Операција „Халијард“ или о идеолошкој цензури у Србији

Аутор: Радомир Јовановић

Због чега се у Србији, чак и после 75 година, „громогласно ћути“ о томе ко је заиста спасао америчке пилоте у операцији „Халијард“?

„Напуштање Михаиловића је био злочин, и као сваки злочин, злочинцу се није посрећио.
Сведок сам да таквог хероја – каквог сте ви дали историји – ово време не познаје.”
Ребека Вест, британска списатељица

Јуче је ударна вест у готово свим медијима била она о обележавању 75 година од највеће акције спасавања савезничких снага иза непријатељских линија у Другом светском рату. Чак и онај ко не прати медије свакодневно јуче је чуо за операцију „Халијард“ и некакво спасавање америчких пилота. О томе су пригодне говоре одржали председник Србије Александар Вучић и амбасадор САД у Србији Кајл Скот. С обзиром на поменуте госте и значај догађаја, природно је било да ово обележавање постане „вест дана“.

КО СУ„МЕШТАНИ“?
Операција „Халијард“ или операција „Ваздушни мост“ била је, како рекосмо, највећа акција спасавања савезничких снага у Другом светском рату која је, случајно или не, изведена на територији наше земље. Том приликом је из слободарске и државотворне Западне Србије, конкретно села Прањани, евакуисано преко 500 америчких авијатичара који су били оборени изнад наше земље. Када су Немци чули за приземљење пилота, брже-боље су се дали у потрагу за њима, али безуспешно, будући да су их „мештани овог краја“ успешно сакривали у својим кућама, на својим таванима, у својим креветима. Баш захваљујући томе што је антифашистички настројено „локално становништво“ успело да прво стигне до њих, ми данас можемо да причамо о овој невероватној операцији спасавања. Захваљујући томе што је „српски народ“ хранио и прехранио америчке пилоте и крио их од насртаја нациста, данас можемо са поносом да кажемо како смо спасили 500 људских живота у тој крвавој кланици народа.

Тако су отприлике гласили јучерашњи медијски извештаји из села које тек одскора није познато само по ракијади, већ и по овој спасилачкој мисији. Хајде сада да видимо ко су ти „мештани“? Ко чини то „локално становништво“? Хајде да видимо ко су ти „антифашисти“ о којима се јуче толико причало. Хајде да се подсетимо, пошто наши медији (у огромној већини) јуче нису хтели тиме да нас „замарају“. А видећете и зашто.

Србија може и треба да буде поносна на своју антифашистичку традицију иако је због исте јако страдала и јако пропатила. Срби су народ који не трпи ропство па смо, кад год је било потребно, били на правој страни историје. Тако је било у Првом, а тако је било и у Другом светском рату. Били смо на страни истине, слободе и увек против великог зла које је претило да завлада светом. И за то смо платили велику, понекад се чини чак и превелику цену. У Другом светском рату Србија је имала два антифашистичка покрета. Партизански, под вођством аустроугарског каплара који се у Првом светском рату борио у – људима у Западној Србији добро познатој – „Вражјој дивизији“, и онај други, до скора забрањени. Онај који јуче, као по команди, није споменут, осим у једном наврату приликом говора председника, који је говорио о „војсци у отаџбини“ или „краљевој војсци“ (што се може чути овде, на 50:12) али уз претходно помињање и партизанских јединица. Дакле, нема директног помињања равногорског покрета под вођством солунског хероја и носиоца Албанске споменице – Драгољуба Драже Михаиловића.

ЗА СВА ВРЕМЕНА
Од момента када су га најпре отровали „мескалином“ на монтираном суђењу, а потом и убили, постоји нека врста идеолошке цензуре и једна врста прећутног договора да се о њему уопште не прича, па чак и онда када је то просто, истине ради, неопходно. Драгољуб Михаиловић је, због вишедеценијског једноумља и комунистичког монопола над истином, једноставно, проказан за сва времена. Иако је у међувремену комунизам послат на ђубриште историје, а времена се променила, у Србији је званични дискурс о том човеку остао непромењен и поред бројних чињеница о њему и његовој борби које су у међувремену постале познате широј јавности. А тај дискурс долази из, у нашем друштву још увек жилаве и чврсте, дубоко укорењене југословенштине.

До скора се о мисији „Халијард“ громогласно ћутало и прича о томе није смела да изађе ван Прањана. Она се крила у тајним досијеима, далеко од очију јавности и редова у историјским уџбеницима. Међутим, како су стеге комунизма временом попуштале, и како се ипак ради о пилотима и даље најмоћније земље света, истина више није могла да се крије, па је почела да извирује из догматско-идеолошког мрака. Амерички амбасадори су почели редовно да походе Прањане и онда је просто и држава Србија морала да призна да се тамо ипак одиграо један храбри, антифашистички чин. Ако бисте прочитали било коју јучерашњу вест о обележавању тог чина, не бисте знали ко је за њега био заслужан. Све то подсећа на неку врсту „прећутног договора“: обележавање – да, помињање четника – не. А тај прећутни договор можемо приписати наслеђу „братства и јединства“ које је једноставно забранило да се о њима говори. Међутим, како се испоставило да „братство и јединство“ баш и не функционише и да га више нема, ред је да се о проказанима каже понека реч и евентуално пружи објашњење за јучерашњу медијску тишину.

Устанак у Краљевини Југославији против Хитлерове нацистичке солдатеске покренули су они часни официри, припадници регуларне краљеве војске, који су одбили да се предају окупатору. На њихово чело ставио се Драгољуб Михаиловић, који је одмах решио да ступи у контакт са сином Живојина Мишића – Александром Мишићем. Природно – потражио је свог ратног друга и сина славног војводе како би покренули народни устанак. Мишић му се придружио у тој намери да би на непокорену Равну Гору стигли већ 11. маја 1941. године, чиме ова висораван постаје прво устаничко, антифашистичко место у Србији. Управо ти и такви официри и војници, проказани и оклеветани у Булајићевим филмским остварењима, заслужни су за то што је Лозница постала први ослобођени град у згаженој Европи али, што је у овој причи још битније, и за успешно извођење операције „Халијард“ у смирај лета 1944. За њу су заслужни равногорци, односно четници. А то јуче нисмо могли да чујемо, нити да прочитамо. Због чега?

Па, лакше је, јер није тако једноставно искочити из „шина комунистичког једноумља“. Ево и зашто.

ЛАВИНА ПИТАЊА
Ако су равногорци, и поред Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица из 2004. који их изједначава са партизанима, и даље за добар део јавности само „сарадници окупатора“, како онда сада објаснити да су они заслужни за највећу савезничку спасилачку мисију? Како сада објаснити да четници ипак нису баш све оно чему су нас учили све време? Да су јучерашњи медијски натписи били богатији макар за ту једну реч, била би покренута лавина питања. Поменимо само нека:

Како се то седми јул обележава (чак и данас!) као Дан устанка народа Србије, када су устанак (у Србији) већ подигли равногорци Драгољуба Михаиловића на обронцима Сувобора? А грех би било не поменути и данас заборављеног попа Радојицу Перишића, који је исто тако (додуше у Херцеговини) подигао устанак против усташа. Дакле, Балкан је већ устао против Хитлера.

Како објаснити то да Михаиловић одједном постаје заслужан за спасавање америчких пилота?

Како објаснити његов француски Ратни крст и америчку Легију за заслуге првог степена?

Како објаснити његову насловницу у Тајму 1942. и бројне филмове и стрипове о њему на Западу, где је слављен као први борац против Хитлера? Шта ће „сарадник окупатора“ на насловницама и у филмовима? И, на крају крајева, зашто се годинама потуцао по шуми ако је већ „колаборациониста“?

Ово су питања која захтевају одговоре, а они су такви да могу у питање довести читаву послератну комунистичку Југославију, окупану у крви од усташког ножа, устајалу од смрада који се ширио из јама препуних Срба, слепу на помен Јасеновца, Јадовна, Доње Градине, Јастребарског, Машвине, Глине… Зар није лакше све то једноставно гурнути под „идеолошки црвени тепих“, изједначити усташе и четнике, заборавити Прањане, ослобођену Лозницу, слободарску Равну Гору, снимити хрпу пропагандних филмова, окренути се ка друштву „једнаких“ у ком су они са Дедиња „мало једнакији од других“, избрисати комплетно претходно наслеђе српске монархије и окренути се ка причама о „фармеркама из Трста“ и „спавању на клупи“? Лакше је, зар не?

ШИЗОФРЕНА СИТУАЦИЈА
Док чекамо одговоре на ова питања, поменимо још једну чињеницу која целу ситуацију чини шизофреном. Медији, дакле, видели смо, не спомињу да су за операцију „Халијард“ заслужни четници. Ипак, у Прањанима је био присутан државни врх и Гарда која полаже венце на Галовића пољу. Како сад то? Зар Гарда „колаборационистима“ да полаже венце? Зар да се њима инотира химна? Или они нису „колаборационисти“? Али ако нису, зашто се онда макар једном речју не помену?

Сличну ситуацију имали смо и петог маја прошле године, када је делегација Војске Србије по први пут отишла на Равну Гору како би одала почаст Драгољубу Михаиловићу, за којим су Немци издали потерницу и давали сто хиљада рајхсмарака у злату за његову главу. Да није било слика и снимака о полагању венаца, вероватно је да то не би ни доспело у медије. Али будући да јесте, Министарство одбране се брже-боље оградило, рекавши како је то учињено „самоиницијативно“ и „мимо програма Владе“. Медијска ишчуђавања како и откуд се то десило да и не помињемо.

И то најбоље приказује слику нашег подељеног друштва укотвљеног у својим идеолошким нишама. С једне стране – равногорци су „сарадници окупатора“, „колаборационисти“, а с друге стране државни врх иде у Прањане са америчким амбасадором, или, у другом случају, војска иде на Равну Гору. Проблем је само у томе што не може и једно и друго.

Она рупа на врху куполе дворске цркве Светог Андреја Првозваног у Белом двору (у који су претходно утрчали мало „једнакији“), која стоји као „успомена“ на „подвиг“ једног младог безбожника жељног доказивања који је пуцао у главу Исуса Христа – желећи ваљда тиме да симболично „убије Бога“, јер шта ће нам Бог кад смо добили новог у виду Тита – постаје све више зјапећа, уместо да протеком времена постаје све мања. Како се све више задире у недодирљиви простор оних који поседују „вишедеценијски монопол над истином“, тако се све више огољавају и кости невино убијених људи којима је претрпан Београд, а са тим костима испливавају и мучења на Голом отоку и скриване приче из „фабрика смрти“ у НДХ. Са костима невиних избија и све већа нервоза у једном делу друштва, јер се комунистичке догме доводе у питање, а са тиме и сами темељи посткомунистичког поретка. Отуда, јасно је зашто медији у извештајима о операцији „Халијард“ нису хтели да помену ту једну реч која прети да све ово покрене.

ДРУШТВЕНИ РЕСЕТ
Али ако Србија хоће унутрашње помирење, и ако хоће да се дичи Прањанима и спасеним америчким авијатичарима пред иностраним гостима, она мора да дозволи да се неке ствари открију и да се каже и друга страна приче. Не може тај један дан да се помиње Галовића поље (не и равногорци!), а осталих 364 дана да се правимо неми на други антифашистички покрет. Србија мора да одговори зашто спасеним авијатичарима у Америци није дозвољено да сведоче у одбрану Михаиловића на монтираном суђењу. Наша земља мора да објасни зашто и после толико година човек који је у званичној историографији поређен са Петеном, а који се заправо само и једино може поредити са Де Голом, још увек нема своје гробно место. Србија мора да искорачи из „партијашког“ дискурса и погледа у очи неким чињеницама са којима се легално, али не и у пракси, помирила. На крају, Србија, ако хоће да оконча анимозитет и идеолошке поделе међу грађанима које се осећају и дан-данас, мора ствари да назива правим именом.

Ако у томе успемо, можемо да се надамо да ће и медији додати и ту једну реч кад се наредних година буде обележавала операција „Халијард“. Та реч је јако важна јер ће бити прва назнака да Србија излази из периода идеолошке цензуре и комунистичког вируса који је одавно престао да делује свуда широм света, осим код нас. Време је за један такав друштвени ресет.

Радомир Јовановић је један од оснивача Центра за међународну јавну политику и уредник спољнополитичке рубрике. 

Извор:
СТАНДАРД