ПРИСВАЈАЈУ ПОВЕЉУ КУЛИНА БАНА: Драгуљ српске писмености проглашавају за темељ Босне

Писани споменик, написан пре 830 година, у БиХ присвајају као доказ вишевековног постојања те државе. Документ писан ћирилицом, штокавским народним говором, најзначајнији је за Србе

Повеља Кулина бана је најстарији писани споменик на српском народном језику, а никако камен темељац босанске писмености и државе. Повеља је писана ћирилицом, а не босанчицом, почиње речима „У име оца и сина“ а не са „Алаху екбер“, па се не може сматрати „родним листом“ Босне, како то воле да кажу у Сарајеву.

Историчари и лингвисти овако коментаришу присвајање једног од најстаријих хришћанских споменика писмености, који је босански бан Кулин написао дубровачком кнезу Крвашу 1189. године. А 830 година од настанка Повеље у БиХ је обележено као годишњица „најстаријег пронађеног босанског државног документа“, којим је, кажу, потврђено постојање босанске државе.

Повеља, тврде наши саговорници, има највећи значај за народ чији је споменик језика и културе – српски, затим, шире, као споменик словенске писмености и, на крају, то је значајан споменик у ризници европске и светске баштине.

У име Оца, Сина, Светог духа обећао је бан Кулин Дубровчанима слободу кретања на територији Босне, ослободивши их плаћања царине овим документом. Речи дубровачком кнезу Крвашу исписао је писар Радоје.

– Ова повеља је, као и све истородне тадашње српске ћириличке повеље, оверена њиховим почетком, који углавном гласи „У име оца и сина и светаго духа“, чиме се печатира хришћанска припадност њихових издавача. Богата ризница фалсификата данашњих бошњачких институција „обогаћена“ је издавањем Повеље без наведеног хришћанског обележја – каже за „Новости“ проф. др Слободан Реметић. – Повеља Кулина бана се сврстава у српске ћириличке споменике. Реч је у ствари о првој ћириличкој повељи, писаној углавном тадашњим народним штокавским говором. Њена структура, па ни стил, не разликују се од истородних докумената писаних, примера ради, у Рашкој и слатих суседима, понајвише Дубровчанима, највише повеља њима послатих сачувано је, срећом, у Дубровачком архиву.

Да је Повеља споменик српске писмености, сматра и др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика.

– Пре трке за идентитетом оних који мисли да им га мањка било је неспорно да је ова повеља споменик српске писмености – наглашава Танасић. – То је толико неспорна чињеница да је немогуће било какво фалсификовање. Уосталом, годину дана пре настанка Повеље Кулина бана, римски папа у писму дубровачком надбискупу каже да је Босна српско краљевство. И није то једини папски докуменат од овог времена до половине 13. века у коме се Босна тако крсти. И нису то једине историјске потврде о карактеру средњовековне Босне, има их мноштво. Као што је Мирослављево јеванђеље најстарији и најзначајнији писани целовит споменик српске редакције старословенског црквенословенског језика, тако је и Повеља најстарији писани споменик на српском народном језику.

Нема те научне фантастике, упозорава Танасић, која може успоставити континуитет данашње БиХ са средњовековном босанском државом.

И Танасић и Реметић тврде да велики утицај на прекрајање историје има страни фактор, некада је то радила Аустроугарска, данас – међународна заједница.

Називајући ово политичким инжењерингом, проф. Реметић каже да се он најпре одвијао под палицом Аустроугарске монархије, у служби стварања тзв. земаљског језика.

– На терену БиХ, генерала Филиповића су године 1878. дочекали само српски језик и ћирилица – подсећа проф. Реметић. – Историја се поновила на простору БиХ, где су страни фактори, некада Беч и Бењамин Калај, а данас тзв. међународна заједница, све чинили и чине да се, најкраће речено, затре име српског језика, а тиме и српски народ. Ресорни фактори у Федерацији БиХ владају се по кодексу оне народне: „Добра вакта ко образа нема“. Тамо се безочно јуриша на све што је српско. Присвајају се стари српски споменици, својатају се српски писци: од Кочића, Андрића, Ћопића до данашњих стваралаца. Ова ујдурма у вези с Повељом Кулина бана одвија се, дакле, под плаштом једног континуитета.

И Танасић упозорава да су аустроугарске власти и неки њима сервилни стручњаци један вид званичне ћирилице који се користио на немањићком двору називали „босанчицом“, без икакве научне аргументације. То писмо је, пренесено на терен средњовековне Босне, бар два века после настанка Повеље Кулина бана, у време крунисања босанског бана српском круном Немањића у манастиру Милешеви.

Тврдње да је Повеља писана „босанским језиком“ професор Реметић коментарише као – неукусне бесмилице.

Дефинитивно је, каже, доказан фалсификат о „босанчици“, која у ствари није ништа друго него брзопис који је са српског двора у Босну пренео Твртко Котроманић, касније за краља крунисан у Милешеви.

На тврдње из Сарајева да се у Повељи „могу уочити и јасне особине босанског језика“, Танасић наглашава да се то може тумачити само као фантазија или свесно грубо фалсификовање.

– Сви озбиљни истраживачи ове повеље, српски, јужнословенски и светски, виде је као писани споменик српског језика, тако и најзначајнији међу муслиманским – професор Асим Пецо, члан Академије наука и умјетности БиХ. Тако ју је и највећи филолог међу словенским народима друге половине 19. века Франц Миклошич, као и други, штампао у збирци српских споменика.

ОРИГИНАЛ У РУСИЈИ, КОПИЈЕ У ДУБРОВНИКУ

Срето Танасић наводи да је Повеља Кулина бана издата на Усековање главе Јована Крститеља, што испод њеног текста и пише, а на Велику Госпојину, како то неки тврде.

– Ови који би да је присвоје, и не само они, ни то не знају правилно да разумеју – каже наш саговорник.

Историчари тврде да је Повеља бана Кулина сачувана у три верзије. Оригинална верзија писана ћирилицом данас се налази у Санкт Петербургу, у Русији, а друге две верзије, преписи, налазе се у Дубровнику.

Извор:
НОВОСТИ