НЕВИЂЕНИ ФИЈАСКО ЈУСТИНОВАЦА

SRBIJA BEOGRAD PROTESTЈуче је цела Србија била сведок новог суноврата Јустиноваца. Одавно су они кренули низбрдицом која нема краја, и која води директно у пропаст. Дуго је о њима грађена слика тобожњих патриота, бораца за правду и истину, тобожњих богослова на светоотачком путу… Пажљиво, пробрано, промишљено, упорно, скоро неприметно… Није недостајало ни оних који су неке од њих називали новим Његошем.

Али и та слика није могла дуго трајати. Почела је, и то не ни са великим закашњењем, да се круни, да се троши, да се нагриза, да се растаче… Јер је била фалсификат, свакако, јер је била резултат пропаганде. Њени творци, којима је то био само један од производа, успешно су је створили, осликали, али њени носиоци, показује се, нису имали капацитет да је одрже у животу ни приближно онолико времена колико се могло очекивати.

Један од њих постављен је у Црну Гору, прогласивши себе и Архиепископом (са перспективом да постане поглавар самосталне црногорске цркве; у том правцу води и стварање и деловање тзв. Епископског Савета Црне Горе већ више година), а други је променио толико невести, тј. Епархија, да их је тешко и побројати. Заиста лепо искуство. Њему то, пак, ништа не смета да игра ону стару улогу, не схватајући да су кулисе одавно промењене.
Зато свако прозивање од њега, свака увреда, напад, може бити само част и указатељ достојанства.

Све је на јучерашњем митингу било добро изрежирано, припремљено, осмишљено. Двојица Јустиноваца били су само део сценографије. Унапред припремљене. Могло се то видети данима унапред. И одиграли су, наведени, своје улоге примерено читавом скупу.

Зато се може слободно рећи да је јучерашња представа успела. На начин и по замисли оних који су је и режирали.

Било је гротескно видети да о Косову долазе да говоре двојица која већ годинама раде на његовом одвајању од Србије. И не само на територијалном одвајању Косова и Метохије од тела српске државе, него и на спровођењу планова западних планера (зна се и којих, Вашингтона, Ватикана…) који за циљ имају брисање трагова српског постојања тамо. Територијално одвајање је привременог и пролазног карактера. Оно што се отме, може се и вратити. Планови данашњих планера иду у правцу брисања хришћанског, тј. Православног, тј. српског идентитета Косова и Метохије. Тај план не може се спровести без помоћи и активног учешћа чинилаца из Српске Цркве. И ови чиниоци на томе раде већ годинама. Успешно, систематски, бескрупулозно, сурово и сирово када је то потребно, насилно, преварно…

При чему један долази из Црне Горе, а други из Босне и Херцеговине! O tempora, o mores! Када је њима неко ишао тамо, у Црну Гору, или у Херцеговину, да им решава питања!? Али очигледно, начин на који решавају проблеме у својој кући, хоће да наметну и другима. Далеко било.

А Косово и Метохија мисијско су подручје Ватикана. Ствар толико јасна и недвосмислена. Поменута двојица, уз помоћ, сарадњу и других чинилаца из Српске Цркве наравно, перфидно, лукаво, претворно, прикривено за многе очи, бескрупулозно већ годинама се боре, свим снагама и ауторитетом који имају, да се на Косову и Метохији спроводе планови анти-српских, анти-православних, једном речју анти-христовских сила.

Данас се тај процес већ одвија потпуно неприметно и невидљиво за скоро све српске очи, а међу главним његовим носиоцима су и Срби. Што у мантијама, што у разним органима и надлештвима.

Евентуално бива реч о територији, тј. о телу. О души, о ономе што је претежније, што чини духовно наслеђе, духовни идентитет српског народа, показатељ духовне снаге, стваралаштва и вечног опредељења српског народа, нема ни речи. Све снаге усмерене су, у најбољем случају, на барикаде, митинговање (углавном контролисаних митинга), хођење путем који неко већ, веома паметно, трасира.

Тако да деловање поменутих односи се не само на тело, тј. претежно на тело, него пре свега на душу. И то не само у смислу претходно поменутом.
Постоји и друго поље њиховог деловања, које им по превасходству припада, и које превазилази ово квази-патриотско деловање. А то је деловање у црквеној просвети. У учењу, у проповеди. У спровођењу многобројних и разноразних реформи (о какве ли случајности, па реформе су управо обележје оних Влада које су дошле након петооктобарских промена, а за које су се они толико борили; реформске Владе, реформске мере, реформски Премијери, реформски планови…).

Уношење нових и Предању Цркве страних учења на Богословски факултет у Београду, а преко њега у ниже просветне установе – Богословије, међу свештенство, па даље у народ…

Промовисање и примена Екуменизма у животу Цркве, у предавањима, на Богословском факултету у Београду… Учења која се тамо преносе младима представљају синкретизам који не извире из Предања Отачког и Апостолског.

Иста та учења у основи преносе се и младим генерацијама кроз програме и уџбенике Веронауке у школама.

Шири се дух глобализације, посветовњачења, Новог Доба, синкретизма, растакања и ширења граница Цркве… Уништава се аскетски дух, изворна и дубинска побожност у народу, зарад ширења глобалистичког, новодобског духа. Проповеда се зближавање и истоветност са Папистима, ново особено братство-јединство, које је, не треба заборавити, масонска идеја. Кроз заступање теорија крштењског богословља, сестринских цркава (сутра се може очекивати и лансирање неких других сродничких веза и односа међу Црквама, у духу новодобских идеја и праксе учесталих мењања невести; супротно међутим, православној еклисиологији; православној еклисиологији непознато је постојање таквих врста сродничких веза између цркава), теорије грана, евхаристијског богословља, два плућна крила и осталих изума и новачења у духу зизјуловско-јевтићевског програма и мапе рада.

Таквим чињењима у великој мери урушили су претходно пажљиво припреману, грађену и стварану слику о њима. Како у Српској Цркви, тако и у другим помесним Црквама, пре свега у Грчкој. Где такође постоји један не много широк круг који их прихвата, и који је сличних настројења; мање више већ познат и у Србији.

Та се слика више не може васпоставити. Поготово не изјавама попут молитвених жеља за упокојење Скупштине и Владе једне државе (и то не своје матичне државе, у којој дотични живи)! Одраз заиста њиховог посрнулог унутрашњег моралног и духовног стања. Довољно је подсетити се речи старца Пајсија Светогорца, изречене након периода заједничког живота – да се ради о веома лукавој змији. Или пак недавне посете римском јеретику, приликом његовог устоличења на престо римске јереси, кога дотични признају и прихватају као Епископа! Који дакле има свештенство, затим има и Свете Тајне, обележја Цркве, што је заправо у пракси прихватање Баламандског споразума из 1993. године; иако га Српска Црква никада није званично прихватила, усвојила, нити одобрила. Али ето, поменути Јустиновци имају ту моћ и харизму да га неометано примењују у пракси.

Читава појава, међутим, наступ, говор, на јучерашњем митингу, одише извештаченошћу, лицемерјем, претворношћу, неприродношћу. Можда, између осталог, и због нечисте савести. Довољно је сетити се само њихових недела и безакоња учињених 2010. године на Косову и Метохији, и према Косову и Метохији. Неканонских и безаконих чињења, изношења клевета, лажи, подношења лажних кривичних пријава, када се тзв. Архиепископ Цетињски није либио да свесно и добровољно стави свој потпис. Онога другога (говорника) довољно је видети. Само његово лице. Не вреди ни трошити речи на њега. На митингу су се појавили са групицом свештеника-следбеника, предвођених Џомићем.

Митинг је свакако, према замисли неких, успео, о томе сведочи и тако здушно и сложно извештавање свих (режимских) медија о њему. Трг је заиста био полупразан. На њему шачица људи, свега пар хиљада. Било је тужно учествовати у свему томе.

Уредништво

Преузето са сајта ЕРП и КМ у егзилу