Приче за лаку ноћ: Пужева кућица

Етномузиколог и композитор Димитрије О. Големовић каже за „Вести“ да му је збирка приповедака „Тијани за лаку ноћ“ најдража књига, а да је приче измишљао за своју ћерку Тијану, док је била мала и свако вече спремна за спавање „широм отворених очију“ чекала нову причу.
– Нисам ја први родитељ који је измишљао приче. Радили су то многи. Почео сам у тренутку када је Тијана знала већ све лепше приче, и тражила увек неку нову – прича Големовић додајући да се идеја приче забележи у књигу родила касније да „овековечи“ тренутке када је био најближи својој ћерки, и да приче не би пале у заборав.

Пребијена мачка
Био једном један пуж, односно пужић, будући да је био веома млад. Елем, Пужић. Мален и обичан какве виђате сваки дан. Међутим, овај баш и није био такав. За разлику од пужева који су живели безбрижно, проводећи своје време у лаганим шетњама, дотични Пужић је стално нешто зановетао. Те не ваља му ово, те не ваља му оно… сваки дан би измислио нови проблем. Његови родитељи су се већ навикли на необично понашање свог малишана, приписујући то његовом карактеру, међутим… Како то обично бива кад су деца у питању и овај Пужић у ствари није био неко право зановетало. Њега је напросто мучио проблем који није могао да реши, па је тако кривца за своје нерасположење видео у свему и свачему. И тако, једнога дана, тек што се пробудио и промолио главу из своје кућице, кад је пожелео да „закорачи“, Пужићу постаде јасно шта је узрок свих његових невоља:

Кућица! Она је крива за све, помислио је. Она ми не да да потрчим! Чак ни да ходам како треба. Ко ли је само измисли!

Погледом је потражио родитеље и кад их спази недалеко одатле, јер где би пужеви иначе били, „похита“ да с њима поразговара о свом проблему:

„Мама, тата! Напокон знам шта ме мучи – моја кућица!“

„Кућица?“, упита тата.

„Кућица?“, понови мама, истовремено помисливши како је њен син тог јутра нашао новог кривца за његов „проблем“.

„Да. Кућица“, потврди малишан. „Због ње не могу да ходам нормално и вучем се као, како неки кажу, пребијена мачка.“

Сиромашни голаћи
„Сине, ти никако не смеш да заборавиш да си пуж, а да су пужеви такви од памтивека. Сви, изузев оних сиромашака, које зову

голаћи, имају кућицу и носе је на леђима. Имати кућу то је предност пужа у односу на друге животиње које је немају, па иду од немила до недрага. Не знају где ће се склонити кад почне неко невреме или киша, а о опасностима које прете са свих страна и да не говорим…“

„Али тата“, наставио је Пужић и не слушајући га, „Ја хоћу да будем као остала жива бића. Да идем, трчим… А шта ја радим? Пузим. Због тога нико не жели да се игра са мном, јер нема стрпљења, а ни времена да сачека да на пример одем по лопту коју ми баци.“

„А зашто се не играш с другим пужевима, већ желиш друштво оних с којима то не можеш?“, упита га тата.

„Знао сам да ћеш ме то питати. Пужеви су досадни. Досадни. И њихове игре су исте такве: досадне. Ја хоћу да се тркам! Ја хоћу да скачем! Можда и да летим!“

Родитељи остадоше без речи. Згледаше се и решише да о овом проблему, који им се учинио већи од свих досад, поразговарају насамо… најбоље увече кад њихов син заспи. А он? Гледао их је како лагано одлазе и по глави цео дан преметао разне мисли како да се реши свог терета.

Паде ноћ и Пуж одлучи да се мало одмори. Пробудило га је сунце. Откуд сад сунце? Да нисам заборавио да уђем у кућу пре него што сам заспао?, помислио је и погледао око себе. А где је моја кућица?, изненадио се кад је схватио да је више нема на леђима. Нема је. Нестала. Да је неко није украо? А коме би она уопште била потребна!, мисли су сустизале једна другу. Онда се задовољно насмеја и реши да искористи погодности свог новог „стања“. Потрчао је направивши чак и неколико колутова.

Поучан сан
„Уживањеееееее!“, повикао је и похитао да нађе родитеље и похвали им се због онога што му се догодило, али њих нигде није било. Од силне радости није му ни пало на памет да размишља о разлогу зашто их нема.

Потом је кренуо у авантуру звану тражење нових пријатеља. И заиста, нашао их је сијасет. Сад су сви хтели с њим да се играју. Најпре се играо с мравима, неку игру која се састоји од котрљања куглица хране до рупа у земљи, где су их они остављали за зиму. Затим је упознао Цврчка који му је показао како се скаче и свира на виолини, па Лептира… Да лети Пуж није научио, али је био уверен да је и то могуће, само ако буде довољно упоран. Како је живот леп, помислио је и наставио с игром, све док није почео да пада мрак. А онда?

Дунуо је хладан ветар и киша је почела да пада. „Брррррр, како је хладно“, рече полугласно, а онда је претрнуо од страха јер се нека чудна птица устремила на њега. „Па она хоће да ме поједе“, повика без гласа и пожури да се склони у своју кућицу, али ње није било! Заборавио је да је више нема. „Кућица? Где је моја кућица? Хоћу своју кућицу!“, повикао је.

„Хоћу кућицу! Хоћу кућицу!“, понављао је гледајући где би се склонио од невремена и немани које хоће да га прогутају. „Кућицу, кућицу!“, изговарао је све гласније, кад се одједном појави нека светлост.

„Кући…“ Шта је сад ово?“, упитао се. Погледао је око себе и, гле чуда, виде своје двориште окупано сунцем. Сан! Па то је био само сан, помислио је уз уздах олакшања.

Извињење родитељима
Пожелео је да с родитељима „подели“ најновије искуство и већ спреман да потрчи, Пужић схвати да то више не може. Шта је сад опет са мном?, помислио је, али скоро истовремено постао је свестан тога да му се на леђима налази кућица. Зар опет?!, помислио је, али не даде очају да га обузме. У томе му је помогло искуство прошле ноћи с ветром, кишом и мраком из кога вребају небројене опасности. Не понавља узалуд тата ону изреку: Моја кућица, моја слободица, помисли и најзад помирен с тим да ће цео живот носити своју кућу на леђима, уздахну дубоко, слеже раменима и „похита“ да се придружи родитељима. Знао је да им дугује једно веееееелико извињење.

Извор: Вести