Aлбaзинци у Tиjeндjину зa врeмe Бoксeрскoг устaнкa
- Ево шта је Свети владика Николај Велимировић, који је са Истоком уопште, не само православним, одржавао посебан, топао однос, забележио о кинеским новомученицима
ПИШЕ: Николај Велимировић
Било је времена кад је Европа себе рачунала најкултурнијом земљом на свету. То није било давно. То је било крајем деветнаестог века, пре једног непуног човечјег века. У то време Европа је држала под својом влашћу све народе на кугли земаљској, изузев три-четири. Међу ове слободне неевропске народе рачунао се и кинески народ. Но као негда премудри цар Соломон што се није могао одржати на висини, на коју га је милост Божја уздигла, него је пао у прашину и поклонио се идолима, тако ни Европа. На вртоглавој висини, на коју се она била уздигла Божјим допуштењем, да би била светлост и заштита свих осталих мањих и слабијих народа, Европа се понела ветровима охолости, и пала је. Пала је у прашину, њеном руком натопљену крвљу осталих Божјих народа, браће своје. И још се није дигла. И Бог зна да ли ће се икада дићи. 1897. године узбунио је Европу немачки цар Вилхелм (који сада живи као изгнаник и сужањ у туђој земљи) ускликом „Жута опасност!“ То јест: Кинези су опасни по европске народе; дакле Кинезе треба притеснити, поробити и тако учинити безопасним! И на усклик тада моћног цара одазвала се сва Европа. И настало је једно страшно притешњавање, поробљавање и пљачкање кинеске земље и кинеског народа. Руке белих људи зацрвенеле су се од крви њихове жуте браће. И недужна крв Кинеза завапила је ка Створитељу свих људи, као оно у прве дане људске историје, кад је крв Авељова завапила к Богу против Каина братоубице. И рече Бог Каину: шта учини? Глас крви брата твојега вапије са земље к мени.
Боксерски устанак
Но и Кинези су људи од крви и меса. При томе и некрштени, без благе науке Спаситељеве. 1900. године једна група Кинеза дигла се на устанак против Европљана на њиховој земљи, које су они називали „бели ђаволи“. Те усташе названи су боксери, отуда и њихов устанак остао је у успомени под именом боксерски устанак. Боксери су почели убијати Европљане, као уљезе, пљачкаше и тиране. Њима је било мрско све што је европско, па и вера коју су им европски апостоли доносили. Мржња према белим људима била је у исто време и мржња према хришћанима. Отуда се гнев боксера окренуо и против својих хришћана, тј. против крштених Кинеза. И у том крвавом боксерском бунту погине неколико стотина само православних Кинеза, који се рачунају као хришћански мученици за веру, или – како би Срби рекли – за крст часни. Страдање и погибију тих кинеских мученика, ето, ми смо и предузели да опишемо у овој свесци „Малог Мисионара“.
Шта прича очевидац
У то време постојала је, а и данас постоји, Руска Духовна Православна Мисија у Пекингу, престоници Китајског царства. Началник те Руске Мисије био је архимандрит Инокентије, доцније митрополит. Као очевидац он је овако описао те крваве догађаје:
Главни дан мученичке смрти православних Кинеза у Пекингу био је 11. јуна (по старом, 24. по новом календару – прим. прир.)1900. године. Још уочи тога дана биле су по свима улицама излепљене објаве, којима су се позивали незнабошци да побију хришћане. Уз то се грозило смрћу сваком оном ко би се усудио да их сакрије. У ноћ између 10. и 11, потом између 11. и 12 јуна боксери су се појавили са запаљеним лучевима по целом граду Пекингу; стали су нападати на домове хришћана, хватати јадне хришћане, мучити их, и приморавати да се одрекну Христа. Од страха пред мукама и смрћу многи су се и одрекли од хришћанске вере и принели су кад пред идолима. Али други нису се устрашили од мука него су јуначки исповедили своју веру у Христа. Судба њихова била је страшна. Једнима су распорили трбухе; другима су одсекли главе; треће су спалили у кућама. Лов на хришћане и њихово уништење продужавало се и у остале дане докле год је трајао бунт. Сагоревши многе куће хришћанске, боксери су изводили хришћане за зидове градске, доводили их пред храмове са кумирима. Ту су их стављали на испит, а потом спаљивали живе на ломачи.
Јунаци на мукама
Према сведоџби самих незнабожаца, који су својим очима видели, неки од православних Кинеза пошли су у смрт са изумљујућим јунаштвом. Тако:
ПАВЛЕ ВАН, вероучитељ, умро је у мукама са молитвом на устима.
ИЈА ВЕН, учитељица у мисијској школи, била је два пута стављана на муке. Први пут боксери су је исекли по целом телу и као мртву затрпали земљом. Но она се поврати и дође к себи. Чувши њено јечање стражар је узме и пренесе у свој шатор. Но кад дођу боксери и виде је живу, они је исеку тако да је умрла. Оба пута за време мучења Ија Вен је одважно, гласно и радосно исказала своју веру у Христа Спаситеља пред својим мучитељима.
ИВАН ЦЗИ, дечак од 8 година, син убијеног кинеског свештеника. Њега су боксери непоштедно израњавили и нагрдили. Шаке су му биле одсечене, и ране су му се виделе на прсима. Кад су га мучитељи питали, да ли га боли, мали Христов јунак Иван одговори са осмехом: „За Христа није тешко страдати!“ Онда га злотвори опет дохвате, па му одсеку главу, а труп му сажегу на ломачи.
Житије мученика Цзи-Чуна
Овај православни мученик родио се 1855. године. Крштен је још у детињству, а кад му је било 10 година он је постављен за учитеља. У 25. години рукоположен је за свештеника од Николаја, епископа Јапанског. Руси су га звали Митрофаном. Још у детињству Цзи-Чун лишио се свога доброг оца који га је много волео, и који га је дао у старање и васпитање његовој баби Катарини. Мати му се звала Марина и била је учитељица у некој женској школи. Ондашњи начaлник руске мисије архимандрит руски Паладије обратио је нарочиту пажњу младом Цзи-Чуну и дао га је једном истакнутом учитељу Лун Јуану с тим да га овај спрема за свештенички чин. Цзи-Чун је био смернога карактера, веома пажљив, обазрив и ћутљив; био је повучен и мирољубив. Кадгод се догодило да га за нешто карају или оптужују, он се није старао да себе оправдава. Никако није желео да прими свештенички чин. Отказивао се од тога непрестано говорећи: „малоспособни и малодушни човек – како би се смео усудити да прими тако велики чин?“ Но принуђаван од началника мисије и убеђиван од стране свога учитеља, Цзи-Чун, из свете послушности која мора да влада у светој цркви Христовој, најзад се поклони вољи својих старијих, мада је предосећао да њему као свештенику предстоји мучна судба и мученички крај. Као свештеник Цзи-Чун био је главни помоћник архимандриту Флавијану при преводу богослужбених и духовних књига на кинески језик. Петнаест година служио је он тако Богу и народу своме. При томе трпео је много увреда од своје околине, но он се на то није обазирао.
У време боксерског бунта 1. јуна 1900. године (по кинеском календару 17. дана 5. месеца) буду зграде Руске Мисије спаљене од бунтовника. Многи хришћани избегавши пожар склоне се у дом оца Цзи-Чуна. Међу овима били су чак неки који нису волели овог Божјег човека, али милостиви Цзи-Чун примио је њих и није их истерао из свог дома. Видећи неке уплашене и поколебане, Цзи-Чун их је крепио и храбрио именом Христовим. Сваки дан он је излазио из куће и ходио да види спаљену цркву, и да се на пепелишту њеном помоли Богу.
Јуна 10. око 10 сати увече јурну боксери на кућу Цзи-Чуна и опколе је. У кући је тада било око 70 хришћана. Неки од њих успеју да се пробију и побегну, а они који су били слабији са женама и децом остану. Наравно, остане и отац Цзи-Чун. Он се није ни крио. Седео је у дворишту свога дома, и ту је дочекао боксере. Ови незнабошци знајући да је он свештеник нарочито су били кивни на њ. Зато одмах јурну с голим ножевима и избоду га по грудима. Смртно рањен свештеник падне под једну смокву, и ту преда Богу душу. Потом јурну незнабошци у кућу и побију и све остале хришћане који су се ту затекли.
Године 1903, у време мира у Китајском царству, подигнут је у Пекингу Храм Мученика. У тај храм пренето је и тело свештеномученика Цзи-Чуна и заједно са телима осталих кинеских мученика погребено под олтаром. А на месту где је Цзи-Чун погинуо постављен је велики крст. Сваке године у дан кинеских мученика, а то је 10. јуни (по правом календару), после службе у храму, иде литија до оног крста и тамо се врши свечан помен. Тако је славно окончао свој земни век овај непоколебљиви војник Христов и преселио се у Царство небеско. Из онога света јављао се Цзи-Чун осталим његовим сународницима кад су били мучени и као њихов ангел утешитељ храбрио их и тешио их указујући им на венце славе.
Мучеништво једне породице
Свештеник Цзи-Чун имао је жену Татијану, из фамилије Ли, и три сина: Исаију, Сергија и Јована. Исаије је имао жену Марију. Сви су они пострадали у то време за Христа; остао је у животу само средњи син Сергије, који је сад протојереј.
ТАТИЈАНА је имала 44 године. Оне страшне ноћи 10. јуна она се некако спасла, али је сутрадан ухвате боксери. Ухвате Татијану и још 18 Кинеза хришћана, свега 19 душа, па их изведу из града кроз капију звану Ан-Дин-Мин и доведу до боксерског стана званог Сиао-Ин-Фан. Ту одсеку главу и Татијани и осталима. На том месту налази се сада православни Дом Убогих, звани „Троугаоник“.
ИСАИЈА је био стар 23 године. Служио је у артиљерији. 7. јуна боксери га ухвате. Знајући га раније као хришћанина, они му одсеку главу на главној улици код капије Пин-Це-Мин.
ЈОВАН је имао само 8 година. Оне ноћи кад му је убијен отац, свештеник Цзи-Чун, боксери су ухватили малог Јована, па му одерали леђа и одсекли нос, уши и прсте на ногама. Његова стрина Марија спасе га некако од смрти и сакрије у нужник. Сутрадан нађу га где седи без обуће и одеће на вратима, па га упитају, да ли га боли. Малишан одговори: „Не боли ме ништа.“ Сила Христова утољавала је бол.
Улична дечурлија смејала му се и викала: „Ер-мао-цза!“ Ова кинеска реч значи: слуга ђавола. Тако су незнабожни Кинези називали хришћане. На то издевање одговарао је мали Јован: „Ја верујем у правога Бога и нисам Ер-мао-цза.“ Кад је заискао воде, они му нису дали. Протасије Чан и Иродион Сиу, тада још некрштени, посведочили су, како су видели то дете са љутим ранама на леђима и ногама. Ране су му биле с прста дубоке, но он није осећао болова. Кад су га боксери поново ухватили, Јован је мирно и без страха пошао куда су га повели, „као јагње на заклање“. Виде га уз пут неки старац, па му се сажали и рече: „Шта је криво дете. Његови су родитељи криви што су га учинили слугом ђавола.“ Други му се ругали како рамље. Но Јован на све то није обраћао пажње као ни његове убице, боксери који су га водили на губилиште.
МАРИЈА, супруга Исаијина и снаха свештеника Цзи-Чуна, имала је 19 година. На два дана пред погром, она дође у кућу свога свекра, желећи да умре у његовој близини. Кад су боксери 10. јуна опколили дом свештеников, Марија се сва дала на то да храбро и присебно помогне другима да се спасу. Она их је изводила из куће и подржавала да се успну на зид и пребаце. У том боксери и војници разбију врата и уђу унутра. Тада Марија храбро стане пред њих и почне их страшно изобличавати због убијања толиких људи без икаквог суда и суђења. Нападачи су стајали као окамењени и нису се усудили убити Марију. Но после су је ранили у руку и просекли јој ногу. Њен девер Сергије три пута је покушавао да је наговори да се удаљи и избегне смрт, али му је јуначка Марија одговарала: „Ја сам рођена овде код Цркве Пресвете Богородице, овде хоћу и да умрем!“ И остала је ту. Доцније су наишли ту боксери и умртвили блажену Марију.
Ето тако су пострадали и мученички венац примили ови кинески православни хришћани. Њихова храброст у признању Христа за Бога и Господа пред незнабошцима и њихова смрт за Христа, без страха и колебања, подсећа нас на древне хришћанске исповеднике и мученике у земљама које су ближе нама.
Литургијски спомен Светих кинеских новомученика прославља се 11/24. јуна.
ИЗВОР: http://www.pecat.co.rs/2019/04/zlocin-evrope-u-kitaju/
