Манифест новог национализма

Ко је Јорам Хазони, Јеврејин који је написао књигу „Врлина национализма” која је у круговима десних интелектуалаца прихваћена као манифест?

Аутор: Данијел Лубан

Прошле недеље је хотел Риц-Карлтон у Вашингтону био домаћин помпезно пропраћене конференције посвећене „националном конзервативизму“. Организована од стране новоосноване Фондације Едмунд Берк, конференција је имала за циљ да конципира нацрт десничарског национализма лишеног својих ружнијих елемената (како је у образложењу мисије наведено, она је „у оштрој супротстављености са политичким теоријама утемељеним у раси“). Кључни говорници су били Такер Карлсон, Џон Болтон, Џош Холи и Питер Тил, али је мецена иза свега овога био председник Фондације Едмунд Берк – Јоран Хазони, у чијем је говору саопштено да је „данас наш дан независности“ од неоконзервативизма и неолиберализма, уз позив на повратак „англо-америчким традицијама“.

Иако је Стив Бенон освојио насловнице, Хазони је током прошле године изникао као водећи заступник бучнијег конзервативног национализма. Његов тренутни значај је повезан са његовом књигом из 2018. под насловом „Врлина национализма“, која је убрзо постала нешто најближе интелектуалном манифесту за овај покрет. Књига је добила усхићене критике широм десничарске штампе, а освојила је и награду „Конзервативна књига године“ за 2019. Али поред тога што је побрала аплаузе веродостојних десних интелектуалаца (похвалили су је водећи Трампови конзервативни критичари као што су Јувал Левин и Рејхан Салам), књига је са одобравањем дочекана и од стране МАГА (акроним Трамповог изборног слогана Учинимо америку поново великом; прим. прев.) бирача. У априлу је бивши Трампов функционер Мајкл Антон (још један учесник прошлонедељне конференције, познатији као тајни аутор чланка „Избори лета 93“) поменуо Хазонијеву књигу као ителектуалну базу наводне „Трампове доктрине“ за спољну политику – тврдоглав, али не крсташки завет утемељен у свести да ће „увек бити нација и да су покушаји да се сузбије националистички сентимент попут покушаја да се сузбије природа“.

КО ЈЕ ЈОРАМ ХАЗОНИ?
У медјиским извештајима о Хазонију унутар САД он је углавном просто описиван као „израелски политички филозоф“, али ова етикета не описује сву дубину његове интересантне и веома илустративне каријере. Рођен у Израелу 1964, али одгајан и образован у Сједињеним Државама, описује како је као студент на Принстону био „опчињен“ сусретом са ултранационалистичким рабином Мејиром Каханом, пар година пре него што је Каханова странка забрањена у Израелу због антиарапског национализма. Стекавши докторат из политичке теорије, Хазони је одлучио да се не упушта у академску каријеру, него се преселио у Израел са пријатељима са Принстона како би основао Центар Шалем – тинк-тенк институт америчког типа смештен у Јерусалиму. Хазони је рано постао члан унутрашњег круга људи од поверења Бенјамина Нетанјахуа, а Шалем ће остати тесно повезан са странком Ликуд. Такође ће послужити и као чвориште за израелску и америчку десницу – новац је стизао од америчких милијардера као што су Роналд Лаудер и Шелдон Аделсон, а круг пријатеља је окупљао израелске политичке фигуре са јаким везама унутар Белтвеја (елитног центра Вашингтона, прим. прев.). Хазони и остали из руководства Шалема су 1990. провели у Елију – израелском насљеу дубоко у Западној обали – док их безбедносне стрепње након Друге интифаде нису навеле да се преселе у Источни Јерусалим.

Године 2007, Харец објављује занимљив чланак о дотичном центру износећи податке о финансијским неправилностима, борби за превласт и „чудним навикама” самог Хазонија, али пролази релативно незапажено. (У наводно победничкој изјави центра у одбрану свог шефа истиче се да „свака особа, укључујући друштвене и пословне лидере, има сопствене људске посебности“.) Он је тренутно руководилац Института Херцл у Јерусалиму, а Фондација Едмунд Берк – коју је основао заједно са Дејвидом Брогом, бившим извршним директором Хришћана уједињених за Израел предвођених тексашким ТВ проповедником Џоном Хагијем – даје му институцијално упориште у Вашингтону. Хазонијево обраћање се све више шири на Европу (недавно су се појавиле фотографије на којима разговара са мађарским премијером Виктором Орбаном) и оно што се засад још увек назива Европом (као заклети следбеник раних енглеских конституционалиста попут Џона Фортескјуа и Едварда Коука, он веома симпатише визију мале Енглеске коју баштине брегзиташи).

Подједнако лежеран у Вашингтону и на Западној обали, док хвали славу древне енглеске уставности или трачари о пошасти безидентитетског космополитизма на континенту, Хазони својом каријером штиклира сваку ставку савремене националистичке интернационале. Шта год неко мислио о њему као филозофу, он се без сумње показао надареним за идеолошко предузетништво. Из тог разлога његова књига завређује пажњу. Шта је њена визија национализма и зашто је наишла на тако добар пријем публике?

ПРЕЋУТНЕ ПРЕТПОСТАВКЕ
Постоји сет прећутних претпоставки које прожимају актуелну дискусију о национализму у медијима. Национализам је једноставан, а интернационализам је компликован; национализам је нагонски, а интернационализам вештачки; национализам је уобичајен, а интернационализам је изузетак. Ово је теорија националиста какав је Мајкл Антон, за ког је национализам „интегрални део људске природе“, својствен „свим људским бићима у свим временима и просторима“. Али ту теорију деле и многи либерални интелектуалци, за које очигледни повратак национализма (да ли је икада заиста нестајао?) указује на повратак примитивнијем облику политичке свести.

Савремене студије национализма полазе од закључка да он уопште није тако самоочигледан феномен. Нема сумње да су људска бића увек увезана у различите типове заједница, и нема сумње да је наша лојалност у оквори тих заједница увек неједнако расподељена. Али требало је доста историјског времена пре него што су границе националних држава могле да се појаве као најприродније одреднице људске лојалности, замењујући фамилије, религије, кланове или касте.

Са преко 300 милиона становника, данашње Сједињене Државе су веће од било ког премодерног царства, штавише веће су од читаве светске популације већег дела људске историје. Нашим прецима би звучало апсурдно да би ових 300 милиона икада заиста могло да постане „ми“, односно заједница која евоцира истинску лојалност. Свако коме су школски дани отпочињали стајањем приликом заклетве застави Сједињених Држава разуме обим труда који се улаже у одржавање ове лојалности. За многе од најпознатијих стручњака за национализам, од Ели Кедури и Ернеста Гелнера, до Бенедикта Андерсона и Ерика Хобсбаума, национализам се схвата као суштински модеран феномен, као појам који се врти око стварања нација, уместо око простог ослобађања истих.

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ ПРОТИВ НАЦИОНАЛИЗМА
Књига „Врлина национализма“ показује мало интересовања за таква питања. Читава „модернистичка“ интерпретација национализма, осовина око које се академска дебата вртела деценијама, одбачена је једним јединим пасусом. Уместо тога, Хазони смешта своју теорију у оквире конфликта („старог колико и сам Запад“) између два принципа међународног поретка: „поретка слободних и независних нација“ и универзалне империје која настоји да уједини све нације под једним легалним режимом. Први идеал, сматра он, потиче из хебрејске Библије, при чему библијско краљевство Израела служи као прва национална држава, а достиже своју апотезу у раној модерни Европе, под „протестантском изградњом Запада“. Златно доба држава-нација се грубо протезало од Вестфалског споразума из 1648. до краја Другог светског рата. Али након што је Хитлер дискредитовао национализам (и то погрешно, пошто је он заправо више био империјалиста него националиста), империјални принцип се вратио, макар међу „образованим елитама које су, у овој или оној мери, постале посвећене будућности под империјалним поретком“.

Хазони критикује неоконзервативни сан глобалне америчке хегемоније, који описује као једну од манифестација овог империјалног резона. Али главна мета његовог беса је Европска унија, „универзална држава… чији ће досег бити ограничен једино силом коју ће ова империја моћи да примени“. Она је и најподмуклија од свих империја јер најмање личи на империју. Споро ширећа моћ ЕУ и других међународних тела има, упозорава он, страшне последице: „Када се нација пробуди из свог сна и открије да је полако и немилосрдно покорена, у том тренутку она више неће имати опција осим да се помири са вечним ропством или пође у рат“. На сву срећу, национи почињу да пале аларме и супротстављају се у борби за своја права.

Прастари сукоб између нације и империје је сукоб партикуларности и универзалности. Бити националиста значи бити везан за сопствене партикуларне традиције и начин живота, уз поштовање сличних везаности код других, па тако националисти гаје „аверзију према освајањима страних нација“, али и „толеришу различите начине живота“. Са друге стране, најфундаменталније обележје универзализма је уверење да би „читава планета требало да буде подређена једном режиму“, као и „идеологија универзалног спасења и мира“. У својој суштини, визија Имануела Канта о светској федерацији држава која гарантује вечни мир је генерички слична сну нацистичке Немачке да постане „господар света“. Хазони сматра да би обе идеје требало гледати као „трансформације једног идеала и страсти – оног о царевима и императорима“.

„Империјализам и национализам“, каже нам Хазони, „представљају непомирљиве позиције политичке мисли“. Али историја ипак указује да су оне изузетно помирљиве. Чак и за најповршнијег посматрача, његов историјски наратив делује крајње чудно. Он приказује три века од Вестфалије до Другог Светског рата као врхунац поретка самоодређујућих националних држава. Међутим, ова три века су, сасвим супротно, била зенит великих европских империја. Тек је послератни период донео деколонизацију и настанак низа нових самоодређујућих држава. Хазони се осврће на „дуализам“ старог европског система држава – национализам код куће, империјализам у иностранству – али се не труди да га подробније објасни.

Његова визија света мирољубивих нација, задовољних оним што имају и узајамно поштованих, на много начина је атрактивна. Када би нације биле уредно сложени ентитети, свака смештена на територију богату ресурсима, око које нема спорења и на којој влада културни консензус, можда би такав свет имао шансу. Међутим, у пракси се нације преплићу, а националисти су често ентузијастични у заштити сународника у другим државама, као и у сузбијању мањинских група код куће. Нације су незадовољне својим територијама и ресурсима, прогањају их наслеђа историјских пораза, а националисти су склони фиксацијама на исправљање ових наводних неправди. Нације не виде увек вредност туђих култура, чак и не препознају да други имају културе, при чему националисти нису баш увек толерантни по том питању. Хазони истиче како се национализам врти око заједничког језика, религије и историје, а не расе, што је у одређеном смислу добронамеран гест за дистанцирање од гадних расних теорија. Али нема сумње да многи националисти дефинишу своје нације расно, па није јасно зашто се такве верзије не би рачунале као национализми.

ГДЕ ЈЕ ГРАНИЦА
У таквим околностима не чуди што граница између национализма и империјализма може да буде тако мутна. Незгодна је коинциденција то што Хазони своју књигу представља као темељ „некрсташке Трампове доктрине“, док истовремено Трампова администрација појачавала напоре за смену режима у Ирану и Венецуели, вођена бескомпромисним националистом Џоном Болтоном. Испада да промашени кантовски идеализам није једини, па ни највећи извор глобалних сукоба: параноја о претњама нацији, величање војне снаге и опсесија националном славом су учесталији окидачи.

Хазони сматра да нације, за разлику од империја, презиру „ратове бесконачне експанзије“. Овде је трик у речи „бесконачно“, јер чак и најамбициознији експанзионистички програми имају некакав крајњи циљ. Сједињене Државе у доба „манифестоване судбине“ нису имале за циљ да владају читавим светом, него су просто имале идеје о територијама које им припадају, што је упадљиво одударало од успостављених граница. Исто се може рећи и за савремени Израел, што Хазони добро зна из својих година проведених у Западној обали. Чак ни ратни циљеви нацистичке Немачке нису подразумевали контролу читавог света. Хазонијев натегнути покушај да нацисте једноставно прикаже као немилосрдније кантијанце – што подразумева третирање њихове реторике о миру који би наступио након њихове победе озбиљније него што она то заслужује – потиче из потребе да се објасни да су они били империјалисти, а не националисти; премда би једноставније било закључити да су били и једно и друго.

Постоји још нешто што границу између нација и империја чини магловитом. Ко год се упусти у размишљање шта у пракси подразумева принцип националног самоодређења, мораће да дође до закључка да он никада није био ни близу остварења. У свету постоји на хиљаде етничких група и свега око две стотине држава, па у том смислу огромна већина људи нема своју државу. Могуће је усвојити и редуковано разумевање „нације“ на начин да тај термин повежемо са онима који живе унутар одређених националних граница. Али десничарски националисти су најнезадовољнији овим решењем, а Хазони није изузетак. Он презире позив Јиргена Хабермаса на минималистички „уставни патриотизам“ и сматра да нације морају да имају дубље (језичко, верско, историјско) јединство.

То значи да постоји тензија између постојећег система националних држава и принципа националног самоодређења. Хазони није нарочито забринут овом тензијом: „већина људи на планети“, изричит је он, мораће да се помири са статусом „протектората“ под влашћу јаче нације. Како се такав систем протектората разликује од империја – које се иначе састоје од јаче нације која преузима право да управља интересима оних слабијих – није прецизирано. Хазони се слаже да таква ситуација „вероватно није оно што би сви желели“, али овде националистички принципи морају да устукну пред диктатом разборитости. Сврха новог национализма је да оправда самопотврђивање нација глобалног севера, а не да угрози интересе јачих нација услед бесмислене бриге за оне слабије. (у енглеском језику се реч „нација” често користи као синоним зе реч „држава”; прим. прев.)

НОВА ВЕРЗИЈА СТАРЕ БАЈКЕ
Иако Хазони универзалну империју третира као главну алтернативу нацији, он се полемички оствљује и против грешака модерног индивидуализма: као што никада не можемо бити грађани читаве људске расе, исто тако не можемо бити ни изоловани појединци без корена. Он исмева „бајке“ раних мислилаца модерне попут Томаса Хобса и Џона Лока који су наводно сматрали да политичка заједница заправо потиче из уговора изолованих појединаца.

Он примећује да државе модерном смислу те речи нису одувек постојале, те да су им претходиле мање групе породица, племена и кланова. Објашњавајући одакле ове државе потичу, он се слаже да неке од њих своје извориште имају у насиљу и освајању: то су „деспотске“ државе које одговарају империјама и које се заснивају на страху уместо на лојалности. Али он такође нуди и другу, ведрију причу о пореклу: ону о „слободним државама“ које кореспондирају нацијама – примери укључују библијски Израел, древну Атину, средњовековну Енглеску и Сједињене Државе, које су настале вољним уједињењем мањих племена која деле заједничку културу.

И док је слободна држава много већа од било које породице, она је, без обзира на све, „колектив исте врсте као и породица“, колектив састављен и одржан „само везама узајамне лојалности између њених чланова“. Иако би таква држава могла да се шири, она то чини кроз процес консензуалног „усвајања“ уместо покоравањем. На пример, Хазони пише да је „Енглеска усвојила Шкоте, Велшане и Северне Ирце“. Ово је ваљда један од начина на који покушава да опише британску политику у Северној Ирској.

Резултат је комунитарна верзија старе индивидуалистичке бајке: нација као исконска и консензуална заједница, неукаљана насиљем или освајањем, као нешто што може имати историју, али заправо нема политику. Моменат потчињавања наступа само на међународном нивоу, где „империје“ разних боја покушавају да наметну своју вољу овим кохезивним националним заједницама, па има смисла што се нације сада боре за своје ослобођење.

Понављано је до бесвести како сведочимо кризи међународних институција. Али исто тако се може рећи да сведочимо кризи националних држава, управо зато што оне никада нису стварно биле у складу са овом комунитарном бајком. Далеко од примордијалних ентитета увезаних претполитичком културом, савремене националне државе су агломерације на којима се још увек виде пукотине политичких борби из којих су настале. Њихов успон се темељи на спољном експанзионизму, што објашњава зашто су границе између националног самопотврђивања и империјалне експанзије често тако танане.  Осим тога, он се темељи и на интерној субординацији, што објашњава зашто данашњи националисти не могу просто да затворе границе и заврше ствар, него морају и да се носе са непријатељима који су увелико „унутар капија“. У том смислу је брегзит добар пример: званично усмерен против недодирљивих бирократа ЕУ, он је у ствари црпео добар део своје енергије из беса према имиграцији из бивших колонија – што је завештање британске империје британској нацији.

Данашњи националисти вешто користе популистичку и антиимперијалистичку реторику. Али стање неокрњених нација којем теже да се врате заправо никада није постојало. Мало је вероватно да ће они икада остати без непријатеља.

Данијел Лубан је млађи научни сарадник за политику на Оксфорду

Извор:
СТАНДАРД