Српско-турски односи су у насмејаном раздобљу, али – колико смо далеко од 29. јула 1990?

ПО(Р)УКЕ И ПИТАЊА ПОВОДОМ ПОКУШАЈА ДРЖАВНОГ УДАРА ПРОТИВ ЕРДОГАНА 2016. И 29. ЈУЛА 1990. У Н. ПАЗАРУ

• Сва дипломатско-конзуларна представништва Турске добила су из Анкаре инструкцију да организују манифестације поводом Дана демократије и националног јединства. Новоуведеног празника, посвећеног 15. јулу 2016. када је у Турској угушен покушај државног удара. Изузетак није, наравно, ни Србија
• Обележен је у Новом Пазару, отварањем библиотеке у Музеју „Рас“ која је добила име „15. јули“, а опремљена је захваљујући ангажовању турске државне „Агенције за сарадњу и развој“ (TIKA)
• Да ли је примерено, а уобичајено свакако није, да се културним установама, као у временима слављења Великог Октобра, дају имена државних празника страних земаља, као и да ли је препоручљиво везивати се на тај начин за датуме чији је празнични статус неизвесне трајности?
• Пре двадесет девет година, 29. јула 1990, на новопазарском стадиону, пред тридесетак хиљада раздраганих и еуфоричних присталица, овацијама „Аљо, Аљо!“ поздрављен је Алија Изетбеговић. Тада је на новопазарском стадиону узлетео enfant terrible муслиманско-бошњачко-шиптарске антисрпске идеје, Сулејман Угљанин. Он је и даље у седлу… а његове присталице кличу „Санџак – република“
• Радовати се неуспеху војног пуча против „демократског поретка“ у страној држави и библиотеку у Музеју „Рас“ именовати датумом победе демократије у (географски) удаљеној Турској, а отворено или прикривено подстицати на непоштовање Устава у својој држави – није баш уверљив знак политичке и моралне доследности

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ПРЕ три године, 15. јула 2016, осујећен је покушај државног удара у Турској. На позив председника Реџепа Тајипа Ердогана, народ се на мосту преко Босфора, по улицама и трговима Истанбула и престонице Анкаре,  одлучно супротставио не баш најбоље организованим пучистима и одбранио демократски поредак у земљи.

О самом пучу, а и о одбрањеном поретку који отелотворава и симболизује моћна Ердоганова фигура, и у Турској и ван ње има, дакако, много недоумица и неподударних мишљења, али је чињеница да је сламање пуча била велика председникова победа и да је он у том критичном тренутку имао стварну подршку већине Турака. Није, стога, изненађујуће да је 15. јули установљен као нови државни празник – „Дан демократије и националног јединства“.

Како се на недавним локалним изборима показало да многи грађани Турске нису за државне ударе, који су обележили савремену историју ове велике земље, али да нужно нису баш ни за Ердогана и поредак који он оличава, разумљиво је да се званично инсистира на што свечанијем обележавању 15. јула. И то не само у Турској.

Сва дипломатско-конзуларна представништва ове земље добила су из Анкаре инструкцију да на одговарајући начин у државама своје акредитације организују манифестације поводом новоуведеног празника демократије и националног јединства. Изузетак није, наравно, ни Србија, тим пре што су њени билатерални односи са Турском данас у приметном узлету.

Из више разлога, пажњу привлачи место које је одабрано и начин на који је одлучено да се турски празник обележи у Србији. Нови Пазар, Музеј „Рас“ и отварање музејске библиотеке која је добила име „15. јули“, а опремљена је захваљујући ангажовању турске државне „Агенције за сарадњу и развој“ (TIKA).

Свечаност отварања библиотеке употпуњена је фото-изложбом о покушају државног удара, постављеном у дворишту Музеја, уприличена је трибина о значају  „15.  јула“ за одбрану демократије, а Асоцијација матураната Турске организовала је и фудбалски турнир.

Скупу у библиотеци присуствовали су, поред осталих, амбасадор Републике Турске у Србији Танжу Билгич, координаторка агенције ТИКА за Србију Чајла Гултекин Тосбат, председница Бошњачког националног вијећа др Јасмина Цурић, градоначелник Новог Пазара Нихат Бишевац, председница Скуштине града Ифета Радончић…

Одржани су пригодни говори, у којима је, са стране домаћина, нарочито истакнута блискост грађана Новог Пазара и Санџака са Турском, забринутост коју је код њих изазвао покушај државног удара и олакшање успешном одбраном демократског поретка, док је амбасадор Билгич топло захвалио на таквим осећањима, али није пропустио ни да упозори да се припадницима терористичке организације Фатхулаха Гулена (FETÖ), коју власт у Анкари сматра главним виновником завере против демократије, „не сме дозволити ока да отворе“, како у Турској тако и ван ње.

Познато је, иначе, да је Гуленова организација „Хизмет“, ранији Ердоганов савезник, током дужег времена развијала веома снажну активност међу балканским муслиманима. Недавно је председник Ердоган у Сарајеву енергично захтевао да се сви идентификовани гуленисти без одлагања изруче Турској, а прилично срџбе испољио је не тако давно, истим поводом, и према неким представницима власти у Приштини.

Вероватно је и председавајући Дома народа Парламентарне скупштине БиХ Бакир Изетбеговић имао понешто да му о томе објасни и пожали се на неповољан развој политичких прилика код куће, током боравка у Анкари, где је уз бок човека коме је његов отац наводно „оставио Босну у аманет“, у новој Народној џамији (Милет џамији) сред комплекса Ердоганове султанске резиденције на Баштепеу, захваљивао Алаху на неуспеху војног пуча.

Занимљиво је подсетити се да је управо он 2017, на двогодишњицу удара, у сарајевској Вијећници отворио изложбу сличну новопазарској. Традиција, очигледно, убрзано настаје…

Обележавање „Дана демократије и националног јединства“ у Србији побуђује на размишљање у различитим правцима.

Било би занимљиво, рецимо, извршити упоредну анализу тога у којим су државама и на какав све начин дипломатска представништва Турске у иностранству организовала манифестације поводом „15 јула“. Затим, поставља се питање да ли је примерено, а уобичајено свакако није, да се културним установама, као у временима слављења Великог Октобра, дају имена државних празника страних земаља, као и да ли је препоручљиво везивати се на тај начин за датуме чији је празнични статус неизвесне трајности, услед условљености развојем политичких прилика у датој држави.

Откуда толика брижност пред  угрожавањем „демократског поретка“ у Турској, а не, рецимо, у Сирији или Египту?

Било би интелектуално изазовно, чисто теоријски, позабавити се наведеним и још неким питањима, али то нам овом приликом није намера. Задржимо се на констатацији да је турски „Дан демократије и националног јединства“ у Новом Пазару обележан на леп начин, у позитивној атмосфери и са пријатељским порукама, што је бесумње похвално и охрабрујуће.

На свој начин, и то је показатељ насмејаног раздобља кроз које се од пре извесног времена узлазно крећу турско-српски односи. А није у Новом Пазару баш увек било тако..

Турска је вазда била присутна. Није стога наодмет, у овом контексту,  присетити се и једне годишњице која пада баш на данашњи дан, а која тешко да ће бити јавно обележена. Бар засад…

Пре двадесет девет година, 29. јула 1990, на новопазарском стадиону, пред тридесетак хиљада раздраганих и еуфоричних присталица, овацијама „Аљо, Аљо!“ поздрављен је  Алија Изетбеговић. Бошњачки (тада муслимански) лидер дошао је, први и једини пут у Нови Пазар, са целом својом политичком свитом, да поздрави и подржи оснивање санџачке филијале СДА. Био је то прави празник за муслиманско становништво Рашке области, а богме и Косова и Метохије. Турска је и тада била присутна…

Ево како је атмосферу пред почетак митинга доживео и описао покојни новинар Живота Токалић у драгоценој књизи Санџак. Земља Рашка (1991):

„Од раних јутарњих часова Новим Пазаром су одјекивале сирене из хиљада аутомобила на чијим крововима су са уздигнутим рукама седели млади Новопазарци, као и њихови гости. Многи аутомобили имали су инсталиране звучнике из којих је одјекивала турска музика. На челу сваке колоне било је неколико турских заставица, као и застава исламске заједнице. Били су ту аутомобили из Новог Пазара, Сјенице, Тутина, Тетова, Пeћи, Призрена, Приштине, Брчког, Загреба и Сарајева и ко зна још одакле. /…/ Скандирало се исламу, Турској, звиждало Србији и Србима“.

Уз „Змаја од Босне“, кога су обезбеђивали жастоки санџачки момци, у првом реду, са својим неизоставним „борселином, Мухамед Туњо Филиповић, Мухамед Ченгић, Адил Зулфикарпашић, па рођени Сјеничак, сарајевски професор филозофије и опсесивни србомрзац Расим Муминовић… Главна звезда дана био је стоматолог Сулејман Угљанин који је, изгледа управо на препоруку Расима Муминовића, задобио поверење партијске средишњице у Сарајеву и био изабран за првог председника СДА Санџака. На тој функцији је остао три године, а онда емигрирао у Турску. Каснији кривудави пут овог противречног политичког трибуна добро је познат. Био је чак и министар у владама Србије, али се никада није одрекао двају постулата изречених тог 29. јула 1990. године на новопазарском стадиону.

Један је саопштио он сам: „Ја одавде поручујем да ћемо тај Устав поштовати онолико, колико он буде поштовао нас!“ Реч је, наравно, о Уставу Републике Србије. Други „аксиом“ је поставио Алија Изетбеговић: „Чули сте за захтев за уједињење Србије и Црне Горе. То нека одлучи народ те две републике. Ми ћемо, међутим, у том случају тражити политичку аутономију за Санџак“. Дакле: произвољност у условном поштовању Устава и аутономија Санџака, као политичка мета!

Од тог експлозивног митинга на новопазарском стадиону Србијом и Рашком облашћу, односно Санџаком, прохујале су многе олује. Без обзира на сва искушења и дубоку кризу међунационалног поверења у најтежим тренуцима, кад су поједине политичке и верске вође прибегавале запаљивој реторици и повлачили ризичне потезе, већински је на свим странама превладала разборитост и сачувано је оно најдрагоценије – мир међу људима, без обзира на све могуће припадности.

То је велики учинак, за који заслуге припадају онима на друштвеној и политичкој сцени који су, иако неретко различитих погледа и стремљења, схватили да су свим житељима ове, у сваком погледу сложене области интереси пред будућношћу објективно заједнички.

После извесних колебања, схватили су то и у вазда присутној Турској. Није Анкара одустала од својих стратегијских амбиција на Балкану, па ни у Санџаку, али је, како изгледа, сазрело уверење да ће их трајније и потпуније остваривати ако уважи балканску реалност, а део те реалности су и легитимни интереси Србије и српског народа.

То је логика која је, у крајњој линији, и амбасадора Билгича и његове сараднике довела у Музеј „Рас“ и у његову библиотеку овог 15. јула.

Колико смо стварно далеко од 29.јула 1990. године?

Искуства прошлости наводе на опрезно закључивање. Ипак, упркос тврдњама мудрих људи да се од историје мало шта икада научи, ваља се надати да се ондашње гротло новопазарског стадиона више неће разјапљивати и угрозити будућност свих становника Санџака, а самим тим и Србије, као њихове заједничке државе.

Пре нешто мање од две године, непосредно по избору за директора Музеја „Рас“, изврсни турколог, поред осталог и турски ђак, а београдски доктор Фуад Баћићанин, дао је веома садржајан, готово програмски интервју сарајевском часопису „Став“.

Испољивши висок степен зрелости и мудре дипломатичности, истакао је тада пресудан значај културе за учвршћивање идентитета, развој и напредак народа, бошњачког, али не само бошњачког. Тако се овог 15. јула опходио и као домаћин свечаности поводом обележавања турског државног празника. С обзиром на то да је овај млади, свестрано оспособљени стручњак истовремено већ дуже време и политички активан у СДА и да је већник Бошњачког националног вијећа, његов наступ може само импоновати и наговештавати коначни отклон од оног обрасца „политичке културе“ по којој је запамћен 29. јули 1990. године.

Све, међутим, није до краја бистро, ни извесно.

Enfant terrible муслиманско-бошњачко-шиптарске антисрпске идеје, Сулејман Угљанин, и даље је у седлу у које је пре три деценије ускочио на новопазарском стадиону.

Од пре извесног времена више није председник Бошњачког националног већа, за које Фуад Баћићанин у „Ставу“ каже да је „наш дом“, али је, после оставке Есада Џуџе, то постала др Јасмина Цурић, са Угљанинове листе „Самоопредељење“, чије је име сасвим случајно идентично имену странке косовског екстремисте Аљбина Куртија, са којим Суљо остварује братску сарадњу.

Угљанин  се гласно залаже за „специјални статус Санџака“, што је само другачија формулација захтева за аутономију („Санџак аутономија: формула опстанка“ гласио је натпис изнад глава присутних приликом представљања Угљанинових кандидата за БНВ), a његов слоган о поштовању Устава Србије у мери у којој он поштује Бошњаке и даље је на снази.

Прослављајући победу на прошлогодишљим изборима за савете националних мањина, Угљанинове присталице су, поред осталог, клицале и „Санџак – република“. Кандидат за већника на овој листи био је и Фуад Баћићанин.

Радовати се неуспеху војног пуча против „демократског поретка“ у страној држави и библиотеку у Музеју „Рас“ именовати датумом победе демократије у (географски) удаљеној Турској, а отворено или прикривено подстицати на непоштовање Устава у својој држави није баш уверљив знак политичке и моралне доследности.

На данашњи дан не можемо, а да се не упитамо неће ли увезену позитивну симболику годишњице 15. јула ипак једном засенчити изворни смисао домаћег, потиснутог, али неупокојеног духа 29. јула? Ово питање никако не значи да бисмо волели да тако буде или да знамо да ће тако бити. Напротив, али…

„Алах неће променити стање једног народа, ако тај народ не промени себе“, порука је из „Курана“. Има ли снаге за такву, истинску промену?

Извор:
СВЕ О СРПСКОЈ