Марко Пејковић: Друштвено-историјски и сотириолошки смисао породице

У наредном прилогу доносимо предавање Марка Пејковића, доктора политикологије и професора санскрита из Београда на тему: „Друштвено-историјски и сотириолошки смисао породице.“ Предавање је одржано на овогодишњем Сабору младости и родитељства у манастиру Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама (Златибор).

Инфо служба

ДРУШТВЕНО-ИСТОРИЈСКИ И СОТИРИОЛОШКИ СМИСАО ПОРОДИЦЕ

Преосвећене владике, часни оци, преподобне матере, браћо и сестре – помаже Бог!О томе шта је породица и колики је њен значај за друштво и државу, односно колики је њен значај за спасење појединца – много тога корисног су рекли Свети Оци. Овде ћемо подсетити на њихове мисли у вези породице. Али, пре тога, пружићемо историјски преглед институције породице од најранијих, предхришћанских времена. Није на одмет упоредити породицу пре и након хришћанства. Јер, човек који не гладује и не пости, тј. нема свест о томе како изгледа имати врло мало хране или никакву храну, често не поштује и није задовољан оном храном која му се свакодневно налази на трпези. Тако и ми, савремени хришћани, често у одсуству јасне слике о томе шта је породица била пре Христа, као да губимо ревност према светињама хришћанског брака и породице. Након Адамовог и Евиног пада из раја, човек је лутао у сваком погледу. Тако је било и у погледу породице. Али, нису све предхришћанске културе породицу обликовале једнообразно. Многи научници су указали на чињеницу да су најдревније културе породичне односе формирале у складу са три начела: 1) светлосно начело патријархата, 2) мрачно начело матријархата, 3) и сиво начело дионизијата као мешавине патријархата и матријархата.[1] Сва три начела су по себи безблагодатна и нису водила спасењу. Међутим, Свети Оци су делом потврдили предхришћански патријархат, јер је он био ближи хришћанству од матријархата и дионизијата, и утопили га – на трагу Светог Писма – у благодат Светог Духа, преобликујући га и обожујући га, са циљем стварања хришћанске породице као једног од два пута спасења (уз монаштво).

Патријархат

Друштва-културе патријархата су у сунчевој светлости и небу виделе свој идеал. Светло и небо су нешто добро, мрак и земља су нешто лоше. Тако и живот и смрт. Централна вредност је мушкарац-херој који покушава да победи смрт. Вредности су вертикално поређане од врха ка дну и највише се вреднују храброст, одлучност, строгост, аскетизам, гвоздена дисциплина, послушност старијим, ратничка вештина. Свет се разуме кроз строге законе логике, класификације, анализе, хијерархије, и јасно оцртане границе. У држави, друштву и породици апсолутно влада мушкарац.

Најбољи пример предхришћанског патријархата је била рана римска аристократска породица. На челу фамилије је био отац породице (pater familias) који је био апсолутни господар живота и смрти чланова породице. Он је имао право да погуби жену и децу (ius vitae necisque), уколико је мислио да они на неки начин нарушавају част породице. Римски хроничар Валеријус Максимус је тако у свом делу Factorum et dictorum memorabilium libri novem, у поглављу De severitate (што ће рећи „О строгости“) забележио предање како је римски аристократа Егнације Метел на смрт претукао своју жену штапом зато што ју је ухватио да се опија вином, а та казна није наишла на осуду Римљана, већ напротив, на једнодушно одобрење, јер је по Римљанима пијана жена нарушила врлину трезвености и тиме затворила врата за све врлине, а отворила их за сваки порок.[2] Бележи и предање како је Сулпиције Галус своју жену отерао од себе само зато што се она дрзнула да се креће у јавности непокривене главе.[3] Максимус закључује: „Ergo dum sic olim feminis occurritur, mens earum a delictis aberat“ („Дакле, док је тако некада било женама, њихове мисли су се држале подаље од непочинстава“).[4] Брак једном склопљен између римског племића и римске племкиње (confarreatio) стога није могао да се раскине,[5] осим уколико би жена била прељубница или се опила вином.[6] Притом, прељуба није значила само телесни контакт са другим човеком, већ као што смо видели, и свако нарушавање женске чедности од стране жене, што је велика разлика у односу на Јевреје Старог Завета који су дозволили мужевима да отпусте жене из било ког разлога.[7] Колико је ово обезбеђивало породичну стабилност, сведочи и Диносије из Халикарнаса када каже да у Риму након тих првих казни женама за неморал није било развода више од 5 векова.[8] За јавне пројаве хомосексуалности, нудизам и бесрамне оргије аристократије се није знало у првим вековима Рима.[9] Морални пад Рима је дошао доста касније, у последња два века пре Христа. И није случајно Христ дошао на земљу баш онда када су се до краја изопачили не само Јевреји, већ и Римљани и други народи. Римска деца су исто у свему морала да слушају оца. Отац је непослушну децу могао казнити смрћу. Такође, могао је новорођенче да изложи ван куће поред пута, уколико је сумњао да је он прави отац детета или ако су биле гладне године, како би сачувао остатак породице.[10] Што значи да се то догађало врло ретко и није било нешто чему су Римљани придавали вредност. Патријархат није знао за ритуално и масовно жртвовање деце, како је за то знао – можда само на први поглед парадоксално – матријархат.

Матријархат

Предхришћански матријархат је у вредносном смислу потпуно супротан патријархату. Врховни идеал су земља и ноћ, мрак. Свуда доминира жена која свет не сазнаје кроз хијерархијске законе логике, класификације, дихотомије и јасне границе. „Женско сазнање“ је непрекидна нит слабо одељених, или боље рећи тесно спојених, објеката стварности, и то у тој мери да се пре може говорити о смени осећања како се проживљава, тј. одвија та аморфна нит свега и свачега него о јасном сазнању да је једна ствар једно, а друга ствар друго. Све оно, чега се патријархат ужасава – смрт, време, зло, претња, непријатељ – добија у матријархату релативизовано или супротно значење. Смрт се изједначава са спавањем или васкрсењем, проток времена са напретком и срећом, претња постаје радост, а непријатељ постаје пријатељ. Све се изједначава, релативизује, своди на компромис и комфор, инерцију, ситост, хаос, одсуство проблема и изазова. Уместо вертикалности, постоји центар ког симболише мајчина утроба око које се oкреће све, кроз коју и из које све пролази. Мајка даје живот, узима га и опет га даје. Одатле и релативизација или једначење живота и смрти – многе културе матријархата (и оне које су из њега проистекле) су биле познате по обредима масовног дечијег и људског жртвовања, не само Хананци како знамо из Псалтира (105-38), већ и Феничани, Сумери, Вавилоњани, Крићани,[11] древни Арабљани, Картагињани, итд.[12] Мушкарац свагда може да буде одбачен од жене. Осим што га жена користи за репродукцију, она користи и његов „разум“ онолико колико је потребно да се нешто сагради, израчуна или превезе у инструменталном смислу, а све што се тиче вредносног и религијског се подводи под „женску“ матрицу. Стид као такав не постоји, култ нагог женског тела је свеприсутан.

Дионизијат

Дионизијат не наглашава ни мушки ни женски принцип засебно, већ њихов спој. Свет се не посматра ни вертикално-аналитички „мушки“ ни хоризонтално-аморфно „женски“, већ циклично-синтетички. Мушко и женско се као делови једне целине окрећу и временом мењају места, док се круг не затвори и поново не покрене, тј. док мушко и женско поново не крену са истих позиција. Дионизијат се не ужасава времена и смрти као патријархат нити их изједначује са вечношћу и животом као матријархат, већ усваја и једно и друго – време тече и има свој почетак и крај, али је део циклуса који је вечан. Када се време једног циклуса заврши почиње нови циклус и тако даље. Из тог цикличног схватања и проистичу погрешна религијска учења о реинкарнацији и апокатастази, карактеристична за толике светске културе и религијске системе. Културе дионизијата одликују уметност, плесови, игра, позориште, опијање, екстазе, разврат, промискуитет, одуство стида и срама кроз глорификацију нагости тела оба пола.

У дионизијату се крије и клица изопачења која са собом носе хомосексуалност и поремећај „промене“ пола, јер је историјска чињеница да су у дионизијским културама и таква изопачења забележена као врло присутна од стране историчара-хроничара. Спој „мушког“ и „женског“ у једном кругу, по дионизијату, не значи да је граница тог споја потпуно непрозирна, већ напротив, нешто од „мушког“ се налази у „женској“ половини круга и обратно.[13] Одатле, према овом начелу, следи да је сасвим легитимно да, на пример, нека особа рођена као мушкарац мало „проживи“ и онај део „женског“ који се крије у његовој мушкој природи, било тако што ће психички себе „разумети“ као жену у изопаченом односу са другим мушкарцем било тако што ће тежити физички да „мења“ свој пол (женском одећом, шминком, гестикулацијама, нежнијим гласом, чиме већ). Не само да је у дионизијату на делу синтеза и стална смена два пола узетих колективно у цикличном кругу, већ се тај процес одиграва и на појединачном нивоу, у унутрашњем психичком животу сваког појединца. Како описује Дугин, у дионизијату субјекат се одражава у објекту, објекат у субјекту, спаја се раздељено, а раздељује сједињено (не до краја, већ чувајући разлику у јединству и јединство у разлици), нешто попут античке митолошке хермафродистке креатуре Андрогина (ἀνδρόγυνος).[14]

Закључак – изузетност хришћанске породице

По чему је онда, браћо и сестре, хришћанска породица изузетна и различита у односу на било коју другу породицу у историји? То ћемо закључити уколико је упоредимо са три породична начела о којима смо управо говорили.

Предхришћански патријархат Рима се одликовао, одиста, друштвом које је имало магловиту представу о томе шта су стид, срамота, врлина, част, чедност. Као и сви пали народи пре Христа, Римљани су лутали у мраку у односу на Божију Истину, али су имали свест о стиду. Макар и магловиту, коју матријархат и дионизијат нису имали. Међутим, ту се радило само о спољашњем, јавном стиду, о форми која је имала да се испоштује како би друштвени идеали неометано могли да се реализују. Римљани су усвајали вредности патријархата механички и формално, јер су јавни стид и стабилна породица са послушном, чедном и верном женом (и покорном децом) погодовали милитаристичкој држави. Када су младе римске аристократе у II веку пре Христа ухваћене у развратним и окултним баханалијским оргијама, нико се није питао да ли то штети њиховим душама или спасењу, већ да ли ће то штетити римској војсци, ако они тако развратни сутра постану војници. Историчар Тит Ливије тим поводом бележи бес једног римског сенатора: „Римљани, да ли мислите да би младићи иницирани у овај култ требало да икада буду војници? Да се преда оружје у руке онима који припадају овом изопаченом култу?“.[15] Римска породица је имала, тако, искључиво друштвено-политичку улогу, а не и сотириолошку (спасавајућу). То није ни могла да има, јер само хришћанство види у породици, пре свега, пут човековог спасења, а не само средство задовољавања човекових друштвено-политичких идеала који – по себи и без Божије благодати – не воде у вечни живот. И такође, осим што је био веома суров и немилосрдан одузимањем живота женама и деци (ма какав преступ да су учинили), римски патријархат је био и лицемеран, јер жена није могла да се разведе од мужа, ако би он учинио прељубу са робињом или странкињом. Тек је Православље ублажило суровост римског и сваког другог патријархата, тиме што је одузело право мушкарцу да лишава живота чланове своје породице, уклонило лицемерје из брачних односа будући да је и мушкарца обавезало да увек и свуда буде телесно веран само једној жени, а унело је – што је најважније – и сотириолошку димензију у брачно-породичне односе. Тек у хришћанству супружници треба и у мислима и на делу (телом) да буду верни једно другом и да се на речима и на делу (телом) жртвују један за другога, имајући сваког трена свест о томе да их не само дела, већ и лоше мисли, удаљавају од вечног спасења. Иако хришћанство потврђује оно што је формално ваљало у древном патријархату, оно суштински уноси једну посве нову димензију у брачно-породичне односе, димензију која не постоји у било којој претходној етапи људске историје. Породица и у хришћанству има своју друштвену улогу, хришћански патријархат тражи стабилну породицу да би једно друштво могло да функционише политички, економски и војно, али то је секундарна димензија. Примарна димензија породице је то да је она (поред монаштва) начин да се оба пола, по евентуалној Божијој милости и коначној одлуци на Великом Суду – вечно спасу уласком у рај.

Нема сумње да је, од матријархата, само рађање деце потврђено као вредно по хришћанству, у складу са оним што је речено за жене у Светом Писму: „Али ће се спасти рађањем дјеце, ако остану у вјери и љубави и у светињи са честитошћу“ (1 Тим. 2-15). Притом, остајући под мужем у хришћанском патријархату, јер је речено: „Али жени не допуштам да буде учитељ, нити да влада мужем, него да буде мирна.“ (1 Тим. 2-12). Али, не потпуно пасивно, већ активно, као млађи сарадник мужу у подизању и хришћанском одгоју деце. Муж води породицу, даје почетни импулс и замајац породици својим речима и делима, а жена то на делу операционализује. У том смислу је Св. Јован Златоусти писао: „И нека муж, чим устане из кревета, мисли само на то како ће нешто урадити или рећи што ће његов дом и породицу учинити благочестивијима. Жена, пак, нека буде домаћица, али пре тога, нека има важнију бригу – како да цела породица у дело спроведе оно што је благословено од Царства Небеског“.[16] Истини за вољу, рађање је постојало и у патријархату, тако да се не може говорити о томе да је матријархат као такав, макар и делимично као патријархат, потврђен као ваљан од стране Светог Писма.

Диoнизијат се такође коси са Светим Писмом. Његов акценат на споју мушкарца и жене само наизглед може да се поистовети са оним што је Господ рекао: „Због тога ће оставити човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело. Тако да нису више двоје, него једно тијело; а што је Бог саставио човјек да не раставља“ (Матеј 19, 5-6). Господ овде није рекао да ће се мушко и женско спојити апстрактно као некаква два „духовна ентитета“ у „један“ како би се циклично кретали кроз историју ради „самоспознаје“, вечно се враћајући на почетак па опет изнова, а поготово није дозволио да се конкретан мушкарац и конкретна жена у тој „колективној полној симбиози“ спајају са многим мушкарцима и женама на бестидан начин како је то пропагирао дионизијат, већ напротив. Господ је овде рекао да двоје постају једно тело како би нагласио немогућност раскида брака у ком оба супружника задржавају сваки своју душу, а крећу се кроз историју ка вечности Царства Небеског не циклично, већ линеарно и усправно (уз свакако повремене падове).

И на крају браћо и сестре, као што свака вера сем Православне има мана, јер као незнабожачка не гледа даље од овог пропадљивог космоса или као јерес хули на Православље, тако и свака породица сем православне има мана. Било је у историји породица које су рађале добре политичаре, ратнике, мислиоце. Али, само православна породица (уз монаштво) води вечном спасењу и нашем избављању из канџи овог смртног космоса. Нема нам спасења без Православне Вере чисте од свих јереси и савремене свејереси екуменизма, али ни без православног монаштва или православне породице. Јер, „рече Господ Бог: није добро да је човјек сам; да му начиним друга према њему“ (Постање, 2-18). Држимо се светиње православног брака и породице по сваку цену, пошто се без њих сви ми враћамо у мањи или већи мрак предхришћанског патријархата, матријархата или дионизијата, те три тенденције чуче у свима нама, боримо се против њих Вером и побожним животом. Ако нема православне породице, ко ће исповедати праву Веру и ко ће пунити манастире? Који војници ће бранити ову земљу, који сељаци је хранити, који привредници и радници материјално снабдевати, који лекари лечити, а научници образовати? Да ли ћемо да примамо разне мигранте тога ради који ће нас идентитетски докрајчити? Не дао Бог! Зато подстрек омладини, пре свега, Епархије рашко-призренске у Егзилу да породицу схвати крајње озбиљно и да се са њеним формирањем (ако се већ не жели монаштво) не оклева и не коцка из ових или оних тривијалних разлога и хирова овога палог света. Ако наша омладина исповеда чисту Веру, нек докаже да је свим срцем и душом исповеда тако што ће што пре, по благослову духовника, формирати властиту породицу и тиме дати пример осталим Србима. То је минимум који дугује и евентуалном властитом спасењу и нашој Отаџбини Србији. А ми који смо у браку, немојмо да тражимо изговоре како нам је брак тегобан тражећи изговоре типа „лако је било нашим прецима да чувају целомудреност у браку и породици, они нису имали ни телевизију ни интернет ни неморал свуда око себе, а нама је то све пред носем и зато имамо изговора да се раслабимо или раскидамо брак“ – сетимо се првих хришћанских породица које су живеле у градовима Римске империје. Поред станова и кућа тих породица су била блудилишта, коцкарнице, кафане, идолски храмови, а по градским улицама су се свакодневно кретале процесије бестидних баханалија и оргија нагих и пијаних људи.[17] Близина тих искушења не само да није раслабила ране хришћане и уништавала њихове бракове и породице, већ су они и своје душе сачували и душе многих дојучерашњих саблазнитеља преобратили у Веру хришћанску! Угледајмо се на овај подвиг раних хришћана! Хвала на пажњи!

——————————-

[1] Дугин А.Г., Ноомахия: войны ума. – Три Логоса: Аполлон, Дионис, Кибела, М.: Академический проект, 2014, стр. 37-40.

[2] Valerius Maximus, Factorum et dictorum memorabilium libri IX, Lipsiae, Caroli Tauchnitii, 1830, стр. 233-234: „Magno scelere horum severitas ad exigendam vindictam concitata est. Egnatii autem Metelli longe minori de causa; qui uxorem, quod vinum bibisset, fuste precussam interemit. Idque factum non accusatore tantum, sed etiam reprehensore caruit: unoquoque existimante, optimo illam exemplo violatae sobrietatis poenas pependisse. Et sane quaecunque femina vini usum immoderate appetit, omnibus et virtutibus ianuam claudit, et delictis aperit“. Заправо, право одлучивања о животу и смрти (ius vitae necisque) чланова своје породице, отац је користио преко савета (concilium) у ком су учешће узимали сви мушкарци његове (и евентуално мушкарци женине бивше породице), тако да је једнодушну сагласност за овакво кажњавање своје жене Метел добио управо од оваквог тела. Премда је та сагласност била консултативне, а не императивне природе. А ако је ухватио жену у акту прељубе са другим мушкарцем у својој кући имао је право да је убије на лицу места. Видети више о овоме: Steven Thompson, „Was Ancient Rome a Dead Wives Society? What Did the Roman Paterfamilias Get Away With?“, Journal of Family History, 31(1), 2006, стр. 4-6.

[3] Ibidem, стр. 234: „Horridum C. quoque Sulpicii Galli maritale supercilium. Nam uxorem dimisit, quod eam capite aperto foris versatam cognoverat; abscisa sententia, sed tamen aliqua ratione munita.“

[4] Ibidem.

[5] Sir William Ridgeway, „Ethnology of Italy“, у: A Companion to Latin Studies (ур: John Edwyn Sandys), Cambridge University Press, 1921, стр. 30.

[6] The Roman antiquities of Dionysius of Halicarnassus, Harvared university Press, Boston, 1937, стр. 384-385; Matthew Dillon, Lynda Garland, Ancient Rome: From the Early Republic to the Assassination of Julius Caesar, Routledge, London-New York, 2005, стр. 354; Edward Gibbon, The History of the Decline and Fall of the Roman Empire, Paris, Galignani, 1831, стр. 766.

[7] https://www.biblestudytools.com/encyclopedias/isbe/divorce-in-the-old-testament.html

[8] The Roman antiquities of Dionysius of Halicarnassus, op. cit., стр. 384-385.

[9] James Neill, The Origins and Role of Same-Sex Relations in Human Societies, McFarland & Company, London, 2009, стр. 186-208. Џејмс Нил, додуше, напомиње да се хомосексуализам први пут бележи у раном Риму од стране историчара Валеријуса Максимуса – иако се не каже да је у питању римски аристократа (патрициј), помиње се један власник младог роба који је убио вола у провинцији како би задовољио жељу тог роба који му је био љубавник да проба месо, а преступник није осуђем због педерастије, већ зато што је убио вола. То Максимус и заиста описује у својој књизи VIII (I, Damnatio 8). To још једном потврђује начело да је патрициј морао да се уздржава од саблажњујућих сцена јавно, али да је приватно могао, ако је хтео, да задовољава своју пожуду са робињама/робовима у приватној сфери, за разлику од патрицијке, која ни јавно ни приватно није смела да телесно општи са било ким осим са својим мужем. Премда, нема сумње да у раном Риму мужеви, у највећем броју случајева и по правилу, нису падали у хомосексуалност и прељубе и нису се одавали телесним уживањима, јер су главнину времена посвећивали војној обуци, ратовању и обради земље. Сасвим је сигурно да Рим не би могао да живи и дише војнички и да се војно потврђује да је ванбрачно, телесно уживање мушкараца било правило, а не строги изузетак.

[10] Suzanne Dixon, The Roman Family, The Johns Hopkins University Press, London, 1992, стр. 122.

[11] Joan Marie Cichon, Matriarchy in Minoan Crete: A Perspective from Archaeomythology and Modern Matriarchal Studies, A Dissertation Submitted to the Faculty of the California Institute of Integral Studies, California Institute of Integral Studies, San Francisco,  2013, стр. vi-vii.

[12] Lewis Bayles Paton, „The Cult of the Mother-Goddess in Ancient Palestine“, The Biblical World, Vol. 36, No. 1 (Jul., 1910), стр. 26-38.

[13] Чак и ако бисмо ово покушали да схватимо у кључу медицинске науке која сведочи о постојању мање количине женских полних хормона (естрогена) код мушкараца и мушких хормона (тестостерона) код жена, то опет не би значило да је дионизијат као такав ваљан или судбински неизбежан. То би значило само то да су ти хормони саставни део наше пале људске природе, а да је пред оба пола стављен задатак (од Бога) превазилажења природних тенденција и датости, а у складу са хришћанским виђењем полова о чему ће више речи бити у даљем делу текста.

[14] Дугин А.Г., op. cit., стр. 39-40.

[15] Titus Livius, Ab Urbe Condita (Liber XXXIX.XV): „Hoc sacramento initiatos iuvenes milites faciendos censetis, Quirites? His ex obsceno sacrario eductis arma commitenda?“.

[16] Patrologia Graeca, 58, стр. 709-710.

[17] Да се читаоци не би збунили, овде се ради о морално посрнулој Римској империји на самом крају постојања античког Рима, пред његову пропаст. Римска патријархална породица о којој смо изнад говорили као о институцији која је неговала какав-такав осећај о стиду и врлини се односила на ранији период постојања Рима (док је Рим био краљевина и република, а не империја) и на римску аристократску популацију концентрисану, пре свега, у самом граду Риму и његовој околини.