ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ: ВЕРНИ, ПРОБУДИТЕ СЕ!

Шта вас још успављује, те не осећате приближење Дана Господњега? Да ли вас успављује мирис људске крви? Како вас може успавати оно што црве и шакале чини будним?

Или вас успављује земаљска сласт и земаљска добит? Сласт и добит ваша – горчина и губитак оних, који су умрли, и који ће умрети. А ви? Имате ли контакт са смрћу, да се никад с њом не сретнете?

Или вас успављује продужење историје; убитачно понављање истога, истоветнога; предање мачке крај врата? Но не може се дуго одлагати крај, јер нема ради чега. Јер клупче комедије људске скоро се сасвим одмотало. Дошло је време да се опет чује реч Божја – Реч Божја.

Прените се из сна и скините лонац са свога жишка; нека засветли. Не стидите се своје вере; јер безумни се стиде најбољег свог имања. Не прећуткујте име свога Бога, но објављујте га лево и десно, снагом и поносом. Јер језик, који се не чисти огњеним именом Божјим, јесте само справа за пљување, за стварање и множење упљувка.

Скрените с пута безбожничког, скрените одмах, ма попали у трње и теснац. Јер пут безбожнички је гладак но – кратак, и завршава се магарећом кљусом. Нека вам се смеју они што ходе по путу глатком и утрвеном – ви ћете се смејати на крају крајева.

Неверни су дигли ларму око туђе трпезе, и не знају за домаћина и живећи у тами крајњој заборављају да ће ускоро давати рачуна о свакој речи својој, о сваком покрету руке своје и срца свога. А ви се не смете успављивати њиховом лармом, нити њиховом деобом туђих залогаја за туђом трпезом. Коњ и кочијаш никако се не разумеју – коњ мисли о јаслама, а.кочијаш мисли и вуче. Чувајте се, да вам зобница не привуче главу земљи толико, да је више не можете дићи. Чувајте се, да не заборавите на вучу у време, јер ћете је морати свршити у невреме.

Између овога и онога света не постоји зид, ни од камена, ни од платна, ни од паучине. Несвршена вуча мора се свршити у једноме од светова. Иста кола живота тутње по једном друму, без препреке. Иста кола живота тутње по једном друму, без препреке, кроз све светове.

Или вас успављују пријатељи? Гле, пријатељство је тренутан сусрет и сигуран растанак. Пријатељи се сретају као комете, што лете разним стазама и за тренутак се нађу у суседству; но, мало-мало па се разилазе, и гледају једна другој у леђа, док не ишчезну у вртоглавој даљини. Растанак од хиљаду година.

Или, можда сродници? О илузијо сродства! Колико се злочина у свету дугује теби! Aли – ако нисмо сродни с Богом, не можемо бити сродни ни један с другим. ако ли смо сродни с Богом, онда је то први степен сродства, док је сродство са женом и децом далеко, предалеко.

Сродници Божји, пробудите се! Поверите се Оцу своме и Отац ће посвршавати све ваше пословање, све ваше бриге. а без њега ко сте и шта сте? Роса у прашини, преко које ће протутњати крдо дивљих свиња.

Ваше оклевање неће одложити Дан Господњи, као што лењиви спавач у постељи не одлаже излазак Сунца.

Устаните и збијте се у редове. Божја војска је на земљи! Стратилати Христови, устаните. Мало вас је – утолико сте жељенији. Бог воли малене војске што побеђују велике. Такве победе су датуми у историји небеској и земаљској. Мањина добрих против већине злих. Заиста, Бог воли малене, а добре војске.

Свети Николај Охридски и Жички

Извор: Визионарски