НАЈКРВАВИЈА „ОПЕРАЦИЈА ПРОТИВ КУЛАКА“ КОЈА ЈЕ УЗДРМАЛА ТЕМЕЉЕ РУСИЈЕ Истина о 1937. години

Дана 31. јула 1937. године Политбиро ЦК ВКП(б) је одобрио наредбу НКВД-а бр. 00447 издату дан раније „О операцији уз примену репресија против некадашњих кулака, криминалаца и бивших антисовјетских елемената“. Почела је најстрашнија, најкрвавија и (парадоксално) најмање позната у широким круговима страница великог Стаљиновог терора коју су чекисти у свом свакодневном раду звали „операција против кулака“.

У целој земљи су осниване „тројке“ које су се састојале од начелника УНКВД-а, секретара Обласног комитета партије и јавног тужиоца, које су добиле право да доносе пресуду по „првој категорији“ на стрељање и по „другој“ – на логоре, у оквиру лимита дозвољених с виших инстанци. Лимити за стрељање су се брзо трошили и у Москву су пристизали захтеви за њихово повећање који су у току првих месеци радо одобравани.

Молим за налог у вези с повећањем лимита прве категорије на осам хиљада људи, – пише 15. августа 1937. године начелник УНКВД-а за Омску област Горбач.

Резолуција: „За друга Јежова. Повећање лимита на 9.000. Ј. Стаљин.“ Још хиљаду ликвидираних људских живота одозго, с надмене висине вође… У оквиру операције у овој области је на стрељање осуђен 15.431 човек.

Од 681.692 људи осуђених на смрт 1937-1938. године, 386.798 је било погубљено управо у „операцији против кулака“ у којој су били сврстани у „прву категорију“. Дакле, 56% свих жртава терора потпада управо под „оперативни налог бр. 00447“. Број жртава операције из „друге категорије“ осуђених на логоре износио је 380.599.

Сељаци-газде (такозвани „кулаци“), свештенослужитељи и активни верници који нису емигрирали, или враћене „слуге руског режима“ од бивших министара и губернатора до позорника, официри и редови царске и Беле армије, који су се навелико уписивали у РОВС (Руски општевојни савез – војна организација белих емиграната), учесници оружаног отпора одредима за одузимање намирница из времена грађанског рата (такозваних „устанака кулака“), бивши чланови небољшевичких револуционарних партија – есери, мењшевици и анархисти. Управо ове категорије су навођене у наредби и осуђене на смрт.

Истовремено с „операцијом против кулака“ одвијала се репресивна кампања против „десничарских троцкиста“, односно опозиције Стаљину унутар партије стварних и наводних учесника у војној „завери Тухачевског“, совјетских радника, црвене професуре и неких „бивших“ који су успели да се уклопе у нову елиту.

Пошто су се ове репресије односиле на писмене грађане, често – чланове совјетске номенклатуре, управо о њима се највише говорило у каснијој публицистици из времена перестројке. Људи који су доспели под ваљак репресија, али су преживели, оставили су своје мемоаре као што су „Стрма маршрута“ Јевгеније Гинзбург (жене председника Казањског градског савета Аксјонова) или „Незаборавно“ Лава Разгона (зета шефа специјалног одељења ОГПУ Глеба Бокија).

Мит о „тридесет седмој години“ који су створила „Деца Арбата“ учврстио је у масовној свести представу о Великом Терору као о обрачуну с људима за које се испоставило да Стаљину више нису потребни – „комесарима прашњавих шлемова“. Репресије против кулака, белогвардејаца и свештеника овим совјетским репресираним људима изгледале су као нешто што се само по себи подразумева, и један од мотива који провејава кроз ову литературу гласи: „Добро, а због чега смо ми настрадали?“ Наводно, јасно је зашто је ухапшен бели официр, свештеник, кулак, „непмановац“, али због чега су утамничени стари бољшевици? Не само то, у истој оној књизи „Деца Арбата“ Анатолија Рибакова наводи се забаван мотив – Стаљинова офанзива против бољшевистичке номенклатуре описује се као контранапад царизма и буржоазије, класно туђег елемента који су „тате Арбата“ пре свега двадесет година стрељале како би се уселиле у њихове станове и обезбедиле својој деци будућност за коју се чинило да ће бити тако дивна.

Култ „тридесет седме године“ који се појавио као реакција на епоху Јељцинових демократских реформи представљао је изврнути одраз у огледалу мита о „Деци Арбата“. Велики Терор је изгледао као обрачун с ранобољшевичком елитом, са „старим лењиновцима“, често локалног или просто туђег порекла, које је мудри државник друг Стаљин одлучио да потамани обнављајући велику државу.

Фабрика неосовјетских митова је радо штанцовала приче о томе како су деца тамбовских сељака поубијаних гасом Тухачевског, сад служила у НКВД-у и одбијала маршалу и његовим саборцима бубреге узвраћајући за некадашње злочине.

Пребегли издајник Резун је чак лансирао термин „Очишћење“ и неостаљинистичка пропаганда се није либила употребе издајника домовине и радо је развијала митове које је он створио. И већ су почели да се појављују „православни стаљинисти“ који причају о великом вођи, који је заједно с врлим чекистима 1937. године збацио „јеврејски јарам“.

Настанак овог мита о „тридесет седмој години“ је био могућ искључиво у условима потпуног незнања или игнорисања крваве стварности „операције против кулака“ у току које је на једног погубљеног џелата тамовских сељака било на хиљаде и хиљаде истих ових сељака. Много година касније добили су пацке за сваки гест против припадника одреда за прикупљање намирница и комесара, а да не говоримо о прекорима за недовољно одушевљено мишљење о колхозном уређењу.

Управо овај терор против „бивших људи“ – сељака, свештеника, официра и стручњака представљао је прави Велики Терор, ону необуздану крваву бујицу, у поређењу с којом је Стаљинов обрачун с делом совјетске елите представљао само поточић (премда упечатљив захваљујући мноштву познатих имена).

Да бисмо схватили однос између жртава терора над људима старе Русије и представника бољшевичке елите довољно је да погледамо, на пример, извештај начелника УНКВД-а за Јарославску област Јершова о резултатима прве фазе „операције против кулака“ упућен у Москву 14. јануара 1938. године. Од 3.258 ухапшених: бивших кулака има 694; клира – 305; црквених активиста – 253; устаника – 211; терориста – 80; бивших есера – 66; штеточина – 56; троцкиста – 32; шпијуна – 6… Гомилица штеточина, троцкиста и шпијуна, међу којима су се могли срести ватрени комунисти, буквално се губила у маси сељака, свештеника и официра.

Посебно се одвијао лов на војнике царске и беле армије. Стаљиново руководство се највише плашило управо РОВС-а, без обзира на то што је 1930. године киднапован и убијен генерал Кутепов, за којим је 1937. године уследила отмица генерала Милера. Зато су се случајеви РОВС-а наводили посебно, ван „наредбе“ и најчешће су се односили на стрељање. На пример, информације УНКВД-а о Западносибирској покрајини од 5. октобра 1937. године су гласиле да је за време операције стрељано 4.256 кулака, 889 „осталих контрареволуционара“ и 6.437 „ровсоваца“, односно, једноставно речено бивших официра и војника Беле армије, од којих многима чак није падало на памет да пружају било какав отпор совјетској власти.

Дакле, догађаји из 1937-1938. године су пре свега представљали кампању убијања оних људи који су могли бити лојални политичком или економском устројству историјске Русије и који су имали недовољно одушевљено мишљење о бољшевичкој власти. Комунисти су „допобеђивали“ грађански рат. Главни циљ и жртве терора нису били туђи комунисти-троцкисти, већ обични руски сељаци, свештеници и војници. Власт је сламала народ који јој није одговарао у довољној мери.

Зашто је „операција против кулака“ била покренута управо 1937. године, кад се чинило да су совјетско и колхозно уређење већ победили, а сами бољшевици су прихватили „Стаљинов устав“ у којем је прокламована демократска слобода и чак су обећани избори за Врховни Совјет?

С овим изборима је повезане и егзотична хипотеза о тридесет седмој години коју је навео Јуриј Жуков у књизи „Другачији Стаљин“. Наводно, вођа је веома желео да спроведе праве демократске изборе, али се трула партијска елита уплашила да ће изгубити власт и зато је поставила Стаљину ултиматум: никакви избори пре масовног истребљења „бивших људи“ који ће у супротном случају сигурно победити на овим изборима. Управо тада је Стаљин био принуђен да развеже руке за спровођење терора од стране НКВД-а и чим је успео да се обрачуна са својим непријатељима у политбироу одмах је прекинуо терор.

Ситуација у којој се партијско руководство у земљи у којој је победио социјализам највише плаши поштених избора сама по себи би красноречиво карактерисала бољшевичку власт. Међутим, пред нама је у ствари чиста историјска фантазија због које би сам аутор 1937. године био прогнан у далеке крајеве.

Верзија која се одразила у Жуковљевим конструкцијама у извештајима НКВД-а је била окарактерисана као „ширење контрареволуционарних провокативних гласина о томе да се хапшења спроводе у циљу спречавања друштвено туђег елемента да учествује у предстојећим изборима за Врховни Савет и локалне органе Совјетске власти.“

У току су масовна хапшења, то ће у време избора изоловати наше људе, плаше се да не прођемо у савете. Унапред знају да ће комунисти пропасти на изборима, – бивши кулак из Моздокског рејона који се вратио из прогонства (Извештај начелника НКВД за Орџоникидзевски крај у о томе како се одвија операција по стању на дан 15. августа 1937. године).

Уколико је и постојала нека веза између стања ствари у политичкој врхушки и масовним обрачунима с руским сељацима, клиром, официрима и интелигенцијом, била је потпуно другачија. Почетком 1937. године целој земљи је постала очигледна унутрашња криза бољшевичког режима – у партији је почео лов на „десничаре троцкисте“ и „друге лицемере“, при чему су биле ухапшене познате вође из прошлости – Бухарин и Риков (овај други је дуги низ година био на челу Совнаркома), у војсци је откривена стварна или измишљена завера маршала Тухачевског. Стаљинов обрачун с делом комунистичке елите је био неибежан.

У овим условима је превентивни ударац ради застрашивања који ће бити задат свим, макар и минимално друштвено активним и потенцијално незадовољним елементима који би могли пожелети да се врати „царско-поповско-кулачка прошлост“ (односно, нормалан историјски живот Русије) био неизбежан. Није случајно што је један од најчешћих компромитујућих материјала који су одузимани у току претреса који су пратили хапшење био „календар с ликом бившег цара“.

Ударци који су на путу утврђивања Стаљинове диктатуре били намењени партији и војсци требало је да буду компензовани ударцима који су задати делу руског народа који није прихватио револуцију, пре свега активном сељачком елементу – кулацима.

Није случајно што су за прве и примарне жртве били проглашени кулаци који су побегли или су се самовољно вратили из прогонства, односно, показали су да се не потчињавају одлукама о колективизацији. Велики Терор је праћен масовним ступањем у „колхозе“ домаћина уплашених репресијама. Испоставило се да је 1937. година завршетак колективизације која је била успорена 1930. године. Посебна пажња је посвећена уништењу Православне Цркве која је природно могла постати идејни вођа антибољшевичког отпора. У току пописа становништва који је спроведен 5-6. јануара 1937. године 55,3 милиона људи је отворено исповедило да верује у Бога, што је било 56,7% становништва земље. То је значило практично потпуни крах „безбожничке петолетке“ и пропаганде атеизма. Донета је одлука да се неверје пропагира пре свега на силу. По проценама Н. Ј. Јемељанова 1937. године је ухапшено 162.500 свештенослужитеља и црквенослужитеља и верујућих активиста, а стрељано је 89.600. Ове цифре су, по свему судећи, блиске истини – у објављеним извештајима НКВД-а клир и активни чланови Цркве чине око 20% укупног броја „операције против кулака“, при чему је број стрељаних у овој групи био прилично велик.

Како су изгледале типске оптужбе упућене члановима Цркве можемо видети на основу извештаја народног комесара унутрашњих послова за Татарску АССР Михајлова, упућеног Јежову почетком 1938. године:

„КОНТРАРЕВОЛУЦИОНАРНА ГРУПА ЧЛАНОВА ЦРКВЕ У ЈЕЛАБУШКОМ РЕЈОНУ.

Група је постојала од 1935. године и састојала се од чланова Цркве и бивших људи. Делатност групе је била усмерена на: а) антисовјетску, антиколхозну и дефетистичку агитацију с истовременим формирањем фашистичких и устаничких расположења; б) организацију чланова колхоза ради пружања отпора активностима совјетске власти уз употребу верских предрасуда; в) ширењем контрареволуционарних тумачења религиозних учења у савременим условима.

На челу контрареволуционарне групе су били свештеници тихоновске оријентације МАЛИНОВСКИ, ГРАХОВ и СЕНИЛОВ. Под маском разматрања црквених ствари МАЛИНОВСКИ и други су одржавали групне састанке на којима је поп ГРАХОВ читао одломке из верске књиге „апокалипса“ тумачећи их у контрареволуционарном духу, примењујући их на услове совјетског уређења уверавајући притом присутне у то да ће совјетска власт неминовно пасти…

Почетком 1936. године контрареволуционарна група је преко МАЛИНОВСКОГ основала у Јелабуги нову контрареволуционарну организацију под називом „Комитет за заштиту религије и цркве“. Чланови „комитета“ су систематски одржавали састанке на којима су доношене одлуке о организовању верујућег становништва ради отвореног супротстављања активностима совјетске власти уопште, а посебно у вези с питањем затварања цркава, скидања звона итд.“

(Цитати из докумената наводе се по књизи: М. Јунге, Г. Бордјугов, Р. Бинер. Вертикала великог терора. Историја операције по налогу НКВД бр. 00447. М., Нови Хронограф, АИРО-XXI, 2008 – М. Юнге, Г. Бордюгов, Р. Биннер Вертикаль большого террора. История операции по приказу НКВД №00447. М., Новый Хронограф, АИРО-XXI, 2008).

Постојао је још један разлог – економска неефикасност совјетског уређења је у датој ситуацији свима падала у очи. Пошто није било могуће повисити економску ефикасност производње у оквиру Стаљиновог модела преостајало је да се она објасни активношћу непријатеља и штетних елемената. У извештајима о делатности разоблачених непријатеља народа корисно је понегде променити распоред пасуса и све стаје на своје место. Ево, на пример, стања поштанске службе у совјетској Татарији:

У првој половини 1937. године било је 120 случајева присвајања поштанских вредности у износу од 40 хиљада рубаља. У периоду јануар-јул градска пошта је добила 1.099 жалби због тога што нису испоручене различите пошиљке, писма и уплатнице, како поштанске, тако и телеграфске… Од 32 возила која опслужују пошту у првом полугодишту 1937. године уништено је осам возила, а остала се налазе у хаварисаном стању.

Видимо класичну слику привредног разарања у вези с којом су иследници НКВД-а правили своју теорију завере:

„Десничари-троцкисти, националистичка, диверзијско-штеточинска организација у систему Татарске управе НКСвјази основана је 1935. године… Организација је поставила себи следеће задатке: 1. Путем диверзија и наношења штете треба парализовати цео ПТТ систем, посебно телефонско-телеграфску везу. 2. Осујетити припрему свих политичких кампања: сејања, жетве, избора… 3. Осујетити нормално пружање услуга становништву путем поштанских линија…“

Истим теоријама завере се у извештају Народног комесара унутрашњих послова Татарске АССР Михајлова (сам је као народни непријатељ стрељан 1940. године) објашњавају и проблеми Казањског бродоградилишта, и неизвршене одлуке партије и владе у вези с ликвидацијом недовољног броја крава (односно, недостатка стоке који се појавио после револуције). Испоставило се да се делатношћу штеточина може објаснити сваки проблем који се појавио у селу и у граду.

У баханалијама терора у земљи учествовало је на стотине хиљада људи: „бивше“ су хватали и „разобличавали“ због неопрезно изговорене речи, попреког погледа, подругљивог осмеха Стаљиновом портрету, често су комшије пријављиване због личне освете, услед туче у пијаном стању или да би се присвојило нешто њихове имовине. Чекисти су убијали људе због каријере, користољубља или просто садизма. Чим би талас терора мало спласнуо откриване су страшне чињенице које подсећају на распојасаност из времена грађанског рата.

Сарадник НКВД-а Анисимов је саопштио Вологодском обласном комитету партије о вештим потезима сарадника Белозјорског рејонског одељења НКВД-а Власова, Овчиникова, Воробјова и других. Ови оперативци су проблем „лимита“ од 200 људи решили за четири дана. Организовали су лекарску комисију која је наводно бирала затворенике за пребацивање у комфорније затворе.

Позивали су једног по једног човека из ћелије без икаквог компромитујућег материјала о њему и „доктор“ ВОРОБЈОВ је почињао да врши „медицински преглед“, а ВЛАСОВ, ОВЧИНИКОВ и ЈОМИН су седели, писали записнике са испитивања користећи записник који је већ био написан у Белозјорску. Након прегледа ВОРОБЈОВ је викао „одговара“, доводили су га до стола и не читајући му записник говорили су: потпиши акт о медицинском прегледу, тако су за 4 дана ухапсили 200 људи за које нису имали апсолутно никакве материјале о контрареволуционарној агитацији.

Практиковани су и мање домишљати начини: „У Рејонском извршном комитету су узети спискови људи који су раније имали одређени задатак и на основу њих су обављали хапшења.“ А дневна хапшења су прелазила у ноћне баханалије.

„Примењиване су фашистичке методе испитивања и људи су убијани у кабинетима тако што је вршено физичко насиље над онима који упорно нису хтели да потпишу протоколе… Једном „окривљеном“, сад се не сећам презимена, ВЛАСОВ, ВОРОБЈОВ и ОВЧИНИКОВ су… гвозденом куком сломили нос и ископали су му очи, а после тога су га бацили на под у овој просторији. Двојицу грађана, њихових презимена се такође не сећам… убили су у просторији Матичног уреда и закопали су их испод пода у истој просторији, при чему су ова лица убијали гвозденим чекићем у главу.

ВЛАСОВ и ПОРТНОВ су сазвали састанак и рекли су да по налогу ЦК ВКП(б) треба да убијемо око 70 људи, при чему ћемо их тући хладним оружјем. После свих ових разговора ВОРОБЈОВ, ОВЧИНИКОВ и ЈОМИН су извадили из ормара секиру и гвоздени чеких и рекли: ево чиме ћемо данас убити тридесетак људи. Сећи ћемо им главе и комаде меса закопавати у гробове које је припремио стражар на гробљу, који је очевидац овог дела. Из затвора су доводили по 15-20 људи, у просторијама Матичног уреда су им везивали руке, ставили су их на санке, а одозго су набацали прекриваче и сели. По доласку на гроб ЈОМИН, АНТИПОВ и други су узимали по једног са санки и доносили њихове трупове на стратиште, а ВОРОБЈОВ и ОВЧИНИКОВ су их секли секиром, након чега су комаде овог меса бацали у гроб и тако су за 3 дана убили велики број људи.“

Случај је био то те мере страшан да је главни тужилац Вишински после завршетка терора упутио изјаву Анисимова новом народном комесару унутрашњих послова Лаврентију Берији који је дошао на смену Јежову, а копије је послао Стаљину и Молотову. Међутим, упркос каснијим Беријиним легендама он није предузео ништа како би казнио виновнике терора и рехабилитовао невине жртве. Напротив, „Берија не само да не гори од жеље да ослободи људе који ни за шта нису криви, већ напротив, спроводи одређену линију за кочење овог посла и свој углед користи како би подржао ‘част мундира’,“ жалила се група јавних тужилаца Жданову у ЦК 28. октобра 1939. године.

Уопште, радници совјетског јавног тужилаштва су с времена на време предузимали бојажљиве покушаје супротстављања терору, а после његовог завршетка трудили су се да преузму контролу над НКВД-ом, између осталог, у савезу с партијским кадровима почели су да издејствују забрану мучења, на шта је уследио претећи одговор самог Стаљина. Вођа је 10. јануара 1939. године послао шифрирани телеграм после којег нема сумње о томе како се он односио према свему што се дешавало 1937. године.

„ЦК ВКП је у поседу сазнања да секретари обласних и покрајинских комитета проверавајући раднике УНКВД-а оптужују ове за примену физичког утицаја на ухапшенике као нешто преступно. ЦК ВКП објашњава да је примена физичког утицаја у пракси НКВД-а дозвољена од 1937. године по решењу ЦК ВКП. Притом је наведено да се физички утицај дозвољава као изузетак према тако очигледним народним непријатељима који приликом коришћења хуманих метода испитивања дрско одбијају да одају заверенике, месецима не дају изјаве, покушавају да успоре разобличавање завереника који су остали на слободи, дакле, настављају борбу са совјетском влашћу и у тамници…

Познато је да све буржоаске обавештајне службе примењују физички утицај на представнике социјалистичког пролетеријата, притом га примењују у најразличитијим облицима. Поставља се питање зашто социјалистичка обавештајна служба треба да буде хуманија према окорелим буржоаским агентима, заклетим непријатељима радничке класе и члановима колхоза. ЦК ВКП сматра да обавезно и убудуће треба примењивати методу физичког утицаја…“

У принципу, збир свих докумената објављених последњих година у потпуности искључује мит о томе да Стаљин „није знао“ или „није желео“ да спроводи терор. Напротив, све крваве операције су се предузимале на његову иницијативу, с његовим потпуним пристанком и подршком. Стаљинов лични потпис се налази на списковима с 45 хиљаде имена осуђених на стрељање. Притом међу онима „које је стрељао лично Стаљин“ нису биле само партијске и совјетске бонзе, већ на пример, и велики руски економиста Н. Д. Кондратјев, аутор идеје „циклуса Кондратјева“ који играју огромну улогу у савременој економској теорији, или истакнути руски војни теоретичар А. А. Свечин чија су гледишта омогућила да се у великој мери смање губици Русије у Другом светском рату.

Могли бисмо дуго набрајати жртве Великог Терора. Ту је у руководство Руске Православне Цркве – свештеномученици митрополит Петар Крутицки и Кирил Казански, – лидер црквене опозиције митрополита Сергија митрополит Јосиф Петрових, ту су и десетине истакнутих архипастира као што је свештеномученик Серафим (Чичагов), иницијатор канонизације преподобног Серафима Саровског. Ту су и истакнути мислиоци, научници и културни делатници – свештеник Павле Флоренски, велики византиниста, академик В. Н. Бенешевич, преводилац античких комедија и трагедија Адриан Пиотровски, песници Николај Кљујев и Осип Мандељштам. Ту су и деца стрељаних кулака, која су се верно потрудила на добробит домовине као што су конструктор дизел мотора В-2 на који је радио тенк Т-34, К. Ф. Челпан. Ту су и државни прегаоци царске Русије који нису успели да емигрирају, као бивши јакутски заменик губернатора Д. О. Тизенхаузен, који је у сибирском прогонству написао циклус заједљивих антисовјетских прича.