Русија на Балкану хода као месечар, али нам ипак понекад пође за руком да урадимо нешто добро, смислено и корисно – Срби желе да седе на две столице

НСПМ преноси текст интервјуа са руским историчарем и балканологом доктором Никитом Викторовичем Бондарјевим са Руског државног хуманистичког универзитета у Москви. Интервју је 13. августа 2019. год. објављен на порталу руске невладине организације „Креативна дипломатија“ Picreadi.ru, са доктором Бондарјевим је разговарала сарадница „Креативне дипломатије“ Дарја Божко.

НБ: Русија не нуди никакав савремени концепт „меке моћи“. Штавише, колико сам ја имао контакта са руским званичницима који на овај или онај начин имају везе са спољном политиком, јавном дипломатијом, било кроз Министарство иностраних послова или кроз државне и невладине фондове, уопште нисам наишао на јасно поимање шта је уопште „мека моћ“. Наши званичници „меку моћ“ обично схватају у контексту традиционалне дихотомије „бича и колача“, односно, како се то обично говори на Западу „штапа и шаргарепе“. Али то је потпуно погрешно.

Џозеф Нај је још у својој првој књизи BoundtoLead: TheChangingNatureofAmericanPower увео термин „мека моћ“ и, наслањајући се на искуство из својих ранијих публикација на ову тему (које су у Русији такође биле погрешно схваћене), писао је да мека моћ нема везе са штапом и шаргарепом. Штап и шаргарепа су инструменти тврде моћи, а мека моћ подразумева да запрежна животиња и без штапа и без шаргарепе сама хоће да иде тамо где треба. Ту идеју је Нај детаљно прежвакао још 1990. године, али она апсолутно не може да уђе у главу руских званичника; сви доживљавају меку и тврду моћ као шаргарепу и штап.

Покушати да се чиновницима објасни разлика није лак задатак. У тој ситуацији сам у једном тренутку у потпуности одустао од употребе термина „мека моћ“, и сада и у својим радовима, и у комуникацији са чиновицима и јавним делатницима говорим искључиво о smartpower: из такве перспективе нове идеје још некако и успевају да се усвоје. Када смо то разјаснили — Русија нема никакву стратегију нити меке, нити паметне моћи.

Сећам се једног излагања веома искусног и утицајног човека — Михаила Јефимовича Швидког. О често воли да разматра меку моћ. Његово излагање пред омладином отприлике се сводило а следеће: „Моћ не може бити мека; ако је мека, онда уопште није моћ. Мека моћ је оксиморон.“ То је став који веома тачно одражава однос већине према овом појму.

У званичној Концепцији спољне политике Руске Федерације на више места се помиње „мека моћ“, и сам председник Путин је у више својих наступа помињао тај термин (нарочито често га помиње премијер Дмитриј Медведев). Али у стварности не видим чак ни елементарно разумевање шта је то softpower.

Понекад нам се догоди да у области меке моћи нешто „случајно“ испадне како треба (то се одлично види на примеру Балкана), и то до те мере како треба, да почињемо страшно да нервирамо Американце. САД онда почну да наручују истраживања од српских невладиних организација, попут, рецимо, Центра за евроатлантске студије, и дају за то солидна средства. Задатак је да се установи на чему се заснива руска мека моћ на Балкану, и како Руси тамо троше неке смешне суме, а све испада тако успешно. Истовремено, Срби генерално не воле USAid и NationalEndowmentforDemocracy, упркос њиховим многомилионским пројектима у земљи. Американци анкетирају српске лидере, покушавају да примене у пракси западну политичку теорију, али по правилу њихове организације никада не добијају јасан одговор на питање зашто руска мека моћ на Балкану има боље резултате.

А у ствари, одговора на то питање и нема, јер ми то све радимо несвесно. Русија на Балкану на плану јавне дипломатије хода као месечар, као у сну, без неког јасног поимања куда идемо, и шта радимо. Али нам упркос томе понекад полази за руком да урадимо нешто што је заиста добро, смислено, и корисно.

КД: Долазимо до противречности: у Бриселу мисле да Русија има некакву супертајну и свеобухватну стратегију према Балкану, а руски стручњаци често говоре да у ствари нема никакве јасно формулисане балканске стратегије, и да балканске земље осете ту нејасноћу везано за руску позицију. Шта је истина?

НБ: Наравно, Западу је својствено да нас у одређеној мери демонизује, и то увек треба имати у виду. Увек постоји сумња: „а да нас Руси не праве будалама?“. Шта их доводи у тај ћорсокак? Ми користимо један нарочит ресурс меке моћи, који западне земље – пре свега САД и Британија — једноставно не могу да користе, јер им није нити сасвим јасан, нити доступан, док се ми у свом „месечарењу“ ослањамо управо на њега. Реч је о „снази историјског памћења“.

Моја колегиница из Бугарске, русиста и професор Софијског универзитета Св. Климента Охридског Дарина Григорова, предложила ми је да то кратко назовем Clio–power (по Клио, музи историје). Постоји неколико различитих врста меке моћи, које већ није разрадио Џозеф Нај, већ професор Волтер Расел Мид, и које називају „лепљива моћ“, „слатка моћ“, „љута моћ“. А ми у потпуности можемо да определимо нашу врсту меке моћи — снагу историјског памћења.

Она нам доноси одређене политичке дивиденде. Као поледица одређених историјских специфичности развоја и инструмената силе САД, они „снагу историјског памћења“ једноставно немају на располагању. САД су – по европским стандардима – млада држава, која је се при томе током значајног дела своје историје придржавала правца изолационизма. Да, за време Првог светског рата председник Вудро Вилсон настојао је да државу изведе на светску арену. Затим смо имали експлозију активности за време Другог светског рата, после чега САД већ непрекидно остају учесник у међународним односима. Али у целини историја веза САД са балканским регионом веома је кратка — у суштини послератна, и притом самопротивречна.

Ранији примери подуктивних односа САД са западнобалканским земљама могу се пребројати на прсте једне руке. На пример, амерички филантроп Ендрју Карнеги је у Европи, страдалој у Првом светском рату, градио библиотеке. Тако је и у Београду саграђена велика и савремена библиотека, и Срби су на њој били веома захвални. А затим је за време Другог светског рата то здање бомбардовано, и на његовом месту ништа више није саграђено: сада тамо стоји просто рупа. Тај пример можемо узети као преседан када се говори о снази историјског памћења. Некада је урађено нешто добро, али сад нема шта да се памти, јер библиотеке више нема. Али зато постоји сећање на примере када је Русија за Србију, Бугарску, или Грчку учинила нешто добро на крупном плану. Људи то памте, за њих је то нешто важно, и то у значајној мери утиче на њихов садашњи однос према Русији, руској спољној политици, или Путину.

Србија је по том питању добар пример. За српску националну свест је изузетно важна историја Првог светског рата, када је лична интервенција цара Николаја Другог помогла да се спречи колапс српске државе и спасу спрски краљ, влада, и војска. То се добро памти дан-данас, уопште не улазећи у то, да је у Први светски рат Русија ушла управо због савезничких односа са Србијом. Наравно, рат је био неизбежан, али је он могао да почне и пет месеци касније, што би Русији итекако значило. И не може се рећи да код нас сви добро знају и памте те догађаје, док је у Србији то једнако део националне самосвести као, на пример, и Косовска битка.

На крају смо успели да тај фрагмент историјског памћења добро утврдимо, подвучемо, и повежемо са савременошћу, тако што смо, на пример, подигли споменик Николају Другом у Београду.

У Београду уопште није нарочито развијена традиција свечаних споменика европског типа на раскошним постаментима. Споменик је подигнут на месту где се налазила амбасада Руске Империје, а затим – закратко – и амбасада СССР, да би затим и та зграда страдала у бомбардовању. На том празном простору преко пута канцеларија председника Србије и градоначелника Београда сада је постављен споменик. Место се налази у центру града, веома је бременито историјом, и заливено крвљу руских војника у Другом светском рату, дакле сасвим смислено. Смислен споменик смисленом човеку на смисленом месту заиста помаже да се учврсти историјско памћење, и подсећа на традиционално руско-српско пријатељство.

Данас то више није просто споменик, већ права трибина за политичке поруке и симбол проруског политичког вектора. Ту је индикативна епизода са бившим потпредседником САД Џоом Бајденом, који је, након што је угледао споменик преко пута резиденције председника за време своје посете Београду, почео да се нервира и да прича о томе како то противречи тежњама Србије да постане земља са европским вектором развоја. И такав ефекат је користан за Русију.

КД: Стиче се утисак да Русија на плану друштвене сарадње углавном ради са традиционалним партнером – Србијом, док су друге балканске земље препуштене на милост и немилост Европске уније и САД. Зашто Русија тако мало пажње посвећује друштвеним питањима у другим балканским земљама?

НБ: Не бих рекао да су сасвим препуштене. У Бугарској је, рецимо, ситуација нешто сложенија. У Бугарској снага историјског памћења ради сасвим добро, али њом такође користимо сасвим несвесно. Рецимо, за Бугарску је принципијелно важно сећање на ослобођење од османског јарма 1877-1878. год., сећање на десетине хиљада руских војника и добровољаца, који су погинули за слободу Бугарске… Који год политички режим да је на власти у Бугарској, за обичне људе ће то увек бити веома важно. Дакле, питање је како можемо да подржимо то памћење и да га повежемо са савременом етапом развоја руско-бугарских односа?

Постоје бугарске невладине организације, попут Покрета бугарских русофила на челу са Николајем Малиновим, које редовно обнављају и реконструишу споменике, и одржавају споменике из времена Другог светског рата. Прича о Бугарској из времена Другог светског рата, наравно, није прича о пријатељству, али је то такође елемент историјског памћења и руско-бугарских односа. Тако постоји истакнути споменик „Аљоши“ у Пловдиву, коме се дан-данас песме певају. То није просто спомени, то је лако препознатљиви симбол Пловдива. Њега је важно одржавати у добром стању, и старати се да ни Бугари, ни ми, на њега не заборавимо.

Када је у питању Бугарска, тамо снага историјског памћења најбоље ради када је у питању совјетски период (тада су односи са Југославијом били знатно компликованији). Тадашњи односи са Бугарском су били веома разгранати: на пример, многи Бугари су се у то време школовали у Совјетском Савезу. Бугарска је у то време имала нарочито јаке везе са Републиком Комийом; на различитим скуповима бугарских русофила, који се одржавају сваке године, учествује око 20.000 људи, од којих око половине чине људи који су у своје време радили у Коми. Они носе мајице са грбом Коми и сл. Колико људи који се код нас баве руском јавном дипломатијом на Балкану знају за ове нарочите односе Бугарске и Републике Коми? Не зна нико. У Сиктивкару (престоница Републике Коми, прим. прев.), на пример, постоје улице које носе имена хероја бугарског покрета отпора. Они то све памте, и радо примају делегације из Бугарске. Такве детаље је једноставно неопходно знати, они се могу паметно искористити.

Наравно, постоји и негативни аспект: у совјетско време је на нашој страни постојао известан патерналистички елемент у односу према Бугарској као према још једној републици СССР, која формално то није, али се опет третира као да јесте. Била је изрека „кокош није птица, а Бугарска није иностранство“, која се, узгред буди речено, до Првог светског рата односила на Пољску. „Бугарски слон је најбољи друг руског слона“, „мала браћа“ (рус. „братушки“) и сличне, једнако снисходљиве фразе Бугари страшно не воле. Њима је свакако јасно да човек то говори потпуно искрено и не мисли тиме ништа лоше, али им се начелно нимало не свиђа када их зову „малом браћом“.

Опет у Бугарској постоји велики број људи који добро знају руски, школовали су се код нас, предивно разумеју руски менталитет, и опет не воле Русију и Русе управо због тог покровитељског односа, јер гледамо на њих с висока. Сада они теже да нађу своје место у „великој породици европских народа“, надајући се да ће се тамо односити према њима као према једнакима. Али без обзира на то, у Бугарској постоји такав феномен — феномен људи који добро познају Русију, а притом су русофобно оријентисани.

У Србији тога нема, јер су тамо Срби који нису хтели да путују у Русију слободно ишли да се школују а Западу. У руском односу према Србији таквог патернализма није било, јер односи са бившом Југославијом нису били тако блиски, као са социјалистичком Бугарском. У случају Бугара увек мора да се превлада тај првобитни гард: хоће ли овај лик из Москве опет да нам прича како смо ми „братушки“, мала браћа? Бугари воле када се подсећа да је после Крштења Русије образовање и просвећеност у Русију у великој мери долазила из Бугарске, да су бугарски свештеници долазили да нас подучавају, када се помињу имена Григорија Цамблака Пахомија Логофета, митрополита Кипријана и др. И опет – то је неопходно знати! Чим се то помене, негативне предрасуде одмах нестају. И то је начин коришћења снаге историјског памћења.

Сада мало о Грчкој. Тамо не постоји негативни патерналистички фактор из времена СССР, јер смо Грчку у потпуности сматрали делом западног капиталистичког света. Из перспективе историјског памћења имамо много тога заједничког: можемо се сетити грчке краљице Олге Константиновне Романове, која је много учинила за Грчку, као и првог управитеља независне Гречке, бившег министра иностраних послова Руске Империје Јоаниса Каподистријаса. Први покушај да се у Грчкој формира савремена демократска држава још у XIX веку директно је повезан са именима руских политичких делатника, што такође не треба заборавити. Заједничке религијске традиције немају толико непосредан учинак, и много зависи од појединачног човека са којим се успоставља контакт.

Уопште узев, грчки традиционалисти немају нарочито позитиван однос према Русији, иако ту, свакако, постоје и изузеци. У Русији они пре свега виде настављача СССР, према коме се односе отворено негативно. Имамо негативну страницу заједничке историје када је СССР активно подржавао комунисте у грађанском рату, који су на крају у том рату изгубили. На тај начин на Русију гледају кроз призму СССР, што нам у датом случају не одговара. У Грчкој Русију воли политичка левица, али са њима нема смисла говорити о православљу, традицији, нити о било чему што је старије од 1917. године и друга Лењина. Без обзира на то, сасвим је могуће говорити о добрим односима СССР и Грчке: Грчка је, рецимо, имала активне трговинске везе са СССР. И уопште, у Грчкој је потребно да се зна с ким имаш посла. Ако тражиш Грка русофила, највеће су шансе да пронађеш левог русофила. Наравно, за разлику од Србије и Бугарске, није могуће остварити некакав нарочит утицај на јавно мњење и политичке процесе у Грчкој помоћу ресурса историјског памћења.

Ако говоримо о неправославним балканским земљама, попут Хрватске или Босне, Русија је покушавала да успостави контакт са босанским муслиманима, али без нарочитих успеха. У Хрватској постоји добар основ за развој односа, у земљи постоје русофили, али такође у основи левичари. Са њима се може радити, наравно, али о некој снази историјског памћења једноставно не може бити речи. Али може се, рецимо, присетити да је један од првих руских историчара и идеолога меке моћи био научних хрватског порекла Јуриј (Јурај) Крижанић. То је веома занимљива прича: Крижанич је у време царствовања Алексеја Михајловича допутовао у Москву као католички мисионар, са намером да Русију преведе на Унију са Ватиканом. Послали су га у Сибир, где је радикално изменио своје погледе, и почео да пише дела о томе како Русија треба да уједини око себе словенске народе, како на основи руског треба саздати заједнички словенски језик и сл. Другим речима, сасвим реалну идеологију руске меке моћи формулисао је Хрват Крижанић.

Мађарску ја такође посматрам као земљу Балкана. У Мађарској постоји јако сећање на гушење устанка 1956. године, као и на озбиљан отпор који су мађарске снаге пружиле совјетској армији за време Другог светског рата: борбе за Будимпешту биле су крвавије, него за Беч. У том смислу снага историјског памћења у Мађарској би нам била рђав слуга.

У датом случају приступ мора бити крајње селективан: на Балкану снага историјског памћења добро ради посао, као и на постсовјетском простору, али у земљама као што је Пољска је из објективних разлога боље ни не не узимати овај ресурс у обзир.

КД: Које су руске друштвене структуре и организације најактивније у Србији и на Балкану уопште?

НБ: Фонд „Руски свет“ (Русский мир) прилично дуго ради у Србији, постоје представништва Фонда у Београду, Новом Саду, Нишу, као и у Републици Српској (у Бањалуци). Али хајде да назовемо ствари правим именом: ако је „Русский мир“ основан као некакав одговор Британском савету, Гетеовом институту, или Конфучијевом институту, онда то није успело.

Проблем је у томе што је, са једне стране, код нас све превише бирократизовано, док су са друге стране функције превише раштркане међу различитим државним структурама. Да објасним: постоји државна агенција за сарадњу Россотрудничество са својим подружницама, која би требало да се бави скупљањем и систематизацијом информација о томе шта некој конкретној држави може бити потребно од Русије на плану културе, образовања и сл. На пример, постоји ли интересовање за учење руског језика, где и у којој мери, шта је потребно, колико се траже предавачи, уџбеници и сл. Понегде се то и ради, али не свугде — све зависи од конкретних људи на локалу. Затим се научном обрадом тих информација већ не бави Россотрудничество, већ Институт руског језика „А. С. Пушкин“. А евентуална конкретна решења тих проблема разрађује већ „Русский мир“. На тај начин једна структура сакупља информације, друга их аучно обрађује, а трећа се бави њиховом реализацијом. Стога никога не треба да чуди зашто радимо знатно лошије од Британског савета или Института Сервантес.

„Фонд Горчакова“ је такође добро заступљен у региону, практично једном годишње организује „Балкански дијалог“ на који позивају младе научнике и студенте из балканских земаља, финансирају пројекте. Али руским невладиним структурама веома недостаје јединствена глобалан концепција, у којој би сви учествовали, и унутар које би деловали као делови истог механизма.

На примеру Россотрудничества, Пушкиновог института, и „Руског света“ лепо се види у коликой мери ништа није усаглашено, како су зупчаници механизма лоше повезани, и како се кинетичка енергија на пола пута губи и расипа. На том плану је код Американаца све беспрекорно уређено: постоји огроман број фондова и НВО на Балкану (рецимо Национални демократски институт за међународна питања, Међународни републикански институт, Фордов фонд, Рокфелеров фонд итд.), и они један другом не сметају, већ сваки обрађује одређени сегмент у оквиру заједничког посла.

На жалост, у Русији непрекидно искрсавају нејасноће између структура друштвене сфере и ситничава борба за појединачне идеје и стручњаке. Један фонд јавне дипломатије буквално оптужује други да ради против њих. Американци раде у оквиру једне концепције, док се код нас не зна ко коси, ко воду носи.

КД: Хајде да мало поразговарамо о улози бизниса као носиоца руских интереса и те саме „меке моћи“. Познато је да су у Србији, као и у другим земљама региона, активне руске енергетске компаније. А колико оне ступају у однос са својим друштвеним окружењем у региону? Разуме ли уопште руски бизнис на Балкану значај јавне дипломатије?

НБ: Тек за последњих неколико година имамо позитиве промене у тој области, пре тога је било сасвим лоше. Када је „Нафтну индустрију Србије“ (НИС) купила ћерка-фирма „Гаспрома“, велике наде су полагане на инвестиције у пројекте од друштвеног значаја, подршку за проруске иницијативе, учење руског језика, културне пројекте. Али у почетку није било ничега, однос је био „нас занима само бизнис“. Менаџери из Русије су долазили у Србију не знајући језик, без интереса да ишта науче о земљи и њеној култури. Нажалост, то је трајало довољно дуго да изазове веома бурне социјалне реакције и незадовољство Срба. (Мало је фалило да се оснује синдикат Срба који су отпуштени из „Нафтне индустрије“ и кивни на руско руководство.) Затим су почели да праве одређене искораке, иако је први покушај пропао.

Прича иде овако: договорено је спонзорство за пројекат реконструкције руског гробља у Београду. Спонзори нису хтели да ангажују одговарајуће стручњаке и историчаре, већ су одлучили да својим новцем располажу сами. Резултат тога је било да су на споменику руским војницима и официрима који су погинули у Првом светском рату приликом пескирања обрисана имена људи који су ту сахрањени. При томе документација није постојала, а оригинални подаци су изгубљени. Такође, нове стазе на гробљу су постављене преко самих хумки — надгробне споменике су скинули и померили пар метара лево и десно, да пут не би кривудао, а земни остаци су остали на старом месту. И тако је урађена „рестаурација“. Природно, тиме нису били задовољи ни Срби, ни Руси. Срећом, ново руководство компаније је знатно отвореније према пројектима и сарадњи у друштвеној сфери, нешто се ипак променило.

Још један пример су „Руске државне железнице“ (РЖД), које активно раде у региону, и које су својевремено било једнако лоше као НИС. Могуће је да ће у неком тренутку сви потпуно да се освесте, али за сада нема никакве преставе о томе шта је то балкански регион, зашто је важан за Русију, и како бизнис може да подржи репутацију Русије и историјско памћење у земљи. РЖД је тако у процесу замене старе и постављања нове пруге зашла у дубоку српску провинцију, где нема никаквих других руских компанија. Занимљиво је да су се у тим истим местима двадесетих година XX века тим истим послом бавили руски емигранти, Козаци. Један број њих који је страдао приликом изградње те исте пруге је тамо и сахрањен, то је конкретан случај из једног српског села. Дакле, пругу су већ градили Руси, а сада руска компанија долази да је обавља. Зашто се не би подигао споменик донским Козацима, који су некад градили ту пругу?

Од менаџера руских компанија често слушамо овакве аргументе: „Зашто бисмо ми уопште подржавали проруски курс власти Србије, и историјско памћење? Ми хоћемо да Србија уђе у ЕУ, и тако ће наше компаније, заједно са Србијом, изаћи на европско тржиште!“Свести о томе да, чак и кад би Србију одједном примили у ЕУ, руске компаније тамо нико не жели да прими, за њих тамо нема места. У случају да уђу у ЕУ, прво што ће српске власти учинити биће да подигну кривичне оптужнице против руских компанија због корупције, и руски бизнис биће моментално најурен одатле. Како се борити против тог неразумевања, односно одсуства жеље да се разуме, заиста не знам.

Што се позитивних момената тиче, недавно је Руски државни универзитет за нафту и гас „Иван Губкин“ потписао неколико споразума са руководством Србије и низом српских универзитета у циљу обуке специјалистичких кадрова за сектор нафте и гаса. На тај начин се гради систем обуке и руских менаџера. Обуком младих стручњака, као и предузетника, бави се и Московски државни институт за међународне односе (МГИМО) и неколико факултета из нафташких региона, развија се и систем стажирања. Али то образовно опслуживање бизниса почело дословно за последње две године, и ефекти се још не виде — премало времена је прошло. У целини везано за ту ситуацију бих рекао да не иде све глатко, али има основа за наду.

КД: Каква је стратегија меке моћи ЕУ у односу према Србији? Да ли се она изменила на фону погоршања односа ЕУ и Русије за последњих пет година? Постоји утисак да се политика Брисела углавном своди на подстицање антируских сентимената.

НБ: ЕУ је првобитно имала некакву заједничку стратегију, али је она била прилично груба и неотесана, и сводила се отприлике на „уђите у ЕУ, и све ће да се среди“. А сада већ и таква стратегија пуца по шавовима у контексту све већих противречности између Немачке и Француске са једне стране, и између Европе и САД са друге. На Балкану се то нарочито јасно исказује, будући да, на пример, по питању Косова Француска и Немачка имају апсолутно различите позиције. Французи сматрају да је косовски проблем потребно решавати, па ако ће то решење да омогући размена територија између Срба и Албанаца, онда зашто не — главно је да се смање политичке тензије. Немачко Министарство спољних послова и цела политичка класа су категорички против размене територија и инсистирају на признању територија у постојећим границама, плашећи се преседана и заоштравања питања у Босни, између Срба и Хрвата, Хрвата и Словенаца и сл. Хрватска је најдраже чедо Немачке на Балкану, главни партнер и извршилац њихових интереса, и они никада неће оштетити Хрватску. Самим тим, таква варијанта на Косову је Немачкој неприхватљива.

На тај начин се испољава све више унутрашњих противречности између руководстава различитих европских земаља у вези Балкана, чак и ако не узимамо у обзир Шпанију, Грчку, Румунију, које из својих унутрашњих разлога не признају независност Косова.

Сетимо се недавне посете председника Макрона Београду (завршила се 16. јула 2019. год.). Предисторија те посете је врло занимљива. Када се славила годишњица окончања Првог светског рата у Паризу прошле године, избио је скандал везано за сусрет председника Путина са „председником Косова“ Хашимом Тачијем. То је био први сусрет руског председника са неким представником руководства косовских Албанаца, и састојао се од поздрава и неколико куртоазних фраза. Али да би до њега дошло, било је потребно да се Тачи, лидер државолике творевине коју велики број земаља света не признаје, стави на исту трибину са руководиоцима земаља победница у Првом светском рату — Русијом, Британијом, и другима. Истовремено, српског председника Вучића су ћушнули на трибину са представницима земаља које уопште нису учествовале у рату. И све то упркос томе што ниједна европска земља није претрпела такве губитке у рату као Србија: три четвртине мушког становништва је убијено. Наравно, Вучић је био врло незадовољан.

Француска штампа је следећег дана оштро критиковала Макрона због тог инцидента, будући да је Србија увек била доследна савезница Француске. Да се вратимо на тему споменика — у Београду постоји споменик српско-француском пријатељству са натписом „Волимо Француску као што је она нас волела“. Ни у једној другој престоници нема таквог споменика, нити такве изјаве пријатељства, а са Вучићем су они поступили веома ружно. Дошло је дотле да је амбасадор Француске у Србији пренео званично извињење српском руководству, а председник Макрон се такође извинио у личном разговору са Вучићем. И сад француски председник долази у Београд и, очигледно, у циљу исправљања прошлогодишњег скандала, у калемегданском парку испред споменика спрско-француском пријатељству обраћа се присутнима на српском језику, „читајући“ са споменика натпис „волимо Француску…“. Када лидер једне од водећих европских земаља говори на језику једног малог европског народа, то веома привлачи пажњу. И утолико можемо рећи да је тим гестом претходни пропуст исправљен. Било је тешко избећи навирање пријатељских емоција према Француској.

Французи се не користе снагом историјског памћења на исти начин као ми. Они имају чега да се присете на плану заједничке прошлости са Србијом. У периоду двадесетих и тридесетих година XX века Југославија ни са ким није имала тако блиске и богате односе као са Француског, и много тога заиста доброг су Французи у том периоду урадили за Србију. Стога не изненађује што се на Балкану и Наполеонови походи често посматрају као нешто позитивно. Историја односа Србије и Француске је у том смислу веома позитивна.

Немци ни близу нису толико успешни у Србији као председник Макрон, али треба нагласити и да је ресурс историјског памћења у њиховом случају знатно мањи, него код Француске. И у Првом, и у Другом светском рату Србија и Немачка су ратовале једна против друге, а историјски су Немци знатно више подржавали Бугаре, него Србе.

Али ако је потребно да будем сасвим кратак – не, не постоји јединствена свеевропска стратегија за Србију.

КД: А ко господари медијима у Србији? Колико је Русија активна у тој сфери?

НБ: Кренимо од тога да велики део српских медија припада Немцима, пре свега фирми AxelSpringer, односно немачким, аустријским, и швајцарским компанијама са немачким капиталом. Са друге стране, на јавно мњење тренутно знатно утиче информативни канал N1 — партнерски канал CNN. Многи N1сматрају ћерком-фирмом CNN, што формално није тачно, али у суштини није далеко од истине. На крају ланца власника канала налази се бивши директор Ције Дејвид Петреус. Какву информативну политику води N1? Наравно, отворено проамеричку, грдећи актуелне српске власти због недовољне прозападне оријентације, детаљно пратећи све протестне активности у Београду и преувеличавајући њихову величину и значај.

Наравно, далеко од тога да Американци имају један телевизијски канал, они имају на располагању низ различитих инструмената за остваривање утицаја на медије, док Русија на овом плану нема чиме да се похвали. Имамо „Спутњик“, чији је ефекат категорично недовољан. Узгред, био је моменат када је „Спутњик“ унајмио изразито популарног видеоблогера и политичког коментатора Бориса Малагурског. Добро је познат његов циклус документарних филмова „Тежина ланаца“ о улози САД, ЕУ, и НАТО у распаду Југославије, неколико филмова је приказано и у Москви. Појава Малагурског као политичког коментатора српског издања „Спутњика“ значајно је утицала на њихову популарност. Наравно, то се није могло поредити са дометима CNN или AxelSpringer, али се осетио позитиван помак. Међутим, након тога су Малагурског уклонили, што се одмах негативно одразило на популарност „Спутњика“.

Такође постоји пројеката RussiaToday на српском, који се зове RussiaBeyondСрбија. Он тренутно покушава да накупи информативне ресурсе за могуће отварање телевизије RussiaToday на српском. Наравно, публика српских програма била би већа од становништва Србије, и укључивала би пограничне регионе Бугарске, Румуније, Мађарске, где се говори српски. Можда би се могао накупити аудиторијум од преко 20 милиона људи, али та бројка очигледно није довољна за RussiaToday. Они данас имају медијске пројекте на српском језику, али су они крајње мали по обиму.

При томе вреди поменути да је већ поменута ћерка фирма „Гаспрома“ — НИС — годинама спонзорисала српски сателитски канал „Б92“, који је имао отворено прозападну и антируску уредничку политику. То је дословно изгледало овако: укључиш „Б92“, иде реклама за „Гаспром“, а после рекламе нека немачка документарна серија која раскринкава прошлост Путина као ауторитарног диктатора са стажем у крвавом КГБ, и тако – уз паузе за рекламе „Гаспрома“ — целе недеље. То је изгледало сумануто. Без обзира на моје покушаје да руководству НИС пренесем размере апсурдности те ситуације, никаквих озбиљних промена уредничке политике није било. Затим је канал просто банкротирао. Ово може изгледати необично, али ако се има у виду настојање менаџмента компаније да се подржи улазак Србије у ЕУ, о чему је било речи горе, све то делује прилично смислено. Поновићу, додуше, да је руководство НИС у међувремену ову политику променило.

КД: Какве се тенденције могу уочити на плану високог образовања у Србији, који региони и језици су популарни као предмет студија? Где српски студенти иду да студирају?

НБ: То је такође необична прича. Јасно је да су лидери Немачка и Италија, које природно намећу близина и традиционалне културне везе. Учи се немачки и енглески, већ сам говорио о историјски снажним позицијама француског. Узгред, Институт Сервантес је недавно заузео прво место по броју отворених школа за учење шпанског језика, скоро на истом нивоу као Гетеов институт. Како је дошло до тог тренда је занимљива тема за истраживање.

Кинески Конфучијев институт је такође врло активан у региону. Штавише, недавно је пекиншко руководство Конфучијевог института изјавило да намерава да у свакој српској гимназији омогући факултативни курс кинеског језика, како би у свакој средњој школи постојао професор кинеског. Данас Србија има тесне везе са Кином, и интересовање за кинески језик у Србији је велико. ЗА Кину са њеним ресурсима то је сасвим изводљив задатак. Другим речима, Кинези већ веома озбиљно раде у Србији. Русија је, наравно, далеко од таквих планова.

КД: На тај начин, ако се не инвестира у присуство у друштвеној сфери, ресурс позитивног односа према Русији у Србији начелно може бити исцрпљен. Млађе генерације у Србији се већ не односе толико негативно према западном вектору развоје земље, укључујући и приступање ЕУ. Како Ви видите развој ситуације у наредних 10-15 година, хоће ли Србија да стане под заставу ЕУ, хоће ли западна идеологија да победи руску снагу историјског памћења?

НБ: Србима је крајње својствена жеља да седе на две столице, с једне стране они би да имају блиске и ексклузивне односе са Русијом (њима је до тога заиста стало), а са друге стране би такође хтели да уђу у ЕУ. Истраживања јавног мњења показују да је отприлике сталан проценат од скоро 40% становништва категорички против уласка у ЕУ, док се проценат оних коју су за улазак полако, али постојано смањује. Хоће ли Србија ући у ЕУ? Нисам сигуран.

У медијима се све чешће поставља реторичко питање – „шта је Русија икада урадила за Србију?“

Пре него што уђе у ЕУ, Србија мора да се одрекне и Косова, и посебних односа са Русијом. Руководство ЕУ ће свакако тихо наводити Србе на своју воденицу, како би се односи са Русијом свели на минимални ниво, који је оправдан искључиво економским разлозима.

У медијима се све чешће поставља реторичко питање „шта је Русија икада урадила за Србију“. Русија је са своје стране приморана да стално на то питање изнова одговара.

Делатност руске амбасаде, представништава Россотрудничества, руских друштвених организација, фондова, и НВО у Београду мора стога бити фокусирана на то питање, мора у сваком тренутку представљати одговор на то прећутно постављено питање. Ако се делује по таквом кључу, онда се снага историјског памћења у Србији може очувати на потребном нивоу.

При томе је сила која се супротставља руском утицају на Балкану од стране Запада веома велика. Ја нисам бизнисмен, нити сматрам приступање Србије ЕУ апсолутним злом; ако српски народ такву одлуку подржи, тако и треба да буде. Сасвим је друга ствар, ако се та одлука прогура насилно, као што је у суседној Македонији прогуран референдум о промени имена, или у Црној Гори одлука о ступању у НАТО. Ако Срби за сада желе да седе на две столице — русофилије и евроинтеграција — нека их. Али чисто сумњам да ће их са таквим стањем свести хтети да приме у ЕУ.

Извор:
НСПМ