ИЗУЈЕДАН НЕМАЦ ПУЦАО ЈЕ ИЗ МИТРАЉЕЗА, МОЈА БАКА ЈЕ СВОЈИМ ТЕЛОМ ЗАШТИТИЛА ДЕЦУ

Истинита прича о чуду на празник Макавеја

У старој бакиној кући у домовини мог оца, на месту где данас расте само густ коров, умире оближња напуштена башта, стајао је у дневном боравку стари орман, урастао у ћошак за посуђе. Са полицама, фиокама и застакљеним горњим вратанцима. Тамо се налазило посуђе. Празнично. То посуђе су вадили само за Васкрс и Божић и тада када су бакина деца, моји тетка и теча, долазили у госте. Највишу полицу старог креденца, којег су у то време називали „буфет“, свечано је украшавао глинени ћуп исцртан разнобојним листићима, у којем су стајали најважнији документи – два крстића и икона Спаситеља.

Крајем шездесетих година додато је посуђе, али стари ћуп није напустио своју доминацију, и даље се истиче међу савременим чашама и тањирима.

– Бако, -некако сам упитао, – зашто не склониш глинену чашу?

Бака је уздахнула и одговорила, да није било тог изгледом неугледног ћупа којег је направио и осликао локални грнчар, на свету не би било ни тебе.

Ћуп – широка глинена шерпа у облику купе са грубом унутрашњом површином
за млевење мака и других семенки.

Године 1942. дошли су Немци. Тачно пред празник Спаситеља. Неколико дана су провели у селу и наставили пут даље ка Стаљинграду. Њих су заменили Италијани, који су били љубазнији и скромнији. У бакиној кући на крају села, код подземног силоса и реке, остала су три Немца. Пазили су на савезнике.

У врту је било неколико кошница. Бринути се о пчелама те жестоке војне и жалосне године, када су Немци стремили ка Волги, није било времена и није имао ко. Родно лето је цветало и доносило плодове. Пчеле су до врха напуниле кошнице медом и почеле да праве саће изван своје куће.

Бака је свако вече, палећи сирове клипе кукуруз да би димом отерала пчела, секла мале комаде саћа и гостила децу заједно са непозваним гостима.

На сам празник првог Спаситеља догодила се несрећа. Двојица Немаца су се напила од локалне домаће ракије и одлучила да се преко сваке мере нашале са медом.

Дан је био врео за пчеле које раде и због тога, када су два пијана мушкарца, која се по спољашњем изгледу потпуно не уклапају у локалне пастире, одлучила да одсеку саће пуне меда из саме кошнице, пчеле су пожуриле да заштите свој дом.

Бака је испричала да у животу није чула такав врисак, и то још на језику странаца. Из врта су искочила два Немца, а за њима огроман рој пчела који их је гризао и јурио. Један од Немаца, који се очигледно боље разумео у сеоске послове, појурио је ка реци која је срећом била близу, а други је улетео у кућу. Пчеле су кренуле за њим. После вриска, псовања и лупњаве испревртаних клупа и столица Немац је искочио на улицу са митраљезом. Прва фаза, откидајући комаде траве са земље легла је испред ногу баке, која је својим телом штитила тројицу синова, међу којима је био и мој отац, стајала је уз ограду направљену од камена.

Другу фазу није успео да уради.

Између баке и изуједаног до непрепознатљивости војника стао је трећи Немац са ћупом у рукама из којег је он управо јео мед са маком. У ћуп Немац је из неког разлога ставио малу икону која је висила изнад стола.

Показивајући на икону Немац је викао:

– Пауљ! Готт! Готт! Пауљ! – затим се окренуо ка преплашеној жени са децом, ка мојој баки са оцем и стричевима, и тихо је додао: „Киндер, Пауљ, киндер… нихт шизен…“

Немац више није пуцао. Сви су остали живи. Ето и стајао је тај ћуп заједно са иконом на највидљивијем месту у бабином креденцу док нисам одрастао.

Тако да Спаситељ за мене није само мед, јабуке, мак и празник. Већ и ћуп и Немац који познаје Бога.

Извор:
ПРАВОСЛАВИЕ РУ