Хонг Конг и војна интервенција Кине?

Погледајмо основе. Хонг Конг се налазио под британском колонијалном управом до 1997. на основу стогодишњег закупа. По истеку закупа, а по уговору о примопредаји, Хонг Конг задржава у следећих пола века правни и економски систем по британском моделу, значи либералан, са чврстом заштитом људских права. Кинези су то назвали “једна земља, два система”. И ствар је доста добро функционисала, додуше уз повремене напетости и демонстрације.

Грађании Хонг Конга су врло осетљиви на сваки знак покушаја Кине да промени статус овог града, јер се боје нестанка либералног поретка и повећања  уплива Пекинга на хонконшке послове и пре истека поменутог уговора 2047. године.

И сада је кренула једна таква промена: предложен је правни акт који би дозволио изручење Хонгкожана и странаца великој Кини. Док је управа Хонг Конга говорила да се тиме запушавају неке рупе у правном систему (актуелан је случај грађанина Хонг Конга који је убио девојку на Тајвану), дотле су противници то доживели као могућност да се једноставним административним поступком Кини испоруче дисиденти, пословни људи у проласку (сетимо се Менгове у Ванкуверу) и слично и, општије, да то може бити корак у ерозији постојећих права и слобода.

На  почетку су демонстрације биле огромне – највеће два милиона учесника. Потом се смањио број, али повјавило и расло насиље, на шта је полиција одговарала сузавцем. Било је и окршаја. Последњих дана се насиље смирило, а демонстрације порасле. Да ли је то мир или примирје остаје да се види. Власт је повукла предлог одлуке, а демонстранти сада траже комисију за независну истрагу тока збивања, односно рада полиције.

Како рекосмо, многи у Хонг Конгу не верују локалним властима, а још мање воле постојећи кинески режим, па би га радо избегли. Стога Пекинг помишља да је овај протест далекосежнији него што изгледа – да је усмерен на пуну независност града – и да део протестаната продужењем акције испитује и право расположење Хонгконжана и потенцијалну реакцију Пекинга. Претходних недеља улицама се пуно орио двосмислени слоган “Ослободимо Хонг Конг; револуција нашег времена”. Стога власт тежи да покаже и чврстину и благост – чврстину да нико не би помислио да је слаба, али и благост како не би претераном реакцијом потпиривала протесте или им давала оправдање.

Главно питање је: хоће ли доћи до војне интервенције Кине? Пекингу то свакако не иде у рачун, јер (1) добиће Хонг Конг у пуну сувереност легално и мирно за само 28 година, (2) таква интервенција би одбила Тајванћане, а главни циљ кинеске националне политике је повратак Тајвана у оквире Кине и (3) економска штета би била велика, јер би Хонг Конг економски крахирао, а он је сам по себи богат и напредан град и важан улаз за страни капитал у Кину.

Хонконшки борци за независност врло добро знају поменуте елементе и рачунају да Кина неће послати војску док се не дође у зону отворене политичке побуне. Али, обични грађани Хонг Конга веома зазиру од ризика, пошто би последице погрешне одлуке биле катастрофалне по град: капитал би побегао, врхунски стручњаци такође, трговина стала, цене некретнина крахирале и слично. Ово је политичка игра високог ризика.

Са евентуалним наставком нереда и блокаде нормалног живота расла би и вероватноћа уласка војске у град. А тада не само да ће страдати Хонг Конг, већ ће и Кина имати повелике штете. САД ће јој увести нове санкције, вероватно ће се и Европа придружити, бизнис ће и сам одлазити из Кине… Спољнополитички односи ће се погоршати у целом свету.

Улог је превилики да би се ризиковало. Стога верујем да ће преовладати хладне главе и ситуација смирити, вероватно уз неку палу политичку главу. Први услов је да хонконшки активисти  напусте насиље и окрену политичкој борби. Не треба да отежавају позицију пекиншкој власти и натерају је на интервенцију.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ