Велика српска трагедија

Хрватска војно-полицијска акција августа 1995. била је завршни печат на етничко чишћење Срба, које ни до данас не признаје ниједна утицајнија политичка странка у Републици Хрватској

Дочекали смо, ево, и 24. годишњицу хрватске војно-полицијске акције „Олуја”, која је – баш како је то пожелео и наложио тадашњи председник Републике Хрватске Фрањо Туђман (што потврђују чувени „брионски транскрипти”) – збрисала српски народ из Крајине у којој су генерацијама живели као већинско становништво. За хрватску страну „величанствена победа” и разлог за еуфорично славље сваке године, а за српску велика трагедија и најтежи егзодус после усташког покушаја биолошког уништења током НДХ у Другом светском рату.

Тих дана био сам у Загребу, уосталом као и свих тих ратних и поратних година као стални дописник „Политике”, и гледајући из данашње перспективе били су то свакако најтрауматичнији дани моје професионалне каријере. Гледао сам и сведочио о чупању корена и уништавању народа који се по нечијој суманутој замисли није уклапао у ренесансу хрватске државе. Превише догађаја и чињеница указивало је да се, упркос упорним службеним негирањима, радило само о наставку, у новим околностима, оне старе ендехазијске тезе о „реметилачком народу”. Наравно, радило се о Србима у Хрватској (не о „хрватским Србима” како је то већ постала мантра оних од којих никада нећете чути израз „српски Хрвати”, „српски Албанци „ итд., што само указује о чему је заправо реч).

Како је и зашто до тога дошло у међувремену је написано много књига, небројени новински чланци, одржани многи округли и слични столови, али се у одговору на то питање није знатније одмакло. Баш као ни у стварном привођењу правди починилаца и налогодаваца ратних злочина. Последице и „репови” тих збивања, у којима истина, правда и правичност добијају тежину празних речи, само указују да смо, ево, 24 године после „Олује”, плус још четири године прљавог рата, практично још једном ногом у том трагичном времену.

Стицајем околности, сведок сам и како је то изгледало после оног великог рата. Наиме, рођен сам у првој години слободе (1946), после 20 година од краја рата уписао сам факултет, а тај рат ми је био тада нека далека прошлост позната само из књига и школске историје. Отприлике као и српски устанци против османлијских окупатора, с том разликом што су још били живи бројни учесници и сведоци тог рата. Земља у којој смо живели, међутим, стално се развијала и напредовала, што је вероватно и утицало на такав осећај и однос према Другом светском рату. Сада је од рата прошло већ непуних четврт века, а ми се још натежемо и бакћемо с његовим последицама.

(Не)заштићене зоне УН

Како људско сећање, без обзира на трауматична искуства, временом бледи, завирио сам у своје белешке из тих дана да се подсетим. У четвртак, 3. августа 1995, записао сам: „Све се згуснуло. Напад на Крајину само што није почео. Два дана заредом амерички амбасадор Галбрајт на свој захтев долази код Туђмана. Јуче је био код Милана Бабића. Галбрајт је данас обавестио јавност да је Бабић пристао да преговара о плану З-4, тј. мирној реинтеграцији у Републику Хрватску.”

У суботу, 5. августа, у рано јутро одвезао сам ауто на сервис, баш испред комплекса зграда у којима је био Главни штаб Хрватске војске (а пре ње команда 5. армије ЈНА). Видим необичну слику: све је пусто, околне улице су блокиране запрекама, а у сервис долази хрватски официр којем неко од запослених показује простор испражњен од возила. Видим да се нешто несвакидашње дешава, а о чему је реч сазнајем на радију у дописништву. Тада сам записао:

„Прво је кратко јављено у подне, а затим званично потврђено из врховне команде ХВ-а у 15 часова – Книн је пао! Хрватска војска је ушла у Книн, а на Книнској тврђави – стално истичу – вијори се хрватски барјак дугачак 20 метара. Око 20 часова звао ме из Лондона Душко Симић. Дао сам фоно-извештај за ТВ Политику.”

Нешто пре тога близу дописништва видим надреалну сцену, о чему сам записао: „Данас пре подне, пред хотелом ’Дубровник’, необичан призор: седе два пријатеља и нешто пију, у мајицама без рукава, јер је врло топло. Онај крупни на великој мишици има утетовирано слово ’У’ с бомбом која се дими унутар слова – значи, заклети усташа. А онај други, мањи и сувоњав, на подлактици има крупним словима утетовирано ’ЈНА’, и још нешто пише испод. Ваљда датум када је био у војсци. Апсурдан призор, и трагикомичан.”

У својој „ослободилачкој акцији” (како је стално називају) Хрватска војска је, у ствари, напала заштићене зоне УН, али то као да никоме не смета. Уз то, стиже све више података о ратним злочинима које чине припадници хрватских оружаних снага – убиства, пљачке, уништавање српских места ватром и експлозивом и већ се назире слика планираног етничког чишћења.

Неколико дана после почетка „Олује” записао сам: „Избеглицама који су пролазили кроз Сисак према ауто-путу за Србију – приређен је линч у кордону. Још један живи приказ ’хрватске културе’ којом се толико диче. Увече на Дневнику ХРТ-а гледам морбидну и потпуно апсурдну сцену: хрватски војници ’ослобађају’ Срб – српско антиусташко устаничко место. Види се мртав цивил у својој кући, а уз њега седи његов шарени пас и презриво гледа сниматеље. Хрвати владају Србом! Хоће ли и у Срб населити Хрвате и како ће се онда звати? Ко је добио ’част’ да ’ослободи’ Срб од Срба? Зашто су Хрвати морали да пуцајући улазе и у Срб? Срамота за Хрватску, за Хрвате и за њихово потомство! Људска глупост је заиста безгранична.”

Резултати и поуке

И после свега, шта је у ствари постигла и показала „Олуја”? Постигла је оно што први председник независне Хрватске, Фрањо Туђман, није ни крио: Срби су сведени на 3–4 одсто у становништву РХ (с преко 12 одсто без оних бројних који су се изјаснили као Југословени), баш како је својевремено и најавио, и тако се Хрватска решила „реметилачког народа”. Цена по којој је то урађено у Хрватској уопште није тема, а уколико неко и покуша о томе да говори одмах је обележен као антихрват, издајник, у најмању руку као „србољубац” или „југословен”, што је и данас међу најтежим увредама равним оним највулгарнијим псовкама.

Да се радило о школском примеру етничког чишћења службено не сматра ниједна озбиљнија политичка странка, јер би онда морали да покрену и правосудне поступке против одговорних, суђења ратним злочинцима на хрватској страни ретка су као бели јелени иако је то било међу три најважнија услова за примање Хрватске у ЕУ итд. Међу тим условима било је и омогућавање повратка избеглих и прогнаних Срба, али је читавим системом препрека и кочница и то сведено практично на симболику. Све неподопштине су углавном познате, али се мало шта од тога решава. У међувремену рачун расте, а ко ће га на крају плаћати као да никог није брига. Оркестар свира музику за плес док брод тоне.

Сећање на „Олују”, барем из српског угла, има две димензије: једна је одавање пијетета невиним жртвама, које се управо због властитог мира и поуке не смеју никада да забораве. Друга је у ствари подсећање на време у којем живимо, на цивилизацију која нас окружује. Да живимо у времену двоструких стандарда које кроје велики и јаки, да лаж има лице истине, а правда буквално завезане очи, да приче о демократији, људским правима и правди служе за превођење жедних преко воде. Да је, све у свему, лицемерје носећи стуб тог лажног морала. Али и да је излаз из свега тога оно што је наш народ на основу дугог напаћеног искуства давно дефинисао мудрошћу – у се и у своје кљусе! И зато требамо сваке године обележавати „Олују” и сећати се.

Систематско паљење

Тадашњи извештач „Новог листа” из Ријеке, а сада слободни новинар и публициста Драго Пилсел, записао је прошле године поводом годишњице „Олује”:

„Призоре систематске палежи, опште и темељите пљачке те страха на лицима преосталих Срба, како у касарни коју су чували Канађани у Книну, тако и у околним селима, носићу у себи, верујем, до краја живота. А када пређем реку смрти, слутим, дружићу се с побијеним Србима.”

*Радоје Арсенић је цео радни век провео у „Политици” као стални дописник из Загреба, а извештавао је и све време последњег рата у којем је нестала Југославија. У пензији је од 2012. године.

Извор:
ПОЛИТИКА