СВЕДОЧЕЊА: Како су Срби македонизовани и бугаризовани

• Срби своју тезу граде на чињеницама да је део  становништва крајем 19. и почетком 20. века под притиском Бугара и Турака престао да слави крсну славу (обележје српског народа) и променио завршетке својих презимена из –ић у -ски (нпр- Ивановић у Ивановски). По сведочењима Срба које су протерали бугарски и албански фашисти за време Другог светског рата, комунистички функционер Лазар Колишевски, председник Централног Комитета Комунистичке партије Македоније, 1947. године је спалио све црквене крштенице из времена Краљевине Србије и Краљевине Југославије и отпочео са преименовањем српског и грко-цинцарског становништва са „-ић” у „-ски”

Спиридон Гопчевић у свом делу „Стара Србија и Македонија“, у уводном делу доноси следеће:

„Познато је да су „Шопови”, који су без сумње наши земљаци, у пркос својим протестима спојени 1878. године са Кнежевином Бугарском, а то због тога што се српска Влада никад пре није старала за шопску земљу и што се никад није противила дрскости Бугара, који су жигосали Шопове именом „Бугари”. У осталом, онда је падало у рачун руској политици, да Кнежевину Бугарску колико могуће више прошири. Данас ствари стоје друкчије. Неблагодарни Бугари избацише своје ослободиоце и понизише их толико, да се Русија не може више за њих заузети, ако није рада, да погази своје достојанство. А остане ли Бугарска усамљена, онда је сва прилика, да ће Србија победоносно изаћи из неминовне и одлучне борбе са Бугарском, е да ће том приликом опет придобити пределе до Видина и Искра, који су ионако њена својина. Овакав рат решио би у исто време и македонско питање.

На свом путовању уверио сам се о непобитном факту, да у крајевима између Арбаније и Родопских планина са једне, а од српске међе па до Солуна с друге стране, живе наши земљаци. Дужност је дакле сваког Србина да поради на њиховом ослобођењу. За сад су стара Србија и Македонија под турском влашћу и Турска је доста снажна, да одржи ове покрајине. Нема дакле наде, да се што год може постићи силом, као што нема ни изгледа, да би какав народни устанак у оним крајевима могао имати успеха. Ваља нам дакле стрпљиво чекати, док друге силе не смире Турску, те да се ми узмогнемо дочепати свог дела из наследства „болесног човека”.”

Гопчевић даље наставља:

„Али нам ваља имати на уму, да нисмо ми једини, који полажемо право на баштину „болесног човека”. Бугари су то много пре учинили, и то са више дреке, дрскости и вештине, него ми. Пошло им је за руком, те су уверили недотупавне путнике о „бугараштини” старо-Србијанаца, толико, да су ови, довели у заблуду целу Европу. Изредно се, дакле, радујем, што је моје дело довело до убеђења научњаке, да су ти тако звани Бугари у ствари прави Срби. Мило ми је, што сам својим проналасцима могао стати на поприште за права нашега народа. Али ја сам још више пронашао, но праву народност Македонаца! Пошло ми је за руком, те сам по аутентичним изворима, открио бугарску пропаганду и њена подла средства. Читалац мога дела увидеће, колико су Бугари напреднији од нас, како они радосно троше новац, да побугаре наше земљаке, те како неуморно раде, да, не бирајући средства, свој цељ постигну. Ако са њиховим упоредимо наш досадашњи рад у правцу одбране својих права на оне крајеве, онда се заиста можемо заруменити од стида, јер ништа, ама баш ништа, нисмо учинили! А будемо ли трагали за разлогом овако стидне појаве, онда ћемо наћи, да он лежи у невероватној равнодушности нашега народа и његових вођа наспрам македонског питања, чију сам важност мало час доказао. А будемо ли тражили разлог овакве равнодушности — шта ћемо наћи? — Још жалоснију појаву, да нам партијска мржња и унутрашњи раздор, не дозвољавају, да се бавимо питањима спољне политике.”

Одмах по свршетку Другог светског рата око 120.000 македонских Срба било је приморано да емигрира из Македоније у Србију, односно готово 10 % целокупног македонског становништва.

Спиридон Гопчевић

Спиридон Гопчевић, псеудоним Лео Бренер (1855-1928), био је историчар, астроном, ратни извештач, полиглота и писац.

Између осталог рад Спиридона Гопчевића по Јужној Србији и Македонији тек сада долази до изражаја те му се придаје велики значај, у којем детаљно описује становништво тог подручја од Скопља до Солуна, те од Приштине до Верије, обичаје српског народа у том подручју, разговоре са локалним становништвом, исповести Срба и Цинцара те исламизацију, појелињење, бугаризацију и албанизацију истих, а пре свега уз помоћ Сионских ‘ћери, организацију, која је финансирана споља, те отварање бугарских гимназија за описмењавање српског становништва, одрицање од слављења крсних слава и сл. Најзначајније дело из ове тематике је „Стара Србија и Македонија“.

Извор: Балканска геополитика