно – нити је у питању новинар, нити резултати истраге, већ једна од теорија завере. А она је, за Б92, одједном, сама по себи постала кредибилна и плаузиблина за даље преношење.

Да би се онда, подстакнути овом „вешћу“ Б92, београдска „Друга Србија“ подигла на ноге. Тако смо добили, рецимо, објаву Весне Пешић која гласи: „Кад сам прочитала да је готово целокупна полиција РС учествовала у убиству оног младића Давида, немој РС ни да помишљаш да се уједињујеш са Србијом. Само нам фали ваш геноцид и убијање невиних младића за које сте експерти. Thanks, but NO“.

На овај Пешићкин исказ надовезао се Горан Дојчиновић речима: „Не треба нам шумска република, али никако, нек се они фино интегришу у Сарајево и БиХ ђе природно припадају“. А Пешићка му је на то одговорила: „Тако је, вековима су живели у Босни, нека тако и остане“.

У даљем дописивању, Пешићка је такође устврдила да је „РС ратни плен“ и поновила да „ми живимо у Србији, а ви у БиХ, и ту нема никаквих проблема, тако и да остане“.

Већ сам писао о „београдским грађанистима као корисним идиотима бошњачког шовинизма“ – мада се све више питам ко је ту само необавештен (да не кажем глуп) и инструментализован, а ко саставни део колонијалне, или пак неке друге, туђе, пропагандне машинерије.

Заправо, идиотске објаве и написи другосрбијанаца престају да буду смешне када постанемо свесни њихових стварних последица. Заташкавање правог карактера Декларације СДА у српском јавном мнењу, није ништа друго до анестетизирање народа, како не би на време уочио реалну опасност по своју егзистенцију. Јер, „босански унитаризам“ један је од најпогубнијих облика бошњачког шовинизма, чији је циљ протеривање и асимилација свих Срба западно од Дрине.

„Грађанском“ Београду боље би било да, уместо што преноси и као папагај понавља пропагандне фантазије бошњачког шовинизма, помогне „грађанском“ Сарајеву да схвати да Срби и Хрвати могу без БиХ – због чега само од Бошњака зависи будућност Босне и Херцеговине.

А сваки покушај да се Србима у БиХ ускрате њихова права завршиће, збиља, као у оној Карајлићевој: „Пао је у блато и осјетио цијев, видио је фацу брадату и дрску, видио је смрт и чуо је ријечи: Добродошли у Републику Српску!”

Извор:
СВЕ О СРПСКОЈ