Будућност словенске цивилизације

Аутор: Борис Над

Уколико Словени желе да преживе ово садашње доба, постоји само један излаз: ново окупљање око Русије и идеје панславизма за 21. век

Крај цивилизације није исто што и крај света. Крај једне цивилизације не значи нужно пропаст, анархију или катастрофу. Не прекида се баш све са завршетком једног цивилизацијског и историјског циклуса, нити све пропада са смрћу једне, у овом случају западне цивилизације – изузев за оне који нису у стању да живе, мисле и делују ван њеног, све тежег и загушљивијег, мрачнијег и скученијег хоризонта. Оно што данас називамо „западном цивилизацијом“ само је последњи, завршни циклус велике европске цивилизације, доба њеног сумрака и агоније. За оне који се и данас слепо држе њених сумњивих истина и догми, хоризонт будућности се, неумољиво и заувек, затвара.

ЗНАЦИ УНУТРАШЊЕГ РАСПАДА
Западни културни, политички, друштвени и привредни модели су исцрпљени или постају терет – непотребан, штетан, чак и опасан. Пре свега, модел националне државе. „Не можемо заборавити чињеницу“, примећује Родриго Собота, „да је нас (Словене) дубоко поделила искристалисана национална држава, вештачка творевина, типично западног карактера“. Модерна нација, образована унутар хомогене националне државе и надахнута уским и искључивим етнонационализмом, није исто што и народ, заједница дуготрајно образована историјом и културом, нити је једина могућа држава национална. Заједно са концептом „националне државе“, бесповратно умире и „древни хегеловски мит о држави, коју је, према његовом (Хегеловом) мишљењу, најјасније представљала угледна немачка империја“ (Р. Собота: Панславизам и Нова Евроазија).

У данашњем глобализованом свету нестају и националне државе, несумњиви производ 19. века, као и њихове чврсто фиксиране границе, и стварају се нови, супранационални, континентални или глобални ентитети. То нису само процеси неизбежног „растварања“ и дисолуције, већ и стварања нечег новог, прилика за грађење нових односа и веза међу народима. У новим условима, и колонијализам и отпор колонијализму добијају сасвим нове форме. А исцрпљене су и идеје и концепти који су, током протеклих три или више стотина година, давале полет читавом „модерном Западу“, и које су му, у једном ипак краткотрајном историјском периоду, омогућиле планетарну превласт.

То се данас најјасније показује управо на самом Западу: индивидуализам, либерализам и утилитаризам више не обезбеђују премоћ, чак ни материјалну, већ се претварају у препреку и сметњу; штавише, оне су разлог унутрашњем урушавању и све бржој разградњи, друштва и читаве цивилизације. Све оне припадају епохи просветитељства, као плодови разума „просветљеног човека“, „његовог величанства западноевропског мислиоца“. Узалудно је водити бесплодне расправе око „вредности“ које су већ мртве и које припадају неповратној прошлости. Постоји ли очигледнији знак унутрашњег распада од тога?

ПАРАДИГМЕ НОВЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Смрт једне цивилизације по правилу означава и рађање нове цивилизације – или нових цивилизација, које се, једним делом, стварају на њеном мртвом телу. Нове државе и нова уређења нису сасвим „нове“, као што ни „старе“ цивилизације никада не умиру коначно и у потпуности. Понешто ће бити преузето или наслеђено, и добиће ново значење и смисао, али у посве другачијем контексту, друго ће бити неопозиво осуђено на пропаст. Али парадигме нове цивилизације се граде на старим темељима. Другачије не може ни да буде, јер је све „ново само нови израз древне, вечне жеље“, као што и свако истинско „друго почињање“ није пуки повратак у прошлост ни њена имитација, већ „ново почињање, првобитније од оног претходног“.

Ми смо до сада пребивали на периферији западног света, западне и европске цивилизације, а не у њеном центру; у основи, то је била цивилизација германског и латинског света. Ипак, допринос Словена, словенског народа европској култури ни до сада није био занемарљив, напротив. Према појединим истраживачима, као што је италијански палеолингвиста Марио Алинеи, најстарија култура Европе створена је још у неолиту, у Подунављу и на Балкану, током „неолитске културне револуције“, а њени носиоци су били Словени: „Словени су били покретачи нове земљорадничке револуције, заната, уметности, религије, језика и првих урбаних култура Европе у Подунављу“. Словени су створили најстарију земљорадничку културу Европе, сматра Алинеи, а словенски језици чине „најстарији супстрат европских језика“.

Теза о „примогености германских народа и германске културе“ је дубоко погрешна, пошто су Германи тек много касније прихватили тековине очигледно старијих неолитских словенских култура Старе Европе. Насупрот млађим германским језицима, старословенски, старогрчки и старолатински, према италијанском лингвисти (и не само њему), „спадају у исту хронолошку раван“, премда се овај статус и данас оспорава старословенском. Подунавље је и колевка писмености (Радивоје Пешић). Како уочава руски мислилац Александар Дугин: Подунавље и Балкан су, „у извесном смислу, и колевка европског сељаштва, а европско сељаштво је заслужно за многе кључне елементе европског идентитета…“ То је био први и фундаментални допринос Словена европској цивилизацији.

СЛОВЕНИ КАО „ВЕЛИКИ НАРОД“
Развој европске цивилизације је касније пошао другим током. „Врхунац“ овог развоја било је стварање изразито „материјалистичке цивилизације“ Запада (Рене Генон) – прве потпуно материјалистичке цивилизације у нама познатој историји света. Треба ли у томе видети прогрес, кулминацију и врхунац људске цивилизације, који има универзални карактер, обавезујући за све, за читаво човечанство? Руски филозоф историје Николај Данилевски, у свом капиталном делу Русија и Европа (1871), одбацује саму идеју модерног прогреса као линеарног кретања ка утврђеном циљу. То је евроцентрично поимање људске историје.

Једини могући прогрес није у напредовању стално истим правцем, тврди Данилевски, „већ у томе да се цело поље, које представља поприште историјске делатности човечанства, прокрстари у разним правцима“. Западни универзализам је заблуда позне Европе. Судбину (германско-романске) Европе отуда не можемо идентификовати са судбином целог човечанства. Она је само један могући развој – један међу многима. Не постоји један и обавезујући правац историјског развоја; постоје многи и дивергентни правци, који се не могу поредити међу собом као степени развоја јединственог процеса. Тек узети заједно, сматра Данилевски, „ови правци чине богатство историје и изражавају различите могућности развитка човечанства“ (Милан Суботић: Н. Данилевски: Теорија културно-историјских типова и словенофилство).

Њихове „материјализације“ Данилевски назива „цивилизацијама“ или „културно-историјским типовима“. Носиоци и ствараоци ових „културно-историјских типова“ – засебних цивилизација – и истински субјекти светске историје јесу „велики народи“, или групе језички сродних народа. Појам „човечанства“ је одвише апстрактан. Општечовечанска (универзална) цивилизација не постоји, нити може да постоји; постоје само самобитне цивилизације, различите међу собом, „чији идеално замишљен збир конституише свечовечанску цивилизацију као скуп свих варијетета испољавања различитих етничких група“.

Један од тих „великих народа“ су и Словени. До сада, у историји, према Данилевском, постојало је десет различитих културно-историјских типова: египатски, кинески, древно-семитски, индијски, ирански, јеврејски, грчки, римски, арапски и европски. Словенска цивилизација би могла бити једанаеста. Ово је за сада само потенцијалност.

Какву улогу је историја наменила Словенима? Постоје три могућа одговора на ово питање: велики народи, који су истински стваралачки, успевају да створе засебну цивилизацију, али могу и да послуже као етнички материјал од кога се граде (туђе) цивилизације, или могу да остваре своју улогу као рушиоци преживелих цивилизација, као фактори који проузрокују или убрзавају њихов распад.

ПРОТИВ ХЕГЕЛА
Књига Данилевског Русија и Европа објављена је године 1871. Њен фундаментални значај није уочен све до полемике коју је 80-тих година претпрошлог столећа отворио Владимир Соловјов, покушавајући да оспори идеје Данилевског. У полемику се укључио и конзервативни руски филозоф Константин Леонтјев, бранећи и продубљујући идеје Данилевског. Али како примећује С. Вајгачов, писац предговора за ново руско издање, „књига Данилевског садржи мисли чија је вредност осетно порасла крајем 20. века“.

Николај Страхов, издавач књиге Данилевског, назвао је његово дело „катихизисом или кодексом славјанофилства“. То је само делимично тачно: Данилевски је заправо, прихватајући основне премисе словенофилског учења, међу којима је најзначајнија формула „Европа трули“, оштро критиковао дотадашње руске словенофиле, отварајући могућност за нове мисаоне токове, као што је евроазијство. Основна слабост раног словенофилског учења, према Данилевском, лежи у његовом универзализму на трагу Хегела и у словенофилском „заносу свечовечанским“: у илузорној вери у „општељудске вредности“, у оквирима јединственог светско-историјског процеса.

Рани словенофили, у ствари, деле исте универзалне идеале као и њима привидно непомирљиво супротстављени руски западњаци. Од њих се разликују само по питању „различитог виђења носиоца универзалне, општељудске историјске мисије“– „или Словени, или Европа“. У том смислу, негирајући идеју јединства и сукцесивности светско-историјског процеса, Данилевски је, како примећује Цимбајев, „антихегелијанац“: мислилац који у потпуности одбацује „Хегелову синтезу“.

Припада ли Русија и, још шире, словенски свет, упркос свим историјским неспоразумима, ипак Европи и Западу? Немогуће је не приметити да између ових делова постоји дубока „антипатија“ и да је та антипатија обострана. Није само Хегел искључио Словене из процеса „напредовања светског (у ствари, западног) ума“. Доминантан културни код на Западу, према немачком професору историје Волфгангу Виперману, био је и остао „антиславизам“: словенофобија и русофобија у свом најужем језгру. Русофобија и словенофобија на Западу не јењавају, већ, напротив, јачају са западним „прогресом“ – односно, са напредовањем агоније европске културе и цивилизације. Ова оцена је потпуно потврђена у нашем времену.

Словени су можда једном и припадали Европи, европској цивилизацији, али су из ње одлучно истиснути. И сама Европа, уочава Данилевски, „у Русији и словенству види нешто себи туђе, и не само туђе, већ и непријатељско“. Сви руски покушаји да се Русија приближи Европи, примећује Достојевски, имали су један те исти исход: „Свршило се тиме, да су нас отворено назвали непријатељима и будућим рушиоцима европске цивилизације“.

ЗАПАД ТРУЛИ
Одбојност према Европи и Западу испољава се и у Русији и у словенском свету узетом као целина. Словенски елемент се не уклапа „без остатка“ у Запад, можда због свог другачијег, урођеног менталитета. Да ли је то и дубока основа сукоба с Римом и упорног прозелитизма западне, католичке цркве, која тежи да трајно промени менталитет и свест словенских народа? Агресивно „западњаштво“ (присутно и у Србији), са свим својим претераним и карикатуралним цртама, само је наличје ове појаве, а на њега се и данас, као и у време Достојевског, на Западу „гледа са подсмехом“ и неповерењем. Ово обострано осећање непријатељства дубоко је усађено у „сам историјски инстинкт народа“; то је „несвесно осећање“, у чијем је корену неспојивост „културно-историјских типова“(цивилизација): западне и словенске.

„Европеизација“ у себи крије двоструку опасност. Она је средство колонизације Словена од стране Запада. Запад трули – у тој основној дијагнози слажу се и рани руски словенофили, Данилевски, Достојевски, Леонтјев и сви њихови каснији настављачи, укључујући и руске (нео)евроазијце. „Европеизација Русије“(и свих Словена), за коју се залажу „западњаци“ (не само у Русији), своди Словене на статус „етничког материјала“ за већ биолошки и духовно сасвим исцрпљен Запад и разара сваку могућност остварења самобитне словенске цивилизације једном у будућности. Ову болест словенске малодушности Данилевски назива „европејштином“.

Да ли ова „болест“ на прагу 21. столећа и трећег миленијума коначно јењава? Да ли ће на концу завршити оздрављењем без трајних последица, „не остављајући за собом неизбрисиве трагове који растачу саму основу народног живота“? И да ли ће међу Русима и Словенима коначно преовладати свест о њиховој посебној историјској и културној мисији – неопходности образовања засебне и самобитне словенске цивилизације?

НОВА „СЛОВЕНОИСТОЧНА“ ЦИВИЛИЗАЦИЈА
Што се тиче одјека учења Данилевског, он је, приближно пола века касније, несумњиво одлучно утицао на Освалда Шпенглера, аутора Пропасти Запада, који је негирао линеарност историјског развоја и обновио историјски циклизам у западној мисли. Али међу најважније настављаче идеја Данилевског спада конзервативни руски мислилац Константин Леонтјев, који његовом учењу отвара потпуно нове перспективе. Леонтјев одбацује идеал раних словенофила – пуку еманципацију и ослобођење Словена („само Словена“) – захтевајући нешто „много више“ од идеала племенског јединства словенских народа:

„Русија није само држава, Русија, узета у целини, са свим својим азијским земљама, то је читав свет нарочитог живота, нарочити државни организам, који још није нашао свој особити стил културног државног живота. Према томе, оно што треба да имамо пред очима, то није изгнанство само Турака из Европе, и није еманципација само Словена, и није стварање по сваку цену племенске конфедерације свих Словена, и само Словена – нешто шире и по мислима независније морамо имати пред очима.”

„Веровао сам раније, а верујем и сада”, записао је Леонтјев далеке 1884, „да Русија, имајући задатак да стане на чело једног новоисточног државног организма, треба да донесе свету и нову културу, да замени узмичућу цивилизацију романо-германске Европе новом словеноисточном цивилизацијом”. Залажући се за „византизам“ и „источност“, Леонтјев утире пут евроазијском учењу које не негира панславизам, већ је с њим дубоко комплементарно. Оно што их чини посебно блиским је заједничко одбацивање уског племенског етнонационализма, а нарочито примитивног и расизмом инспирисаног национализма какав се, на пример,у 20. столећу јавља у Немачкој.

КО РАЗЈЕДИЊУЈЕ НАРОДЕ?
Учење Данилевског посебно је важно и актуелно у данашњем времену, када се, с једне стране, одвијају покушаји да се, у геополитичком и цивилизацијском смислу, прекомпонује свет и трајно промене постојећи односи моћи, а,  с друге, Запад потреса жестока криза, најтежа у његовој не тако дугој историји. Ова криза погађа саме темеље европске и западне цивилизације. Сви знаци указују да криза није привремена и пролазна, већ терминална, и да се Запад и Европа, сасвим у складу са цикличним историјским закономерностима на које је указивао још Данилевски, убрзано прибилижавајусвом крају. Европска цивилизација великом брзином пролази кроз свој завршни, западни циклус; појам Запада у ствари означава смрт Европе. Русија, а и словенски свет у целини, у томе имају један очигледан интерес – да себе изместе из западних криза и осигурају себи место у новом мултиполарном свету у настајању.

Првог новембра 2018. године, руски председник Владимир Путин је на 22. заседању Светског руског народног сабора, „под омофором Руске цркве“, подсетио на значај идеја Николаја Данилевског. Путинов говор спада у програмске, а не у успутна и пригодна помињања. У њему је било речи о „преформатирању света“ које се одвија у садашњем тренутку, у циљу разарања свих „традиционалних вредности и културно-историјских пространстава која су трајала вековима“, како би били створени нови „безлични протекторати“, без историјске свести и било каквог историјског памћења. „У ту сврху“, изговорио је Путин, „користе се ’пећински’ национализми и русофобија. Користи се, без пардона, и грубо мешање у живот цркве…“. „Јер, само су разједињени народи,“, додао је Путин, „лишени националног сећања, сведени на вазални ниво, народи којима је лако владати, користећи их у сопственом интересу“.

Таква политика је, сматра руски председник, „веома опасна“ и „бременита тешким последицама“. Управо сада се решава питање будућности света у наредним деценијама. Да ли ће то бити свет монолога и такозваног права јачег, свет „сукоба цивилизација“ (Хантингтон) или свет дијалога и узајамног поштовања између различитих народа и цивилизација? И да ли је људе и народе могуће „убедити да иду против сопствене вере, традиције, породичног порекла, и, на крају крајева, против правде и правичности, против здравог разума“?

РУСИЈА ЈЕ ПОСЕБНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА
Председник Путин је посебно апострофирао следећу мисао „угледног руског мислиоца 19. века, Николаја Данилевског“: „Ниједна цивилизација се не може гордити тиме да је она највиша тачка развоја. Такво схватање сложености у развоју цивилизација данас је фундаментални основ мултиполарног света. И ’претежност’, утицај полова будућег развоја биће, пре свега, дефинисани њиховом економском, научном, културном, духовном и људском основом и потенцијалом.“

У једно, међутим, закључио је Путин, уопште не треба сумњати: „Глас Русије ће у и будућности звучати достојно и уверљиво. То је предодређено и нашом традицијом, и нашом унутарњом духовном културом, и самосвешћу и, на крају крајева, самом историјом наше земље као нарочите цивилизације, свакако уникалне, али без самоуверених и дрских претензија на сопствену искључивост. Зато што је немогуће замислити историју човечанства без таквих непоновљивих цивилизација какве су индијска, кинеска, западноверопска, америчка и многе друге…“. Пре једног и по столећа, сличну визију мултиполарног света делио је Данилевски, одбацујући претензије Запада на универзалност, и саму идеју „историјског прогреса“: „То је, заиста, многолика сложеност, чији сваки огранак допуњава и обогаћује онај други“.

ПАНСЛАВИЗАМ ЗА 21. ВЕК
Каква је, у том „многоликом и разноврсном свету“, а не свету устројеном и унифицираном према једном обавезујућем моделу, будућност словенства и словенске идеје?

Словени су древан народ, са дугом и богатом заједничком културом и историјом. Древна је и жеља за словенским јединством, које може бити обновљено једино у новим облицима. „Чак и када међу нама постоје етничке поделе“, примећује Родриго Собота, „не треба да заборавимо да смо пре 1.200 година говорили међусобно разумљивим језиком“. И да „словенска цивилизација нужно припада огромним степама Истока… Наша етногенеза нас открива као народ из пространих степа, баш као и наше блиске индо-иранске рођаке“.

„Историјска судбина словенских народа“, упозорава Собота, „на исти начин мора тежити старој романтичној чежњи за окупљањем као и у 19. веку. Чак и сада, када је стара тевтонска претња уклоњена (победом над нацизмом), не смемо себи допустити веровање да је стигао такозвани ’крај историје’ и не можемо себи дозволити луксуз да покушавамо да се боримо за утопијски капиталистички рај“. Све оно што је вредно и исправно, примећује Собота, налази се изван и изнад могућности које нуде атлантистичке снаге. Словени више не смеју да се препуштају „лажним боговима“: либерализму, капитализму, глобализму и атлантизму.

Индивидуализам и либерализам морају бити искорењени. Данас се Словени сукобљавају с другачијим непријатељима, окупљеним „под заставом глобализма, људских права, универзализма и малициозне идеологије просветитељства“. Уколико Словени желе само да преживе „ово садашње доба, које се налази под упливом моћних дегенеративних сила и под претњом да се потпуно расточе“, постоји само један излаз: ново окупљање око идеје панславизма, која мора да пронађе нови терен и прође кроз прилагођавање стварности 21. века: „Панславизам данашњице мора доћи од панславизма из 19. века, или тачније, од концепција и ставова свих његових представника… Нови национализам мора извући примере из старог, али са погледом усмереним ка јасној будућности. Као што данашња Нова Евроазија долази од Евроазије Трубецкоја, панславизам данашњице мора доћи од панславизма 19. века, или тачније, од концепција и ставова свих његових представника. Сви они имају лекцију за нас, скоро два века касније.“

ПУТОКАЗИ ЗА БУДУЋНОСТ
Путокази за то будуће јединство већ постоје. Собота посебно скреће пажњу на Словака Људовита Штура, учесника Свесловенског конгреса у Прагу 1848. и аутора књиге Словенство и свет будућности (Slovanstvo a svet budúcnosti, довршено 1851, први пут објављено 1867. на руском), који се залагао за савез свих словенских народа окупљених око царске Русије, а одбацивао просветитељство и западне политичке концепције, као што су слободна тржишна економија и парламентарна демократија. Премда протестант, Штур је Словенима предлагао прелазак у православље. Окупљање око православне Русије, сматрао је Штур, једини је начин „за избегавање ропства и покоравање мањих словенских народа, до којег може доћи у суочавању са великим колонизаторским силама данашњице…“

О дубини и снази вере у ново словенско окупљање сведочи и православни светитељ Свети Серафим Саровски (1754-1833), међу чијим пророчанствима налазимо и ово: „Пред крај времена ће се Русија сјединити у једно велико море са другим земљама и племенима словенским, она ће саставити једно море или тај огромни васељенски океан народа, о којем је Господ одавно рекао устима Својих светих: ’Страшно и непобедиво царство сверуско, свесловенско – Гога и Магога, пред којим ће сви народи бити у трепету’. И све је то тачно као што су два и два четири, и непроменљиво, као што је Бог свет, Који је одавно прорекао о њему и његовој страшној владавини на земљи“.

Драгоцен путоказ данас нам пружа и велики Његош, који је био је ватрени поборник словенства. Године 1864. Његош се поверио Јовану Хаџићу: „Ја само то исповедам да ми што год се више удаљавамо од словенства то све већма пропадамо“. Историја 20. века је на језив начин потврдила да је Његош био у праву (посебно на примеру Црне Горе). На те страшне лекције историје словенским народима које нас опомињу подсећа Собота: „Хоћемо ли коначно научити лекције које нас је историја увек учила, веома горко и хладно? Или ћемо морати да учимо поново, хватајући равнотежу између наше будућности и наших сопствених живота“?

Извор:
СТАНДАРД