ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету

ОДГОВОРНОСТ ЉУБАВИ – ГЕНЕРАЦИЈА РАВНОДУШНОСТИ

Равнодушност према Богу доноси равнодушност према свему осталом

– Шта је то што се чује?

– Авион, старче.

– Затвори прозор Да не уђе унутра. Колико је свет пошашавио Може и то да се деси… Све се распада, породица, просвета, службе… И није их брига! Ништа немају у себи…

– Старче, ко је крив што смо доспели у ово стање?

– Говорим уопштено; хоћу да кажем колико нас је захватила равнодушност. Иди до неке школе и видећеш: ако отворени прозори ударају у зид од ветра тешко ћеш наћи једно дете да устане и затвори их како се не би разбили. Нека деца ће гледати у празно, нека гледати како се прозори разбијају, нека ће пролазити поред прозора као да се ништа не дешава. Равнодушност. Причао ми је један официр: „Бојим се да не могу да нађем ни једног поверљивог војника да чува складишта са горивом како се непажњом не би изазвао пожар.“

Наступила је нека атмосфера млакости без имало јунаштва. Сасвим смо се искварили! Не знам како нас Бог трпи! Какво је некада достојанство било! Каква усрдност! У рату 1940. г. Италијани су имали повремене сусрете са грчким стражарима на граници, и чак су долазили у грчке карауле. Да знате само како су Грци били достојанствени. Једном кад су Италијани дошли у грчку караулу и док су пили кафу грчки официр је узео новчанице од двадесет и педесет драхми – тад је то била велика вредност – и бацио их у ватру, да покаже Италијанима како је грчка држава богата. Италијани су занемели од изненађења. Које пожртвовање!

Данас је у нас ушао неки дух који се среће у комунистичким државама. У Русији ће ове године, без обзира на принос житарица, бити глад. Нису пожњели пшеницу на време него врло касно. Почели су са жетвом у јесен. Зар се у јесен жање? Кад није њихово како да им буде жао како да се труде око њега? Живот им се претворио у најамништво. Немају жара ни жеље да нешто створе јер годинама нису ништа стварали. Готово! Оде! Држава им је пропала од тог духа ленчарења и равнодушности. Пада киша на покошено жито и уопште се не узбуђују. Је ли се завршило радно време? Одлазе. Жито остаје да кисне. Следећег дана, у радно време, доћи ће да покупе оно жита што преостане! Али кад је жито твоје хоћеш ли га оставити на стрњишту да пропадне? Нећеш ни спавати да би га спасао. И осећаш радост, усхићење од таквог умора.

Равнодушност према Богу доноси равнодушност према свему осталом; доноси моралну дегенерацију. Вера у Бога је велика ствар. Кад човек верује у Бога онда воли и своје родитеље, своје огњиште, своје сроднике, свој посао, своје село, општину, своју државу и отаџбину. А неко ко не воли Бога и своју породицу – не воли ништа, јер, и отаџбина је једна велика породица. Хоћу да кажем да све отуда полази. Ако човек не верује у Бога неће имати обзира ни према породици, ни према свом завичају, ни према својој отаџбини. И то је оно што неки желе да униште, зато и стварају дух лежерности. Писао ми је један полицајац: „Нисам могао да дођем јер сам био презаузет послом. Дежурали смо само нас двојица у целој области, а требало је, по правилу, да нас буде осморица.“ Чујеш ли ти то? Уместо да додају још двојицу, они остављају ону двојицу да буду сами!

Срећом, постоје и изузеци.

Дође ми је једном приликом један отац и каже: „Моли се за мога Ангела, јер ће га убити.“ Његовог сина упознао сам још као малог дечака, а сада је већ служио војску. „Зашто“ питам га, „шта се десило?“ „Отишао је једном“, каже ми, „и затекао остале да играју карте док су били на дужности. Опоменуо их је, али га нису послушали, касније је поднео извештај и један од њих му сада прети да ће га убити.“ „Види“, кажем му ја, „да ће га убити – неће. А ја ћу да се молим да Ангела не отерају на војни суд што и он није играо карте!“

Чуо сам за још један случај и рекао: „Хвала Богу, још постоје људи који брину за отаџбину.“

Кад су Турци повредили ваздушну границу са Грчком један наш пилот им се приближио да би их што боље снимио и могао да докаже да су повредили границу. Дежурни везиста му је говорио преко радија да се врати али је овај инсистирао и покушавао!.. Међутим, Турчин је имао бољи авион тако да је оборио овог нашег јадника у море. Сад кад то упоредите са некима којима авиони служе за излете видећете колика је разлика!

Треба пронаћи смисао, схватити да је добро неопходно, све остало је промашена ствар. Хајде неког ко је равнодушан да позовеш у рат. Гледаће само како да побегне одавде, да се извуче оданде.. Али кад схвати какво зло ће непријатељ нанети, биће после добровољац.

Извор:
СВЕТОСАВЉЕ