Личност кнеза Владимира и крштење Русије

Дана 15/28. јула Руска православна црква празнује дан светог равноапостолног кнеза Владимира – Василија, крститеља Русије. Ове, 1938. године, тај се дан прославио са нарочитом свечаношћу јер се навршило 950 година од оног судбоносног тренутка када је руски народ примио хришћанство из православне Византије и постао члан велике заједнице источно православних народа, заједнице верске, културне, а донекле и расне, јер у њој је окупљен већи део Словена који бројно надмашују остале православне народе укупно узете.

Најстарија редакција руског летописа – Повъст временихь леть састављена од записа, старих биографија, похвала, легенди, скаски, као и Похвала кнезу Владимиру од првог митрополита – Руса, Илариона, који је писао средином 11. века, описују кнеза крститеља, причају и хвале велика хришћанска дела Владимира и сина му Јарослава – Георгија. Страни писци, нарочито византијски и арапски, потврђују главне чињенице иако се не слажу увек у детаљима, а и у мотивацији поступака. Док побожни  руски калуђери истичу мотиве религиозне, па, донекле и националне природе, Арабљани и Грци придају велику важност политичком моменту. Као и Свети Сава, свети равноапостолни кнез Владимир, једнима је вешти политичар и првокласни државник, док је другима мистички препорођена, хришћански надахнута личност.

Човек десетог века, сирова мушка природа, страствена и јака, ничим неукроћена и неублажена, Владимир – паган прави је тип кнеза предводника „дружине“, кнеза ловца и војника, непрестано у покрету, борби, у вези са ратним трговачким светом Скандинавије и Византије, Истока и Запада. Чувар великих историјских путева са Балтичког мора у Црно, са Каспијских обала и Урала до Карпатских планина, руски кнез десетог века уједињује словенска племена, скупља данак, омогућује промет, непрестано се бори са свирепим степским народима, дели са дружином све опасности, све тешкоће, сва лишења.

Као отац му Светослав, који је „ходао лако, као пардус“ и није се бринуо ни за кров ни за јело, Владимир је храбар,  упоран, плаховит, не да се ничим збунити ни зауставити. Син „робиње“ Малке, управитељке његове бабе Олге, „најмудрије од жена“, и прве кнегиње – хришћанке, Владимир добије на управу Новгород. После очеве смрти скупи норманску и славенску дружину те се дочепа Кијева по цену главе старијег брата Јаропулка, који му се већ у борби био предао.

Необуздан и силан, као какав оркан, Владимир не трпи понижавања и поговора. Милостив према дружини, којој даје исковати чак и сребрне кашике, за коју не жали никаква блага, Владимир не штеди никога ко би се усудио  да се одупре његовој вољи. Кћи полоцког кнеза, Рогнеза, заручница Јаропулкова, одбија да му буде жена, јер неће „скинути обућу сину робиње“. Владимир јурне на Полоцк, побије јој оца и браћу, силом је узме за жену.

Споменик кнезу Владимиру у Москви

Затекавши у Кијеву заробљеницу – Гркињу, несрећну калуђерицу која је већ бременита од његовог брата, он и њу примора да му се преда. Син рођен од два оца – два рођена брата, Светопук добио је у летопису надимак Проклетог и био узрок крвавих размирица у кнежевској породици. Владимир има пет законитих жена, међу њима и Чехињу и Бугарку, и на све стране љубавница које живе у оближњим селима – према предању њихов укупан број једва да не достиже хиљаду жена.

Напуштена Рогнеза која се са својом децом – има њих шесторо – повукла у село Предславино, најзад дочека мужа. Уморан кнез заспи – жена извуче нож да га закоље, да освети смрт својих, а и своје женско право и право своје деце на очеву пажњу, које је већ било нестало. У том се Владимир пробуди. Обучена у брачно рухо кнегиња Рогнеза седи на празној постељи и чека мужа у светлој одаји, док њен син, дете Изјаслав, стоји на прагу са мачем у руци. Смрт лебди над њеном главом, јер се Владимир заклео да ће је својеручно казнити. Бесни муж улети, застане пред сином: „ко се теби овде надао!“ исупсти мач и опрости поноситој мајци која се није хтела свему покорити. Срећа прати Владимира, снага га ни у каквој прилици не издаје. Свестан нечег нарочитог у себи, необичне судбине, тјанствене предодређености, Владимир захваљује боговима на победи и животу, на сили и слави.

На високом, свештеном брду изнад Дњепра, у граду Кијеву, поред своје палате, кнез поставља кип Перуна сребрне главе и читав низ идола. Њима се приносе чак и људске жртве. Једном је за жртву одређен млади Норман – хришћанин. Отац га не да, проповеда против лажних богова, народ се побуни и уби оба хришћанина. Тако је јако било укорењено многобоштво пред само крштење крајем десетог века, у овом Кијеву којим је већ управљала кнегиња хришћанка, где је већ била црква Светог Илије и православни свештеник.

Владимир, силни словенски кнез, иде у свему до крајности: у властољубљу и љубави, у благодарности мржњи. Али није био без срца и разума – приступачан је, радо слуша мудре савете, чак их тражи од „стараца градских“ и старијих ратника, о свему мисли и расправља, све уређује заједно са дружином. Најезде у Прибалтику, Пољској, боравак у прекоморској Скандинавији, детињство поред Олге – хришћанке, младост у Новгороду, пуном страних трговаца и морнара, кнежевање у Кијеву, где је било одвајкада Јевреја у Јеврејској улици, где су људи са Волге и Каспија доносили арапски новац, кавкаске и персијске бронзане ствари – а са стварима и приче – они са Црног мора еленистичке уметничке израђевине – а и веру – у Кијеву куда су се враћали Руси, Словени и Нормани из Цариграда, Бугарске, Мале Азије, па чак и из Багдада – докле су руски трговци путовали са Волге на камилама – све је отварало широке видике, постављало најразноврснија питања: политичка, економска и верска, све је  мамило фантазију, подстицало вољу на велика дела.

Кијев, који је извесно време плаћао данак Хазарима са Волге, постао је већ у десетом веку језгро око којег се кристалисала млада словенска држава, окупљала остала племена, гравитирале области на великом путу који поред Дњепра спаја Балтичко и Црно море. Владимир, кога су новгородске прилике упућивале на север и запад, у Кијеву осећа надмоћну привлачност Југа.

Отац је тражио центар своје државе на Дунаву, син је чврсто укорењен у Кијеву, али би радо створио ослонац у Криму на Црном мору. Уплиће се у византијске политичке борбе, као вешт државник искористи слабост царева Константина и Василија, побуну Варде, опседе „Кореун“ – Херсон, близу данашњег Севастопоља, заузме град, ступи на грчку земљу, уђе у сферу елинистичке уметности и хришћанске културе. Победилац – варвар преговара са царевима као са себи равнима, тражи руку грчке принцезе.

Кнез Владимир – споменик у Новосибирску, Русија

Али мир доноси неочекиване резултате: Херсон је враћен царевима, помоћна војска Владимира савлађује побуњеника, учвршћује грчки престо, а кнез победилац носи у Кијев, поред два бронзана кипа и четири уметнички израђена коња, мошти св. Климента и Фива и црквене сасуде. Прати га на овом тријумфалном путу и грчка принцеза опремљеном лађом из великог Цариграда у далеку дивљу Скитију, земљу свирепих Руса, који су већ толико пута пљачкали, палили, заробљавали чак и у самој околини престонице Ромеја. Како је све то постало могуће? Шта се збило, какав је судбоносни догађај преокренуо односе, претворио непријатеља у браниоца, варвара у рођака, немилосрдног победитеља у великодушног друга? Владимир је постао хришћанин.

Стари руски летопис износи многе детаље о догађају; легенда, предање и житије дају драматизовану слику овог великог преокрета. Треба знати читати те споменике, па и оно што је нестало пре хиљаду година, што је историјски ток одавно однео у море заборава, све то може да оживи, да проговори и да нам открије ону суштаствену и вечну страну појава која измакне и најпрецизнијем истраживачу. Летописац бележи ове моменте: околни народи шаљу Владимиру изасланике са предлогом да прими њихову веру: Бугари са Волге – муслиманство, Немци са запада – хришћанство на латинском језику, хазарски Јевреји – Мојсијеву веру и најзад грчки филозоф – православно хришћанство.

Свако хвали своју веру а Владимир се нарочито задржава на проповеди Грка; друге године Владимир сазива  своје саветнике, расправља о разним верама, добија савет да сам пошаље своје људе у разне земље да виде: „Ко и како служи Богу“. Руси се определе за цариградско православље јер за време службе Патријарха у Светој Софији, „нису знали да ли су на небу или на земљи“ а „ниједан човек окусивши слатког неће горко“ тако и они упознавши се са грчком вером неће другу; Владимир обећава да ће се крстити ако буде заузео Херсон, тражи грчку принцезу, добија је под условом да ће се крстити, прима хришћанство, измирује се са Грцима, венча се и крсти руску земљу.

У историјском аспекту ово може да значи само толико да је Владимир, као и његови поданици, долазио у додир са представницима разних народа и вера, да су руски трговци, ратници, путници у далеке земље, имали много искустава и могли чинити поређења, да су се разне верске, културне, политичке заједнице бориле за превласт у још многобожачкој Русији и да је грчки утицај надвладао. На своме пак наивно-мудром језику, који стварност представља конкретно и символично, сликовито и мистично, стари калуђери и књижевници причају нам и нешто друго.

Владимир, побожни многобожац, са нарочитом пажњом слуша причу о Богу Творцу, о рају и греху, о Искупитељу и Страшноме Суду. „Он који је осећао дејство невидљивих сила у личној судбини својој, сазнаје сада о Извору и постанку света“. Открива му се свест о греху и казни, етика хришћанства. Његова жива и творачка машта прима слике одмазде и мучења, блаженства и жртве, милосрђа и заслуга. Владимир је потресен: „Крсти се и бићеш са праведнима у рају“. Владимир размишља. Човек несаломљиве воље и јаких страсти уживљује се у сферу духовних вредности. Њему се открива мисао и вера, љубав и доброта, свемоћ и правда Божија.

Крштење Светог кнеза Владимира (Виктор Васњецов), фреска у Цркви Светог Владимира у Кијеву

Следе разговори о вери. Људи који су били у Цариграду доносе одјек мистичног искуства, још туђег кнезу и већини његова народа. Видели су „лепоту“ која надмашује све што се у другим земљама може наћи, преживели су радост које нема у служби латина, муслимана, јевреја и најзад осетили су да ту, у Св. Софији, Бог заиста пребива са људима. Ови и овакви утицаји припремају оно што ће политички догађаји омогућити, али што су они сами од себе недовољни да створе: духовни преокрет и мистично рођење Владимира и његова народа.

Поставши хришћанин, „исцеливши се и прогледавши“, Владимир не баци само Перунов идол у реку, не покрсти само своје људе, предавши их топлој молитви Богу,  не позове само свештенике и епископе, цркве сагради, да црквени устав – он се из дубине препороди. О томе сведоче не само стара предања и народне песме него и сама његова дела. Крститељ и градитељ, законодавац и владар, у сваком правцу Владимир је пре свега хришћанин. Не шири хришћанство мачем, као Карло Велики на Западу, него утицајем примера и личности, зрачењем своје снажне воље сада управљене једном циљу – остварењу онога што је души постало највише благо и врховна истина. „Да је вера лоша, не би је кнез примио“, говоре људи  у Кијеву. „Да је вера лоша, не би је примила Олга, најмудрија од жена“, говорили су саветници кнежеви.

Дарежљив по природи, Владимир постаје милосрдан. Свако на његову двору добија јело и пиће, а недужној сиротињи шаље се јело кући. „Где су болесни, ништи?“ питају слуге носећи по граду месо и рибу, хлеб и мед. Кнез хришћанин неће да казни смрћу ни разбојнике, ни убице. „Бојим се греха“, одговара он епископима који га поучавају. „Постављен си од Бога да казниш зле и да награђујеш добре“. Владимир, чији се мач прочуо надалеко код народа који живе у хладној Прибалтици, код оних на обалама Волге и Каме, као и на раскошном грчком југу, сада нерадо ратује. Када једном мора, да би одбранио земљу од свирепих напада Печенега, заветује се да ће подићи храм Преображењу ако их буде савладао. Владимир зна да одсад он сам, и људи његови и народ и земља, која ће се касније прозвати „Света Русија“, све је у руци једнога Бога и Христа Спаситеља.

После смрти своје Владимир постаје небески заштитник Руса, њихов бранитељ и светац. Крст његов, сачуван у Цркви, укорењен је и у народу. Већ у 11. веку митрополит Иларион, за време Јарослава Мудрог, упоређује Владимира са орачем који је узорао нетакнуту земљу. Син му Јарослав „насъя книжими словесы сердца върнихъ љюдей“ – сакупио је и дао преписивати књиге „а то су реке које напајају васиону“, теше и поучавају, просвећују мудрошћу и вером.

Јарослав наставља дело Владимирово, а у 12. веку Владимир Мономах, узор кнеза хришћанина, заповеда: „Ни праведног ни кривог немојте убити, а ни наредити да се убије…немојте убити ниједне хришћанске душе“. У духу Владимирова хришћанства у својој „Поуци деци“ Мономах говори о кајању, сузама, милостињи, тражи да кнез буде правосудан, милосрдан и приступачан, да се лично брине о удовицама, сирочади, сиромасима, да не да богатима и јакима да чине зло и неправду.

Икона равноапостолног кнеза Владимира

Народ је опевао Владимира, милостивог кнеза, његове гозбе, његову доброту и дао му надимак „Прекрасно Сунашце“ – „Красное Солнишко“. Значење Владимирове личности, личности кнеза – крститеља, равног апостолима, прожима његове наследнике, управља Христу његов народ, продире кроз таму векова, и најзад допире и до нас. Јер и ми чувамо у души идеалну слику његове „Свете Русије“.

1938.

Објављено у: Александра Серђукова: „Заветно служење руској култури“, Нови Сад, 2018.

Александра Анатолијна Розеншилд фон Паулин Серђукова (поједини аутори наводе је и као Сердјукову), (Омск, 1893 – Нови Сад, 1978) је руска племкиња и једна од најзначајнијих представница интелектуалног дела „беле Русије“. Након „Кримске евакуације“, 1920. године, уточиште је са породицом нашла у Краљевини СХС, конкретно у Новом Саду, у који стиже преко Цариграда и Котора и остаје до краја живота. Њен отац био је аутентични припадник витешког тевтонског реда, генерал из личне пратње Императора Николаја II. Серђукова је била сарадник литерарних и педагошких часописа Новог Сада, Београда, Суботице, Скопља, Котора и Цетиња.

Публиковала је чланке у београдским, недељним новинама, као и у мноштву других листова и часописа: Руски глас (1931-1941), Летопис Матице српске, Српски књижевни гласник, Књижевни север, Хришћанска мисао, Хришћанско дело, Пут,  Записи, Венац, Глас Боке итд. Била је председник новосадског огранка руске Матице, аутор многобројних чланака и стручних радова на тему образовања, ауторка књиге Хришћанство и савременост, покретач многих активности руске колоније у Новом Саду. Књига Хришћанство и савременост због изузетно критичког односа према нацизму и бољшевизму, била је забрањена и уништена одмах по објављивању, 1939. године. Случајно сачувани примерак омогућио је поновно издање ове књиге, 1995. године.

Серђукова је данас је готово заборављена.

Извор Нови Стандард