Грза, Параћин

На старом Цариградском друму, у средњем Поморављу, у централној Србији, лежи градић који има важну повезаност на саобраћајној мапи – према северу је правац за Београд и даље за Мађарску, према истоку пут за Зајечар и даље према Блиском истоку, на југу је пут према Нишу и даље према Грчкој, а на западу према Краљеву и даље ка Босни и Црној Гори. Име му је Параћин.

Сам град налази се на 130 метара надморске висине, око 4 км удаљен од Велике Мораве, а смештен је на обалама Црнице. Насеље Параћин први пут се помиње у Повељи кнеза Лазара 1375. године, а постоји и легенда о постанку назива овог града. Претпоставља се да је Параћин име добио по човеку званом Паракин који је чамцем превозио људе по Црници. Временом је име промењено у Параћин. Територија општине се спушта од Кучајских планина на истоку, према Великој Морави на западу, а испресецана је токовима река Црнице и Грзе.

На путу ка изворишту Грзе

Црница извире из крашког врела у Сисевцу и дуга је 32 км. Низводно од Забрешке клисуре, дубоке 300 м, она тече кроз широку алувијалну раван и има плитко корито, због чега се за време обилнијих падавина излива. Код Параћина је њено корито каналисано, али и поред тога, она повремено плави град и наноси велике штете. Главна притока Црнице је Грза која настаје од више водотока, од којих су најважнији Врелска падина и Велика Честобродица. Након спајања ове две саставнице, река тече кроз кречњачку клисуру Самањца, дугу 2,5 км. Након изласка из ове клисуре код манастира Свете Петке налази се главно вело Грза, по коме она и носи назив.

Највећа природна атракција параћинске општине је управо излетиште Грза са истоименом реком, које се налази на око 17 км од центра града ка Зајечару. Ово излетиште је препознатљиво по чистом ваздуху, изузетној природи, повољним микроклиматским условима и изворима минералне воде, али и развноврсном биљном и животињском свету – па и не изненађује чињеница да је овај крај био познат као климатско место још у 14. веку. Грза извире на 480 м надморске висине, а дуга је 23 км. До извора се стиже маркираним стазама које красе бројне листопадне шуме, највише јасена и јавора. На том путу, налази се и викенд насеље са интересантним вилама и Планинарски дом „Ђорђе Живковић“ којим управља ПК „Јаворак“ из Параћина, а свечано је отворен 1. јануара 1958. године. Воду за пиће дом допрема директно са врела које је удаљено од њега 10-ак минута хода. У непосредној околини језера и извора постављене су клупице и столови како би ужитак у овој бајковитој природи био потпун.

Река Грза

Врело Грзе је 2013. године проглашено као Споменик природе,  заштићено подручје треће категорије одлуком Скупштине општине Параћин. На иницијативу локалне самоуправе, Завод за заштиту природе Србије категоризовао је „Врело“ као значајно природно добро. Управљање заштићеним подручјем додељено је Туристичкој организацији општине Параћин чији је задатак унапређење, очување, заштита и одржавање квалитета ове средине. 

На подручју овог добра очуване су јединствене природне појаве; од хидролошког, преко спелеолошког, геолошког наслеђа, али и шумских заједница и станишта биљног и животињског света. Будући да се целокупна површина Споменика природе „Врело Грзе“ налази на територији ловишта „Јужни Кучај IV“, када су у питању трајно заштићене врсте дивљачи ту су: видра, јастреб мишар, шумска сова, кукавица и рис. Заштићене врсте дивљачи ловостајем су дивља свиња, јелен, срна, јазавац, зец, дивља мачка, дивљи голуб… Дивљач ван режима заштите су вук, лисица, сива врана.

Нестварне боје Грзе

Уколико сте заљубљеник у природу, мир и тишину, онда је свакако подножје Јужног Кучаја, поред речице Грзе, прави избор. Шаролик дијапазон зелене и плаве боје које се константно преплићу, хук воде на самом извору, прелепе бројне каскаде, доње и горње језеро (недалеко од самог врела, изградњом бетонске бране направљено је мање језеро, а пар стотина метара низводно, налази се још једно, веће и дубље) која обилују поточном и калифорнијском пастрмком, чистоћа воде и пријатна атмосфера заиста оставе утисак на сваког посетиоца. Ко не верује, фотографије су ту као доказ…

Извор:
ЕГОБЛОГ