Лист ,,Дубровник“ 1902: Отуђили нас од нашег славног српског поријекла и унијели раздор међу браћом

,,…а друга се појавила тек за нашијех дана кад познати фактори прионуше из петнијех жила да потпуно отргну и униште у нашему сељаку сваки народни понос и сваку спомену своје славне прошлости“, истицао је ,,Дубровник“ 1902. године и додао да је дубровачким сељацима наметнута нова, умишљена и неприродна народност, са циљем да сије раздор и мржњу међу једнокрвним – српским народом.

Политички лист ,,Дубровник“ није презао од истицања чињенице да је Дубровачка жупанија била српска земља коју су њени житељи – поријеклом Срби православне вјере, примили од српских владара, као и да су у раном средњем вијеку по оснивању Дубровачке републике били приморани да се одрекну православља и свог српског поријекла, што представља, како је писао лист на почетку 20. вијека, прву фазу ,,раздора међу једнокрвном браћом“.

Лист који је излазио у Дубровнику у периоду од 1892. до 1914. и од 1937. до 1941. године, у свом годишњаку из 1902. истиче да су најстарије цркве на овом подручју биле православне јер је цјелокупно становништво било православно, као и да се користило искључиво ћирилично писмо, а да су православни Срби у раном средњем вијеку били приморани да се одрекну своје православне вјере и приме католицизам.

То је, посебно се наглашава у листу из 1902. године, непорецива истина коју су истицали сами Дубровчани тог периода.

“…Ако то не би била каква црквица источног обредам јер су и Жупљани, како и остали становници некадашњег Захумља и Травуније, били православни и служили се ћириличним писмом, исто онако као Истријанци и Далматинци глаголскијем. Тек онда кад над Жупом завлада Дубровачка република, Жупљани бијају покатоличени, а то не из вјерске несношљивости, већ што је тако захтјевало устројство и положај оне мале републике. Ово је непорецива истина коју сами оновремени Дубровчани исповиједају“, пише у дубровачком листу.

Становници овог поднебља су се почели одрицати свог српског језика, не називајући га више ,,српским“, већ ,,нашим“, а то је, како је ,,Дубровник“ нагласио, имало искључиво политичку позадину.

Лист наводи да је најгоре што су се Дубровчани у том периоду почели издајнички понашати према својој српској браћи и то назвао првом фазом ,,однарођења“ од свог српског бића.

,,Од тог часа и ако бијаху сачували још које народно обиљежје, ипак су свој властити језик мало по мало почели називати ,,нашки“ умјесто ,,српски“, а то је пак потицало из чисто политичких обзира… Што је најгоре јесте то да су од оног доба Жупљани и остали наши сељаци почели презирати браћу своју и подругљивим их именом називати. Ово доба сачињава прву фазу однарођења…“, стоји у дубровачком годишњаку.

Друга фаза отуђења Дубровчана од свог српског поријекла огледа се, како је писао овај лист, у отимању и уништењу поноса и сваке успомене на славну српску прошлост и српско поријекло дубровачких сељака.

“...А друга се појавила тек за нашијех дана кад познати фактори прионуше из петнијех жила да потпуно отргну и униште у нашему сељаку сваки народни понос и сваку успомену своје славне прошлости“, истицао је ,,Дубровник“ 1902. године и додао да је дубровачким сељацима наметнута нова, умишљена и неприродна народност, са циљем да сије раздор и мржњу међу једнокрвним – српским народом.

“…Чијем се сије раздор и мржња између једнокрвне браће, а да би за што? За пуки фанатизам с једне руке, а с друге опет за незасите интересе трећијех“, закључује се у старом дубровачком листу.