Апсолутни капитализам и (не)могућност побуне

Аутор: Борис Над

Данашњи „homo precarius” је сведен на роба који није ни свестан сопствених окова. Да ли је у таквом свету побуна уопште могућа?

Ми живимо у свету циничних парадокса. У таквом свету суверено влада „примат економије“. А такав „примат“ нам, како примећује италијански мислилац Дијего Фузаро, заправо „одузима све“ не дајући ништа заузврат. Економија више није средство, она је постала „судбина“ и „главни разлог“ – врховни разлог постојања.

У нормалним условима, сврха економије је да обезбеђује средства за живот; ова реч, грчког порекла, иначе означава „умеће вођења домаћинства (привреде)“. Али савремени либерални капитализам, сматра руски економиста Валентин Катасонов, нема никакве везе с овако схваћеном економијом: на место економије ступа „хрематистика“, умеће богаћења, која је, како је упозоравао још филозоф Аристотел, погубна по друштво. Хрематистика заправо уништава реалну економију и реалну производњу: „У савременом капитализму више немамо економију, имамо хрематистику (шпекулације на робним тржиштима, пирамидалне шеме, развој тржишта хартија од вредности, игре на берзама…). Хрематистика је реч-трик, и зато је можемо заменити термином ’казино-економија’“.

НОВИ ГОСПОДАРИ ВАСЕЉЕНЕ
У „турбокапитализму“ економија има друго, сасвим различито, па чак и супротно значење: економија више није средство живота, већ средство поробљавања унутар једне, „хегемонистичке државе“, која огроман и претежан број, најшире слојеве становништва, претвара у плебс, без икаквих права и перспективе. Отуда „примат економије“ доноси свеопште и масовно осиромашење. А доноси и посвемашњу социјалну несигурност. У благостању без ризика уживају само одабрани: уски, привилеговани слој на врху пирамиде, такозвана аристократија новца. Једино финансијска аристократија непрекидно побеђује у „слободној тржишној размени“, у којој чак и не учествује, али зато прописује правила игре, стварајући привид „тржишног фер-плеја“. Они су нови „господари Васељене“. Остатак је класа беспризорних, вечитих и непоправљивих губитника. Пролетаријат, класа „презрених“ XIX и XX века, постепено се претвара у „прекаријат“, у значењу нестални, привремени, несигурни (енгл. precarious) радници. Односно, у „класу проклетих“. „Прекаријат“ је „нова класа повремено и привремено запослених“ – а често и незапослених – „класа слабо плаћених и радно незаштићених, зачета у дивљем браку неолиберализма и глобализације“, која већ чини огромну већину популације. „Примат економије“ и идолатрија „слободног тржишта“ треба да сакрију ту поразну и горку истину.

„Прекаријат“ је копиле глобалне транзиције; није ванбрачни син „дивљег капитализма“, какав, ваљда закономерно, настаје током тегобног и неизвесног повратка из социјализма у капитализам. Између осталог, зато што тај „уређени капитализам“, према којем се наводно крећемо, више нигде, а посебно на Западу, не постоји. Он је само фатаморгана. То је стварност XX века. Нестао је најкасније у његовој последњој деценији, у истом тренутку када је нестао и социјализам.

ОПАСНА НОВА КЛАСА
Према британском економисти Гају Стендингу, ова „опасна нова класа“, а то је и наслов његове књиге из 2011, производ је опште нестабилности, која и чини саму суштину глобалног капитализма. Концепт ове „опште нестабилности“ родио се у главама неолибералних идеолога 70-их година прошлог века, који су заговарали потпуну „флексибилност тржишта рада“, наводно у циљу „веће конкурентности“ – да би почетком овог века прерасла у „нову нормалност“. Ненормалност је претворена у норму, социјална несигурност у предност, а то је само део парадокса нашег доба. Процес се назива и „комодификацијом рада“. Радник је у том „процесу“ сведен на прости „фактор производње“; на јефтину сировину, и уз то лако замењиву, чију „стварну тржишну вредност“ одређује све нижа цена рада, обавезно испод минималне зараде. Тај „прекаријат“ не чине само радници (пролетери прошлог и претпрошлог века) који су остали без „сталног посла“, због деиндустријализације или трансфера производње, нити су „прекобројни“ искључиво необразовани или мигранти; чине га, у све већем постотку, и млади и високообразовани, „фрустрирани сопственим статусом и животним изгледима“.

Да ли је баш неопходно измишљати нове класе у стварности која је прилично, чак и разочаравајуће једноставна? И треба ли стално подсећати на оно што је очигледно? Свет је данас подељен на само две класе: на „губитнике глобализације“ и на оне на врху: малобројну транснационалну олигархију која за себе граби „све, и остатак“. Традиционални сукоб између буржоазије и пролетаријата одвијао се у оквиру суверене националне државе, али та суверена држава на Западу одавно не постоји. И једни и други – и „стари пролетаријат“ и „стара буржоазија малих предузетника“ – данас спадају у најшири слој „губитника глобализације“, које без милости уништава финансијска олигархија. Први су претворени у обесправљену „масу без свести“, други су до крајности осиромашени кроз систем банкарских финансијских превара и транснационалне конкурентности. Заправо, ствари у (нео)либералном капитализму се одвијају тачно у оном смеру који је предвиђао Маркс: у смеру пауперизације пролетаријата, у коме нестаје и стара „средња класа“. А то је, у ствари, „прекаријат“: свет прекобројних, неорганизованих, екстремно експлоатисаних, слабо плаћених и правно незаштићених.

Укратко: „Све ужа олигархија управља светом према ексклузивној логици неограниченог раста индивидуалне добити, на штету преосталих 99 одсто људи који пате“ (Дијего Фузаро).

НОВИ ПЛЕБС У НОВОМ ФЕУДАЛИЗМУ
Данас светом влада „апсолутни капитал“, који настоји да укине границе националних држава и последње остатке њеног суверенитета, границе, царине и све тржишне баријере, како би омогућио несметано колање капитала, роба и – јефтине, скоро бесплатне, управо ропске радне снаге. О томе говори Џефри Мајрон, директор економских студија на Институту Кејто, који у име „апсолутног капитала“, са страница недељника Ју-Ес-Еј тудеј, захтева „отворене границе“, за Америку и за читав свет: „Отворене границе значе да више не би било зидова, ограда, заморних процедура на аеродромима, злогласне Службе за имиграцију и царинску контролу (ICE), депортација, притворских центара или имиграционих судова“. Користи од овакве политике, тврди Мајрон, далеко би надмашиле трошкове и евентуалне губитке; тако би се штедели ресурси, а „послодавци би (у САД) обезбедили приступ талентованом људском капиталу“. „Једна академска студија показује да би се светски бруто домаћи производ два пута увећао у односу на садашњи износ“, тврди Мајрон, а економска ефикасност ће се наводно повећати, не само у САД, већ и у свим земљама које „извозе имигранте“. Како?

Мајрон пропушта да нас обавести о свом „академском извору“, студији која, наводно, доказује да би отварање граница донело глобални економски процват. Извесно је једно: да би неконтролисана имиграција обезбедила приступ „људском капиталу“, практично неограниченом ресурсу радне снаге, лишеном свих облика државне заштите и гарантованих социјалних права. „У својој суштини,“ упозорава Фузаро, „свехваљени глобализам подудара се са мрачном динамиком поновног претварања у плебс оних маса које су некада биле заштићене правима стеченим у оквиру националних суверених држава, а сада су редефинисане као маса кметова на милости и немилости капитала без граница. У томе лежи суштина `глобализације` као темеља новог финансијског феудализма. Глобализација тржишта прихода иде подруку са глобализацијом радника сведених на нови плебс планетарног система потреба, лишеног етике, без граница, без државне заштите и без политички гарантованих социјалних права.“

РАЗГРАДЊА СОЦИЈАЛНОГ ТКИВА
Апсолутни капитализам је систем у коме се капитал више не суочава са препрекама или било каквим ограничењем. Данас је у току „глобална транзиција“ ка таквом друштву, а важна карактеристика ове „транзиције“ је то што нико, па ни сами идеолози неолиберализма, а још мање од плебса потпуно излолована аристократија новца, не зна куда она заправо води. Сасвим сигурно, не у социјални и економски „прогрес“ ни у друштвено благостање. О друштвеном благостању за све више уопште нема говора, а не говори се ни о неолибералној „плими која ће подићи све чамце“. Савршено је јасно да се она никад неће догодити. Догађа се, заправо, нешто супротно: потоп или цунами који ломи старе друштвене структуре и разара до сада постојеће класе. За огромну већину, једина реална перспектива у таквом свету је недостатак сваке перспективе. Припадати свету рада постало је стигма и срамотни жиг. То је положај на самом дну друштвене лествице, који осуђује на неизлечиво сиромаштво, на мукотрпно и неизвесно преживљавање од данас до сутра, с једном једином гаранцијом: да ће сутра бити горе него данас. Ови процеси на Западу већ доводе до катастрофалних последица, до разарања и разградње друштвеног ткива, али се, упркос томе, а то је још један парадокс, настављају, и наставиће се и убудуће.

У таквом свету „неће бити никакве револуције“, или бар тако мисле његови најугледнији мислиоци и апологете, понављајући ову мантру у безбројним варијацијама, у нади да ће се жеља „господара Васељене“ волшебно претворити у истину и неку нову друштвену закономерност, упркос чињеници да је данас, како примећује Фузаро, „светска сцена, која је одшкринута 1989, ослободила потенцијал патње и беде, неправде и злоупотребе моћи, експлоатације и неправде, што би могло да произведе еквивалент од најмање петнаест револуција какве су биле Француска 1789. и руска 1917…“

Речи као што су „класа“, „класна борба“ или „експлоатација“ избрисане су из савременог речника. Не постоји више ни „социјална правда“. Последња вредност у коју се безусловно верује је „вредност тржишта“ и „слободне трговине“, а то је размена, бескрајно колање роба и новца, као његовог врховног и апстрактног симбола. Свет (читав свет) је роба. И „плебс“ је роба. А новац је „универзална роба“, коју „ни из чега“ производи свемоћна аристократија новца. „Експлоатацију“ и „друштвену неправду“ (о којима није дозвољено да се говори) замењује „нефлексибилност“; онај ко није флексибилан да би се у довољној мери прилагодио новој реалности обраћа се психологу или психијатру, захтева „стручну помоћ“.

У том врлом новом свету не постоји класа, постоји једино „индивидуа“. А постоји и „немогућност појединца да се избори с објективним светом, да се прилагоди ситуацији, да адаптивно моделира свој субјективитет у складу са датим условима“. Психолози и саветници су највиша и последња инстанца. А они упорно понављају да је проблем у нама и у нашој неспособности да се прилагодимо или „прихватимо нову реалност“, а не у друштву. Није друштво неправедно, већ су појединци „неадаптивни“ и „нефлексибилни“. Да би се индивидуа „уклопила“, потребно је да „усвоји флексибилни и функционални модел мишљења“, или да не мисли уопште. Да би се индивидуа „адаптирла“ на стварност коју је немогуће прихватити, она мора да, привидно добровољно, прихвати операцију промене свести.

БОГ МОНОТЕИСТИЧКОГ ТРЖИШТА
Место „последње инстанце“ је од сада ускраћено и свештенству и цркви, којој, у глобализованом тржишту, једино преостаје да се и сама претвори у корпорацију, по могућности мултинационлну, и да продаје своју „робу“. У току је „велика десакрализација света“. У таквом свету једина права и истинита религија је капитализам. Да је капитализам окрутна религија, а не пуки систем привређивања, уочио је још филозоф Валтер Бенјамин. Додуше, капитализам је, према Бенјамину, религија без трансценденције, религија савршено иманентна, без теологије и догме: „Капитализам је чисти религиозни култ, можда најекстремнији који је икад постојао. У њему све добија смисао само кроз директан однос према култу: он нема неку посебну догму, неку посебну теологију. Он утилитаризму даје његову религиозну нијансу“ (В. Бенјамин: Капитализам као религија).

Овај капиталистички култ почива на „осећању кривице (дуг)“, које верника доводи до очајања, а управо „од тог ширења очаја, чија би религија требало да обухвати цео свет, очекује се (парадоксално) спасење“. „Бог капитализма“, или „монотеистички бог тржишта“ при том остаје скривен, али он је у ствари присутан свуда, и испољава се и приказује у судбинама људи.

ИГРАЧКА АПСОЛУТНОГ КАПИТАЛА
Вратимо се још једном Дијегу Фузару. На Западу више не постоји пролетер, који је, или у чије име су дизане пролетерске и социјалистичке револуције XX века. Шта преостаје, пошто је тај пролетер коначно учињен безопасним, практично развлашћен и најзад „укинут“? Преостаје „homo precarius“. А „`homo precarius` је суштина индивидуалистичке изолације и прекинуте друштвене везе. Раскинуо је сваку заједницу, класу и солидарност, држећи се догме о конкурентном предузетништву које га жели као непријатеља оних који су, иако у истој његовој позицији израбљеног, увек спремни да себе окривљују у случају неуспеха“.

Тај „homo precarius“ је „потпуно беспомоћан и сâм, инструмент у рукама апсолутног капитала, који може неограничено искоришћавати његово тело и ум, руке и неуроне“. Тај, такозвани „прекарни радник, никада не превазилази свест номадског и монадског субјекта, нити прелази у лик `страственог беса` Грамшијевог дискурса“. Он је сведен на роба који није ни свестан сопствених окова, већ за сопствени положај окривљује увек самог себе, роба који нема никакву идеју о слободи и о сопственом ослобођењу, и чије постојање је фатално одређено мукотрпним преживљавањем од данас до сутра. А то је положај који, опет парадоксално, даје неку наду.

ПОЧЕТАК ТЕКТОНСКИХ ПРОМЕНА
Да ли је и у таквом свету побуна ипак могућа? Докле ће западне државе успевати да каналишу бес и незадовољство и обуздавају побуне до којих, на концу, ипак мора доћи? Поуздање у контролу друштвених „процеса“ је само једна велика заблуда, упозорава Слободан Рељић: „Велика је заблуда да један расклиматани механизам као што је данашња западна држава, чак и најјача – америчка, може бескрајно контролисати изливе револуционарне срџбе маса које драматични раст друштвене неједнакости доводи на руб пуцања“.

Контрола, социјални инжењеринг и вера у њихову свемоћ само су „друштвено корисне илузије“, будући да сви друштвени механизми ионако доведени до тог „руба пуцања“, и да функционишу само привидно, с муком одржавајући стабилност и равнотежу у свету који је већ одавно изгубио сваку равнотежу, стабилност и најзад центар, постајући играчка и плен сила које је, уосталом, сам и ослободио, као Аладин из чаробне лампе.

Нико, па ни „господари Васељене“, у том свету не зна шта доноси сутра. Компас је изгубљен. Кола су појурила низ стрмину. Ко њима може да управља? Масе „прекобројних“ – модерних номада, стављене су у покрет, прелазећи с континента на континент и сударајући се међу собом. Глобализација заиста „генерише мобилност“, а њене последице су несагледиве. То кретање је одавно постало хаотично, а хаос није могуће контролисати. Промене су у суштини тектонске. И то је само почетак. Тешки друштвени потреси су тек на прагу. „Перспективе не одишу оптимизмом,“ додаје Рељић, „упркос томе што је је прогрес оптимистички поглед претворио у друштвену обавезу на Западу“. Не постоји, ако заборавимо на  галаму плаћених пропагандиста апсолутног капитала, ниједан разлог за оптимизам.

Револуције и насилни покрети заправо постају неизбежни. Постмодерна „аристократија“ и њено „свештенство“, интелектуалци који су се „адаптирали“ и пропагирају „глобализацију“, то не виде и не желе да виде, јер живе у својим луксузним „социјалним џеповима“, савршено изоловани од плебса. Они не чују заглушујућу буку коју ствара плебс. Тако је било и у превечерје Француске револуције.

Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018). Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор:
СТАНДАРД