Врапче – Максим Горки (прича са децу)

Живео један жутокљуни врабац, по имену Буцко, а становао је изнад прозорчића на купатилу, испод стрехе, у топлом гнезду од кучине, маховине и другог материјала. Врапчић још није покушао да лети, али је већ махао крилима и стално провиривао из свог гнезда: хтео је што пре да сазна какав је тај свет и да ли му одговара.

– Шта? Шта? – питала би врабица мама.
Врапчић би залепршао крилима и гледајући у земљу, цвркутао:
– Црња је од чађи, црња ј е од чађи!
Долетео би отац, донео Буцку бубице и хвалио се:
– Џив, Џив!
А Буцко би гутао бубице и мислио: -Чиме се само диче? Дају ми црвића са ножицама! Чудна ми чуда!

И стално се нагињао из гнезда, стално разгледао.
– Чедо, чедо – узнемиравала се мати – Пази, челом ћеш о земљу!
– Чим, чим?
– Челом, сине! Пашћеш на землју, а мачка-цап, и поједе те на- објашњавао је отац, спремајући се за лов.

И тако је време пролазило, а крилашца баш нису журила да порасту. Дуну ветар. Буцко упита:
– Шта? Шта?
– Дунуће ветар на тебе: фију и избациће те на земљу мачки у шапе – објаснила је мати.

Буцку се то није допало, па рече:
– А зашто се љуља дрвеће? Нека престане, онда неће бити ветра.

Мати покуша да му објасни да то није тако, али он није веровао – све је волео да тумачи на свој начин.

Пролази покрај купатила сељак, маше рукама.
– Баш као да му је мачка очупала крила – каже Буцко. – Само кошчице штрче.
– То је човек, људи немају крила – вели врабица.
– Зашто?
– Код њих је такав обичај да живе без крила: они увек на ногама скакућу.
– Зашто?
– Кад би имали крила, онда би нас хватали као тата мушице…
– Причаш којешта – рече Буцко. – Којешта! Сви треба да имају крила на земљи је горе него у ваздуху. „Кад постанем велики, удесићу да сви лете.“

Буцко није веровао мами: он још није знао да се лоше пролази ако се мами не верује. Седео је на самој ивици гнезда и на сав глас певао. Певао је, певао и… испао из гнезда; врабица одмах за њим, кад ето ти мачке риђе, зелених очију.

Уплашио се Буцко, раширио крила, љуља се на сивим ножицама и цвркуће:
– Част ми је, имам част…

А врабица гура Буцка у страну, перје јој се накострешило, веома је храбра, отворила кљун, нишани мачки право у око.
– Бежи, Буцко; бежи! Лети на прозор, брзо!

Страх диже врапчића са земље, он скочи, махну крилима, један, други пут – и већ је на прозору.

Уто долети мама без репа, али веома радосна, седе поред њега, кљуцну га у потиљак и зацвркута:
– Шта ја говорим?
– Чудна ми чуда – рече Буцко – Свему се одједном не можеш научити.

А мачка седи на земљи, чистећи са шапе врапчије перје, риђа, зелених очију, и жалосно мијауче:
– Тако ме-е-ек врапчић, као ми-и-шић, мау-ууу …

Извор: Моје дете