Године које ће појести мигранти

СИЛОВАЊЕ ИСТИНЕ

Зашто су већина несрећих  избеглица из узаврелих исламских земаља, углавном жртве похлепе и фанатизма, преко ноћи претворене у злочинце и опасну претњу за западну, хришћанску цивилизацију, и зашто полицији Хрватске и Босне, или Италије и Шпаније, и данас служе као реквизит за погранично пинг-понг надметање

Из мог угла

Пише: Милош Миша Лазић

Да ли се неко сећа да је пре три године у новогодишњој ноћи наводно напаствовано петстотина неопрезних Немица, и ко је, иако истрага тако рећи није почела, прст сумње уперио у мигранте?

Ко је установио да су их последњим атомима снаге силовали они несрећници што су се после стотина километара пешачења, неподношљивог гладовања, страшног смрзавања и безнађа управо домогли сигурности? Неће бити…

Додатну сумњу изазвало је то што је према првим информацијама које су пренеле све светске агенције, нападнуто „само“ сто седамдесет жена, али се тај број, буквално већ сутрадан, утростручио?!

Монструозна лаж о српском силовању Муслиманки

А, ако је та прича неког подсетила на ону од пре две и по деценије, кад се уочи Дејтонског састанка светом пронео глас да је током оружаних сукоба у Босни и Херцеговини силовано имеђу тридесет и сто хиљада муслиманки, не би му требало замерити, иако по таквом сценарију „ћетници“ ништа друго нису радили већ јурили за сукњама, односно шалварама! Та монструозна лаж још одзвања, а да се нико у међувремену није запитао када су непредвидиви Срби, поред толиких силовања, уопште стигли да почине оне силне „ратне злочине“ због којих су и данас најомиљенији оптуженици Хашког суда!

Али, шта кад се једном неопозиво утврди да су обе приче измишљене, да је маркетинг прилично убојито оружје ако га користе злонамерни? Ево и зашто.

Гвоздена завеса, коју је сер Винстон Черчил развукао од Шћећина на Балтику, до Трста на Јадрану, поделивши читаво човечанство на „исток“ и „запад“, уклоњена је пре три деценије, мада европска десница намерава да инсталира нову, овога пута на другој „адреси“, и то према несрећнијем делу човечанства, не бирајући средства. У свом пројекту значајну „помоћ“ добија од радикалних исламиста са Блиског и Средњег истока, као и из централне и северне Африке, од тужних остатака некада стабилних држава којима је до јуче тај исти запад извозио демократију.

Нажалост, тек после цунамија избеглица што је преплавио Европу, у свету су се стидљиво издвојила спорадична мишљења да ни Садам Хусеин, нити Моамер ел Гадафи, па ни Башар ел Асад, нису толико „лоши момци“, а да аутократска владавина не мора неминовно да буде тиранија (председнички систем САД је модификована аутократија). То се могло уочити и по високом стандарду који су, до такозваног Арапског пролећа што се негде неочекивано отргло концепту „успостављања демократије“, имали житељи Ирака, Либије и Сирије, односно по потоњој катастрофалној беди и оружаним сукобима као последици свргавања омрзнутих (некооперативних) државника, који прете да запале шири регион, ако не и свет.

Арапска зима

Гашење пожара који су „западни савезници“ сами подметнули, данас изгледа као немогућа мисија, а тренутна приступачност нафтним ресурсима и обарање цене „црног злата“ на историјски минимум папрено ће бити плаћена колико сутра. Јер, разуму су се супротставили и похлепа, и фанатизам, стања свести која припадају психопатологији. Оној, колективној!

Расизам преоденут у „страх за западне вредности“ (или за католичко-протестантско хришћанство) креатори европског јавног мњења повремено пребацују на социјални план са причама да ће се због миграната повећати ионако велики број незапослених, што познаваоцима економских прилика звучи смешно. Јер, незапосленост је статистичка категорија (јер, социјална помоћ за незапослене у Холандији, на пример, износи колико и две просечне плате у Србији!), а у стварном свету Европа болује од хроничног недостатка радне снаге, и то неквалификоване, најниже плаћене, али и висококвалификоване, и уско специјализоване, коју увозе из „остатка света“, и не питајући за цену.

Зна се да је неколико врхунских светских стручњака из најразличитијих области одмах извучено из избегличких колона и удомљено којекуда, махом у САД. Какав је то губитак за безнадежно осиромашене државе из којих они потичу, знамо, имамо искуства, а шта је добитак за пребогати запад може да се наслути. То је требало сакрити од очију и своје, и међународне јавности, од људи који умеју да мисле својом главом, а има их свуда.

Надмен став да су мигранти са Блиског истока „ружни, прљави и зли“, а уз то још и лењи и глупи, можда ће се ублажити мало познатом чињеницом да се најстарији „активни“ универтитет на свету налази – у Багдаду (основан је у XII веку)!

„Тестостеронска бомба“

Холанђанин Герт Вилдерс, лидер екстремно десничарске Слободарске партије, предлагао је да се избеглице мушког пола пристигле из исламских земаља сместе у центре за азиланте, истичући да тамошње жене морају бити заштићене на улици. Уз податак да би се тим несрећним људима ограничило кретање, било би много поштеније да су се ти центри одмах назвали правим именом – концентрациони логори? Што је најгоре, о овом његовом предлогу озбиљно се размишља и данас, нарочито у оним чланицама Европске уније које су у Другом светском покољу поднеле највеће жртве чувене нацистичке расне политике и лупетања о аријском пореклу извесних нација (које се данас диче великодушношћу, демократијом и толеранцијом)!

То је коначан ретултат оног „силовања“ с почетка приче, којем помаже негована предрасуда о „угњетавању жена у исламском свету“. Нажалост, или можда на срећу, то „угњетавање“ је сведено једино на – право гласа (ко дуже памти сетиће се да је опште право гласа у Југославији установљено тек после Другог светског рата, 1945. године, када су први пут на биралишта изашле и Францускиње, Италијанке, Јапанке…).

Наиме, у исламској култури жена је одувек на највишем пиједесталу, поштована свуда, и у свакој прилици. У то се могао уверити свако ко се на улици у некој истински исламској држави дрзнуо да се обрати женској особи, па и ако мушкарцу у пратњи жене постави безазлено питање (где сам, којим путем, или колико је сати). То се тамо сматра врхунцем неучтивости, па онај мушкарац, који би у таквој ситуацији одговорио незнанцу, заслужује презир свих својих сународника. Силовање је за њих непознат злочин, а ако се ипак догоди то је увек недело странца, и последица уплива западне цивилизације. Уосталом, тамо је и прељуба, најдража „ванспортска активност“ западњака, неопростив и строго кажњив грех (с казном од каменовања, до кастрирања, како где)!

…………………………….

Буђење разума

„Према најновијим истраживањима, Немци имају позитивне ставове према миграцијама и, с тим у вези, сматрају да оне доприносе земљи, што показује да су екстремне реакције које су се појавиле с таласом миграната из 2015. године попустиле, јавља Ројтерс.     

Исто тако, смањиле су се разлике између западне Немачке, која је имала  позитивније ставове према мигрантима, од бившег комунистичког истока, где су превладавали скептичнији погледи на питање миграната, показало је истраживање фондације „Бертелсман”.     

Скоро две трећине Немаца верују да су миграције добре за економију, а 67 осто да чине живот занимљивијим, при чему позитивне ставове највише имају млади људи“ – гласи вест која је ових дана објављена у „Политици“.

…………………………….

Постоји и она прича о „сексуалној незајажљивости“ муслимана, што је, такође, једна у низу предрасуда подхрањиваних филмованим бајкама којима се представља харем.

Грешка. Ислам допушта највише четири жене, и то тек ако муж свакој може да обезбеди подједнако пристојне услове живота. Иако је, дакле, полигамија допуштена и верским и секуларним законима, највише је моногамих бракова, а само изузетно богати могу да приуште другу, а ређе и трећу супругу, с којом некад, ако је брак пословно-политичко-династички мотивисан, читав живот проведе у целибату.

Оно што необавештени западњак замишља као харем, заправо је само магличаста идеја о привилегијама кинеских царева: једино је сину Бога неба било допуштено да, уз седам жена, од којих ће једна носити титулу царице мајке и имати дужност да роди престолонаследника, по одајама Забрањеног града држи армију од, чак, три хиљаде конкубина, од којих неке ниједном не стигну да „угосте“ императора.

Шта је следеће

Непружање помоћи унесрећеном је злочин, бар у цивилизованом делу света. А, где има веће туге и несреће, него избегличке? Чак су и Уједињене нације својевремено установиле агенцију и високи комесаријат који се баве њиховом муком (UN HCR).

Управо због тога европска десница из свог арсенала потеже и „тешко наоружање“ свесно претварајући жртве у злочинце, рачунајући пре свега на ксенофобију размажених житеља ЕУ. Због „стратешке идеје“ Exterreotum et impera (уплаши па владај) епидемија „силовања“ која су наводно извршили мигранти била је само почетак кампање. Шта ће бити следеће?

Објективна претња терористичким акцијама је на првом месту, јер би се с избеглицама могли „прошверцовати“ и екстремисти! Али, уз чињеницу да ти несрећни људи беже од терора, резултати замршене истраге поводом терористичког напада на Париз који је ономад коштао живота сто тридесет људи, указују да је у мрежи организатора и извршилаца тог злочина било једино оних који су, по рођењу, били грађани Европе! Зашто би се будући терориста-бомбаш злопатио по избегличким колонама када је већ овде, на лицу места? Зар податак да међу фанатичним борцима ИСИЛ-а врло значајан број чине житеља Албаније, Босне и Херцеговине, западног дела Северне Македоније, и Косова и Метохије, није довољна опомена?

Неспремност међународне заједнице да призна своје грешке плаћа се суочавањем с њима. Цех је, за сада, прослеђен избеглицама.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ