ПОКАЗАТЕЉИ ДУХОВНОГ РАСТА

Пише: Архимандрит Андреј (Конанос)

Иако ми дуги низ година идемо у цркву, то се не да приметити ни по чему. Питање: ако ми толико времена проводимо у Цркви, шта ми тамо радимо? Ето, ја сам од малих ногу у Цркви, али да ли ја напредујем или сам у застоју? На пример, ти већ пет година посећујеш приватне часове енглеског, како би научио језик. А затим идеш на аеродром и када треба да се чекираш испоставља се да ти не можеш да урадиш ни такву основну ствар. И мама говори свом детету:

– А шта си радио на тим часовима за ових пет година? Ајде, кажи нешто, разговарај са мном.

– Али ја још нисам научио да причам на енглеском!

– А шта си онда научио?

Разумете, шта имам у виду?

Ето, неко иде у теретану, килажа му је 90 килограма. Прође пет месеци, а килажа је порасла на 105. Питају га?

– Па шта ти тамо радиш, где ти све време идеш?

А он одговара:

– То су све мишићи! Истопио сам сво сало и набио сам мишиће!

Хоћу да кажем да када се ми нечим бавимо, природно је да се надамо видљивом резултату. Да видимо себе у помало измењеном стању.

Многе жене овако говоре:

– Посматрам своју породицу и ми већ дуго идемо у цркву, а код куће и даље вичемо једни на друге, вређамо се, још увек желимо да се разведемо и упркос свему и даље нема љубави међу нама…

А по чему бисмо могли да разумемо да нас живот у Христу мења? По томе што нас такав живот приморава да напредујемо и духовно се развијамо, растемо. И за то постоји неколико показатеља.

Први је тај да што више успеваш, више преточаваш спољашњу срећу у унутрашњу. Ако ја желим да будем срећан по материјалним критеријумима онда желим добар стан, скупа кола, новац, комфор. Све је то спољашња срећа. А ако се будем развиајо духовно, онда ме та спољашња страна живота неће више у тој мери обузимати. Тојест, нека и немам кола, али ћу бити добро, возићу се аутобусом, или ће ме пријатељи негде одбацити. Иста је ствар и ако не будем имао велелепну кућу, опет ће у мени све бити добро.

Један од показатеља да успеваш у духовном животу јесте тај да не обраћаш пажњу толико на ствари, које те окружују. Чак и ако је твој стан бедан, срце ти је радосно јер си са својом женом и децом. То је успех. И већ не падаш у депресију, јер ти се покварила фризура!

То су ознаке почетника. За онога ко је на почетку пута, криви су сви остали. Али то није случај са оним ко је провео године уз Христа. Њему нису криви други, он ће увек наћи смирење и сматраће добрим све што га окружује.

Због тога, многи људи који су везани за материјалне ствари, данас у доба кризе, пате. Онај који је до кризе био срећан, тај је и сад задовољан, јер никада није био везан за спољашње ствари, никада није мислио шта ће данас да пије – кока-колу или воду: «Нека, шта фали, попићу водице. И нећу куповати нову одећу, ићи ћу у старој. Нећу ићи на одмор у скупи хотел, поћи ћу у своје село и живећу једноставније.»

С духовно успешним човеком је пријатно, он је кротак и не ропће. А да ли се ви стално жалите?

Имам сестру од стрица, недавно сам попричао са њом преко телефона. И она ми је рекла:

– Оче, хоћу да те питам нешто. Да ли твоје емисије уопште имају неки резлутат?

– Шта мислиш под тим?

– Људи их слушају, али има ли неке користи од тога?

– А што ме то питаш?

– Просто из радозналости. Да ли водиш неку статистику?

– Знаш, такве ствари се не мере статистиком. То само Бог зна.

Ако бих почео да водим статистику, схватио бих да се човек не мења тако лако. Ево, један господин из Атине ме моли већ десет година да кажем његовој жени да исправи свега један свој недостатак – да не гунђа, не ропће. Он ми каже: «Оче, молим те реци ми: шта моја жена ради код тебе све ове године? Реци јој да престане да гунђа већ једном! Ако то урадиш, упалићу свећу за тебе, високу као што си ти! Реци јој, она тебе слуша.» Ја сам му шапнуо на уво: «Она чак и мене не слуша… Поштује ме све док јој идем уз длаку, али ако јој станем на жуљ одмах креће: “Оче, молим те! Не можеш да станеш на страну мог мужа! Треба са мном да се слажеш!”» И њен супруг ме је питао: «И какав је то духовни успех, када и даље ропће, нервира се и виче?…»

Други показатељ духовног раста је јединство. Обједињење срца, обједињење људи, обједињење душе. То је показатељ да човек постаје све духовнији. Када човек не дели, већ спаја. Не сматра да су други увек лоши, грешни, зли, не говори да су сви подли. А ако ти тако осећаш, значи да си далеко од Христа. Онај ко напредује на духовном плану сматра да су сви остали добри. Тада он оправдава људе: чак и ако неко згреши, ти разумеш да има неки свој разлог. А са злим човеком је довољно мало попричати, па ће почети да плаче. Понекад разговарам са неким и видим човека који као да је пуштен из затвора. На крају он ми последњи прилази и плаче.

Мораш да имаш разлог за љутњу. А ако заборавиш на све то, онда ћеш бити у јединству са људима и нећеш се осећати одбаченим. Тада ћеш волети свог комшију и ако се паркирао тачно пред улазом у зграду, или ако држи кесу са смећем пред твојим вратима. Можда је он мушичав, чудан, али и у њему се крије болећива душа, несигурна, оптерећена проблемима.

Имајте на уму, да је последња молитва, коју је Христос изговорио пре него што је напустио овај свет била ова: «Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду.» (Јн. 17: 21). Да се људи не би разделили, да се не би расточили у хиљаде фракција и партија, већ да би имали љубав, да би били уједињени. Ако сте обједињени с људима, све ће вам ићи од руке.

Писала ми је једна жена из иностранства да је близу тога да изгуби веру, иако су јој родитељи богослови. А зашто? Зато што се то што они говоре потпуно разликује од тога што они демонстрирају својим понашањем. Једно говоре, а друго раде. Таква недоследност, такав конфликт, таква противречност – то није најбоља проповед у нашем друштву. Јер суштина није у томе шта ти причап, већ шта чиниш. Неће твоје добре речи дирнути неког, него твој живот и понашање, искуство и мирис. Не парфем Коко Шанел, већ мирис душе.

Уколико ти зрачиш нервозом, напетошћу, злобом, завишћу итд., онда нико други неће добити духовну корист од тебе. Тај ће рећи себи: «Шта ја имам да идем у цркву, ако она тамо иде, а остаје иста као и раније, уопште не напредује?» И син већ мисли: «Мама од малена иде у цркву и сада има 60 година, али ја не бих волео да постанем такав, као што је она.»

Јединство, душевна уравнотеженост, љубав у нашем дому показују, да смо духовно успешни. И то је најбоља проповед.

Следећи важан показатељ духовног развоја јесте одсуство фанатизма. Онај ко је фанатичан није напредовао на путу ка Господу. Човек који воли Бога и осећа Га не може постати фанатик. Он не инсистира и не истраје насилно ни у чему. Чак и оно за шта он зна да је добро, не покушава силом да наметне другом. Он просто каже следеће:

– Ако хоћеш, друже мој, прихвати то што ти говороим, а ако нећеш и тада поштујем твоју одлуку. Ја постим, хајде да видимо шта ти једеш. Шницлу? Шта се ту може, пријатно ти било!

– А тебе не узнемирава, оче, то што ја једем шницлу?

– А шта ту има да ме узнемирава? Ти то желиш, а ја постим. Ако ти не примећујеш моју мантију, не примећујеш кашу коју ја једем, ако тебе те ствари ничему не уче, шта још могу да ти кажем, што би утицало на тебе? И зашто да те притискам? Зар је успех вршити притисак на друге?

Фанатизмом никоме не можеш помоћи. Не присиљавајте своје дете, супругу (супруга)… Нека свако од нас сам себе принуди, а ми ћемо се према другима односити са добротом и благошћу. Нико није крив пред нама. Криво је једино наше «ја». А сви остали су добри.

Када будемо то осећали, онда ћемо бити заиста срећни и спокојни. Муж, који се стално жали на своју жену, има унутрашни проблем. Ако си у миру са самим собом, онда ћеш волети и своју жену. Жена, која непрестано гунђа и криви све око себе, има лични проблем и пошто она не може да га реши, жели да измени цело друштво. Све је раздражује.

Једна жена је говорила свом сину:

– Добићемо мир, када ти одеш од куће.

И момак се одселио, оженио се, а његова мајка наставља да ропће…

– Сада си ме повредио, – говорила је она, – али ја ћу остати таква каква јесам.

А син јој је одговорио:

– Мама није у томе суштина, него у томе да се загледаш у дубину своје душе и да покренеш унутрашњу борбу. Нису околности у твом животу криве за све, већ немир у твојој души.

Ја никада не желим да се посвађам са неким. Последњих година се не расправљам с људима са којима се не слажем. Ако хоћеш нешто да урадиш по своме, уради то. Али да ли си тада срећан? Главни доказ тога да се не развијеш духовно је то што си несрећан. Није потребно да ја вичем на тебе са пиједестала. Свако ће сам наћи одговор у свом срцу.

Депресија у твојој души, усамљеност, несаница, узнемиреност, стрес – све су то докази да нешто ниси урадио како треба. И не морам фанатично да вичем. Помолићу се за тебе и волећу те.

Не будите фанатични ни у чему. Будите благи. Дајте места другом да сам нађе свој ритам, свој тренутак да промени живот.

С руског Александар Ђокић

Извор:
ФЕЈСБУК