Прозор Овертона – у пет корака од неприхватљивог до прихватљивог

Аутор: Владан Јевтић

На коришћењу Овертонових прозора заснива се технологија манипулације свешћу друштва ради постепеног прихватања идеја које су му раније биле туђе

Ефекат куване жабе

Шта мислите, како бисте реаговали да Вам жена предложи да данас за ручак спреми шницлу од људског меса? Не можете то да замислите? Наравно, јер то није нормално!

Вероватно ћете рећи да то никад неће ни бити нормално…

Јер, ако некоме то буде у интересу, провући ће и Вас и друштво коме припадате кроз процедуру звану ПРОЗОР ОВЕРТОНА, па ћете расправљати, ПОТПУНО УБЕЂЕНИ ДА ТО НИЈЕ НИШТА СТРАШНО, кроз десетак година, да ли је боља шницла или крменадла од човека? А ако, тада, када то буде општеприхваћено, будете неки „чудак“ који се канибализму јавно супротставља, врло је вероватно да бисте „заглавили“ у затвору! Ми смо већ изложени процедурама промене свести које нам, од, у почетку потпуно неприхватљивих појава, стварају атмосферу да оне постају, не само природне, већ и законом заштићене.

Шта мислите, како би црногорско друштво реаговало да се овакав бизаран лик као што је њихов представник за овогодишњу Песму Евровизије појавио пре двадесетак година? А данас – данас је он представник „јадне и напаћене али поносне“ Црне Горе! И то некоме изгледа лепо, некоме ружно, али нико се не буни…

То више није ЕТИЧКО већ ЕСТЕТСКО питање. Дакле, ЦРНОГОРСКО ДРУШТВО ЈЕ ПРИХВАТИЛО ПЕДЕРЛУК КАО НОРМАЛНУ ПОЈАВУ!

Зашто, чоче? Земља Марка Миљанова?

Зато што је Црна Гора, као и скоро цела Европа и део света, прошла кроз ПРОЗОР ОВЕРТОНА, а да тога, наравно, није била свесна.

Шта је то Прозор Овертона?

„Овертонов прозор“ (енгл. The Overton Window) је метод манипулације људском свешћу који је 90-их година створио Џозеф Овертон (1960-2003), бивши потпредседник америчког аналитичког центра Mackinac Center for Public Policy.

То је систем наметања идеја друштву које у почетку за њега изгледају потпуно неприхватљиво да би касније биле општеприхваћене а на крају заштићене законом.

Идеја пролази кроз фазе

1. незамисливо (неприхватљиво, забрањено);
2. радикално (забрањено, али с опаскама);
3. прихватљиво;
4. осмишљено (рационално);
5. популарно (друштвено прихватљиво);
6. легализација, учвршћивање у државној политици.

На коришћењу Овертонових прозора заснива се технологија манипулације свешћу друштва ради постепеног прихватања идеја које су му раније биле туђе, на пример, укидање табуа. Суштина технологије је у томе што се жељени помак у мишљењу разбије на неколико корака, од којих сваки помера доживљавање идеје за по једну фазу, а општеприхваћену норму ка њеној граници. Ово изазива следећи помак самог прозора, тако да се постигнуто стање поново нађе у његовој средини, што омогућује да се начини следећи корак у његовим границама.

Као пример за то како се јавно мњење може постепено променити узећемо истополне бракове. Дуго година се у систему „Овертонових прозора“ идеја о истополним браковима налазила у забрањеној зони, друштво није могло да прихвати идеју брака између лица истог пола. Међутим, медији су непрекидно утицали на јавно мњење подржавајући сексуалне мањине. Истополни бракови су почели да се доживљавају као забрањени, али с опаскама, затим као допустиви, а онда као неутрални. Следећа фаза је била да се доживљавају као „допустиви с опаскама“. Знамо да су сада у већини европских земаља већ легализовани а јавно супротстављање тој појави је кажњиво законом.

Функционисање „Овертонових прозора“ обезбеђује огроман број стручњака за манипулацију јавним мњењем: политичких технолога, научника, новинара, пиароваца, познатих личности, учитеља. Занимљиво је да нам теме као што су хомосексуални бракови или еутаназија више не изгледају чудно. Једноставно, прошле су кроз цео „технолошки“ процес претварања од „неприхватљивих“ до „легализације“.

Руски режисер Никита Михалков у свом видеоблогу Besogon.TV приказује шему овог процеса на примеру појаве, (коју сам у уводном делу текста поменуо) која је до сада била неприхватљива у друштву: канибализма. Померање „Овертонових прозора“ према канибализму може проћи кроз следеће степене:

Стадијум 0: Садашње стање, проблем је неприхватљив, не разматра се у штампи и људи га сматрају недопустивим.

Стадијум 1 – Тема се мења, од „апсолутно неприхватљиве“ у правцу „забрањене, али с опаскама“. Тврди се да не треба да постоје никакви табуи, тема почиње да се разматра на малим конференцијама где угледни научници дају изјаве у виду „научних“ дебата. Прича се да исконски то није неприхватљиво за људску врсту, јер постоје племена у дивљини, која, неискварена културом, једу своју сабраћу и да је то уствари природно људско стање. Истовремено с наводно научном дискусијом оснива се НЕВЛАДИНА ОРГАНИЗАЦИЈА „Друштво радикалних канибала“, медији понекад цитирају њихове изјаве. Предмет престаје да буде табу и уводи се у информациони простор. Резултат је: неприхватљива тема је уведена у обрт, табу је десакрализован, дошло је до разарања недвосмислености проблема, створене су његове различите градације.

Стадијум 2 – Тема канибализма прелази из „радикалне“ у прихватљиве. И даље се цитирају научници и праве се елегантни термини: нема више канибализма, већ на пример, постоји „антопофилија“. Од „термина“ се могу стварати нове речи, рецимо „антропофили“. Циљ је да се у друштвеној свести форма речи одвоји од њеног садржаја. Поред тога се ради поткрепљивања ствара историјски преседан, стварни или једноставно измишљени. Главни циљ је да се с „антопофилије“ делимично скине њена незаконитост, макар у неком конкретном историјском тренутку.

Стадијум 3 – „Овертонов прозор“ се помера, премештајући тему из „прихватљивог“ у „осмишљено/рационално“, што се аргументује „биолошком нужношћу“. Тврди се да жеља да се једе људско месо може представљати генетску предодређеност. Такође, у случају „околности више силе“ човек има право да начини избор. Не треба крити информације како би свако могао да изабере између „антропофилије“ и „антропофобије“.

Стадијум 4 – „Од осмишљеног ка популарном“ (друштвено прихватљивом). Организује се полемика не само на примеру историјских или митских личности, већ и стварних, из медија. Антопофилија почиње масовно да се разматра у вестима, ток-шоуима, у филмовима, у поп-музици, у музичким спотовима. Један од начина популаризације представља метода „погледај око себе!“. Зар нисте знали да је један познати композитор антопофил? Он је толико волео своју жену да је појео, да би постао „једно“ са њом…

Стадијум 5 – „Од друштвено прихватљивог до Легализације“. Тема постаје једна од најактуелнијих вести, аутоматски почиње да се репродукује у медијима, у шоу-бизнису и… стиче политички значај. У овој фази се за оправдање легализације користи „хуманизација“ следбеника људождерства. Наводно, они су „стваралачки људи“, жртве неправилног васпитања и „ко смо ми да судимо?“.

Стадијум 6 – Људождерство од „популарне теме“ прелази у раван „Легализације, односно улази у државну политику“. Ствара се законодавна база, појављују се лобистичке групе, објављују се социолошка истраживања која подржавају присталице легализације канибализма. Појављује се нова догма: „Не сме се забрањивати антропофилија.“ Усваја се закон, предмет долази до школа и дечјих вртића и нова генерација више не зна како је могуће размишљати другачије.

Засад је пример режисера Никите Михалкова само хипотетички. Међутим, многе савремене идеје су пре неколико деценија изгледале потпуно незамисливо. Али су постале сасвим прихватљиве и по закону, и у очима друштва. А да се то није десило управо на описани начин?

Одлична анализа ове теме од стране Никите Михалкова, на руском језику:

И један кратки руски филм, са преводом на српски језик: