Зашто одлази „несхваћена елита” или патетични аутошовинизам

Аутор: Марко Танасковић

Затрпавају нас пропагандом са циљем да нас убеде како Србију напуштају сви који нешто вреде, а да смо ми који остајемо друштвени шкарт

Остати или отићи, још су се Мик Џонс и момци из британске панк групе Клеш у чувеној хит песми ломили пред тим тешким и амбивалентним избором. У неку руку, та дилема и та одлука дуго су, попут Дамокловог мача, висили над главама многих припадника моје генерације, рођених касних 70-их или раних 80-их година прошлог столећа. Стасавали смо у невесела и трауматична времена санкција, ратова и крвавог распада државе у којој смо били рођени. Сва правила, друштвене норме и систем вредности који су важили за наше родитеље, и на којима су они васпитавали нас, одједном су, готово преко ноћи, изгубили на значају, а једино што је било извесно јесте то да су наступала времена велике неизвесности. Масовни „одлив мозгова” почео је управо током деведесетих када су бројни млади и школовани Срби одлучили да дезертирају из трагичне судбине своје нације и да срећу и благостање потраже преко границе.

Када сам, игром случаја у иностранству, завршио гимназију у јуну 1998. и када је дошло време за уписивање факултета, мање од годину дана пре него што је НАТО подигао своје бомбардере и злочиначки их усмерио према српским касарнама, мостовима, болницама и школама, чинило се да је одлазак на неки страни универзитет најрационалнији могући избор. У прилог томе говорила је и чињеница да сам, као свршени и награђивани ученик америчке гимназије, имао у џепу препоруку и позив на престижни Џорџтаун универзитет, као и могућност добијања стипендије за студије политикологије и права.

Будући да ми, као Србину, рациналност никада није била јача страна, тада сам, на велико чуђење многих мојих вршњака, из сентименталних и родољубивих разлога одлучио да се вратим у Србију и да упишем Правни факултет у Београду. Многи моји пријатељи и познаници тада су мислили да сам сишао са ума и нису пропуштали прилику да ми то саопште. Двадесет и кусур година касније, многи међу њима и даље мисле да сам луд што сам остао, а ја само могу да кажем да се због свог избора никада нисам покајао, иако је безброј пута деловало као да сам тада направио кобну грешку.

ПРОПАГАНДНИ ОДЛАСЦИ
Знам многе који су тада поступили другачије и који су животе почели да граде негде „напољу”. Многи су успели, у смислу да су реализовали неке своје амбиције, остварили солидне каријере и засновали породице, а многи баш и нису, упркос настојањима да нас убеде у супротно. Неки од њих су се у међувремену вратили, док неки и даље тврдоглаво истрајавају у свом уверењу да је ипак лепше и племенитије бити неуспешан и несрећан у белом свету него у Србији. Било каква генерализација и валоризација искустава оних који су одлазили била би у старту погрешна, јер су различити били разлози, мотиви и очекивања који су људе терали у емиграцију.

Ипак, оно што је заједничко углавном за све који су одлазили тада јесте да је тај одлазак увек био посматран као ствар личног избора и да није било потребе да се он брани или мистификује пред остатком заједнице. Данас, међутим, када је општа ситуација ипак неупоредиво повољнија него пре двадесет година, са свих страна смо затрпавани својеврсном „пропагандом одлазака” која има за циљ да нас колективно убеди да је напуштање Србије једини исправан, малтене цивилизацијски чин, да одлазе сви који могу и који нешто вреде, а да смо ми, који, упркос материјалној оскудици и негативној друштвеној селекцији, остајемо овде и боримо се, сви одреда безуби бедници и затуцани шкарт из тамног балканског вилајета.

ПАТЕТИЧНИ АУТОШОВИНИЗАМ
„Беж’те децо, само што даље одавде”; „Ко последњи изађе нека угаси светло…”; „Пролеће је, а ја у Србији”; „Да живимо коначно као сав нормалан свет”; и сличне фаталистичке мудрости и самопонижавајуће фразе до те мере су се одомаћиле да смо постали попут извитоперених лудака који се мазохистички хвале и наслађују сопственом пропашћу. У тој промоцији и афирмацији атмосфере безнађа, песимизма и дефетизма, као и у многим сличним кампањама, предњачи београдски магазин „Недељник”, који већ недељама сензационалистички бележи исповести јавних личности, углавном из самозваног „грађанског” серкла, које театрално и демонстративно напуштају Србију, углавном из политички обојених разлога.

Све те исповести, које се читају као мешавина тугаљиве патетике и аутошовинистичког једа и озлојеђености, повезује став одлазника да они не преузимају никакву личну одговорност за своје незадовољство, већ кривицу за одлазак искључиво сваљују на Србију, која није била довољно богата и уређена да задовољи њихове високе професионалне, моралне и цивилизацијске критеријуме. Наравно, поменуте моралне и професионалне громаде такође никада и нигде не виде ни трунчицу своје одговорности за стање у Србији, имају селективну амнезију када је у питању дуги низ година у којима је „њихова” политичка опција, под патронатом страних центара моћи, држала све полуге власти, а они уживали у бројним привилегијама таквог статуса. Не, што се њих тиче, нема њихове кривице за пропуштене шансе после Петог октобра, они су свој део посла узорно и непогрешиво одрадили, дали су свој максимум и просвећивали су друштво својим светлим примером, али глупи и заостали Србистан то није умео да цени.

ПИТАЊЕ (НЕ)ЗАХВАЛНОСТИ
Тако музичарка Кристина Ковач, која је углавном позната по сестринском поп дуету К2 који је врхунац популарности доживео у другој половини 90-их, недавно се преселила у Шведску, где ради у ИТ индустрији посао који нема везе са музиком и где је „далеко од траћења драгоценог времена и енергије на покушај достојанственог живота под туђом дијагнозом”. „Не дам бре, ни дан више” поручује огорчено остављеној Србији Кристина преко Твитера, а Недељникпреноси њене речи у драматичним тоновима. Није сасвим јасно коме је Кристина било шта „давала”, али сам сигуран да је од Србије, такве каква је, много тога добила. Добила је, ако ништа друго, бесплатно образовање и прилику да изгради своје име у музичким и естрадним водама, чему је свакако кумовала чињеница да је ћерка познатог музичара и композитора Корнелија „Бате” Ковача.

Кристина, додуше, барем нема илузија да ће у својим четрдесетим годинама направити светску каријеру у музици, што се не може рећи за глумца Николу Ђуричка, који је такође недавно најавио одлазак из Србије. Он у интервјуу Недељнику цитира једног свог пријатеља и каже: „Сад сам почео да мислим о одласку из Србије, али без страсти. Раније сам хтео да одем, јер не могу ово да поднесем, а сад само оно – идем…”. Никола наводно планира да јури холивудску филмску славу, а као свој главни адут вероватно сматра познанство са Анђелином Џоли које је стекао глумећи у њеном антисрпском филму „У земљи крви и меда” који се бави ратом у Босни.

Покушај да се изгради интернационална филмска каријера сасвим је легитиман и вредан поштовања, неким нашим глумцима – додуше далеко бољим и харизматичнијим од Ђуричка – то је и пошло за руком (Раде Шербеџија, Мики Манојловић), али није јасно чему потреба да се притом унизи Србија која му је, опет ако ништа друго, дала бесплатно глумачко школовање на Академији и прилику да се афирмише у филмовима и серијама који су снимани новцем српских пореских обвезника.

ВУКОЈЕБИНА БЕЗ „ИНДИ РОКА“
Сличну незахвалност и озлојеђеност према Србији демонстрирао је и музички новинар Владимир Скочајић који је приликом пресељења у Америку прошле године написао опроштајно писмо „Зашто напуштам Србију” које је окачио на својој Фејсбук страници. У свом обраћању нацији, Скочајић као главни разлог одласка наводи чињеницу да није могао да живи од пуштања музике на радију и писања текстова у „Политикином забавнику”, али се његов есеј мало-помало претвара у аутошовинистички трактат о „вукојебини” и „гробљу снова” у којима нема слуха за музички сензибилитет америчких инди рок бендова и у којој партијски и националистички шљам са фалсификованим дипломама и старлете са пачијим кљуновима доминирају над изузетним појединцима попут њега.

Скочајић по питању патриотизма размишља као неки стари Римљани, отаџбина је за њега тамо где му је добро, а сам признаје да „љубав према домовини спада у осећања која никада није имао.” Реплицирајући на један од Скочајићевих текстова у Политици, социолог Слободан Антонић лепо је дефинисао суштину менталног склопа „случајних Срба” попут Скочајића: „Рећи својој поробљеној земљи да је не волиш јер ти не омогућава да живиш од пуштања плоча и писања о музици – па то је једнако рећи својој старој мајци да је не волиш зато што је сиромашна и што не може да те пошаље на Малдиве.”

Иначе, Скочајић се, по напуштању Србије, скрасио у Остину, главном граду америчке државе Тексас. Ако мислите да је тамо у међувремену постао уредник у „Ролинг Стоуну” или ди-џеј на некој великој америчкој радио станици, варате се. Американци изгледа још увек нису схватили какав се генијалац и музички зналац крије међу њима, те он за сада ради као поносни чистач базена у једном спортско-рекреативном центру и пасионирано прати политичка дешавања у Србији о којима редовно коментарише на Фејсбуку.

Проблем се тематиком миграција становништва делимично јесте и у томе што се премало медијског простора посвећује њеној сложеној, двосмерној природи. Премда је истина да већи део миграција чине одласци у иностранство, треба рећи да има и кретања у супротном смеру, односно повратака, с тим да се о њима много мање говори. Постоји значајан број људи у зрелим годинама и старијих који се враћају у отаџбину разочарани животом на Западу. Многи од њих су схватили да су, и поред више деценија живота, рада и плаћања пореза, остали грађани другог реда у својим „усвојеним” државама.

ЧЕМУ ОМАЛОВАЖАВАЊЕ?
Лично знам за многе такве примере повратника. Један од њих је и мој другар из детињства Немања који је отишао у Канаду са родитељима као клинац почетком 90-их, а сада се враћа као свеже ожењени породични човек и врхунски стручњак за информатичке технологије. Зов завичаја помешан са гађењем над тековинама савременог живота на Западу учинили су да пре пар година почне интензивно да размишља о повратку који ће коначно реализовати почетком 2020-те. Он је успео својим знањем и предузетничким духом да створи бизнис који му омогућава да зарађује преко интернета, а да му истовремено деца одрастају у Србији, где су своји на своме.

Исто тако, не одлазе сви људи из истих разлога, нити су сви одласци трајни и заувек. Неки одлазе због љубави, као што је случај са мојим кумом који се ове јесени преселио у Москву због једне љупке Рускиње. Неки одлазе да зараде новац који ће касније инвестирати у Србији. Неки одлазе на стручно усавршавање како би касније своја унапређења знања и вештине ставили у службу свог народа и државе. А има и много оних који одлазе из крајње нужде, јер нису у могућности да нађу никакав посао и прехране своју децу. Осуђивати такве невољнике било би лицемерно и неправедно, као што би било непоштено претварати се да је у Србији све бајно и да апсолутно нико нема разлог да размишља о одласку. На крају крајева, свако је господар своје судбине и слободно може да одлучује о свом животу.

Само, ако идете, за почетак немојте од свог одласка правити друштвену тему и омаловажавати Србију и нас који у њој остајемо. И гледајте да се једног дана вратите, бар малчице мудрији и племенитији него што сте били када сте отишли.

Извор:
СТАНДАРД