МАЛА ВИЛА (српска народна бајка)

Били краљ и краљица, па имали јединца сина. Кад је син већ нарастао прославише његово шишано кумство и на част позваше највиђеније људе из свега краљевства. Бели двори засјаше од злата, сребра и драгог камења и од хиљаду свећа. Кад увече у башти поведоше коло, ухватише се девојке све једна лепша од друге, а све гледаху у краљевића мило и драго, да га поједу очима.

У поноћ се разиђоше гости, а краљевић оде у шумарак од старих липа, јер је била месечина као дан, а њему се није спавало. Чаробно беше погледати на тамне сенке дебелога дрвећа; кроз грање се увлачила месечина и падала по земљи у чудним шарама. Липе су мирисале као тамјан из цркве. Краљевић је полако шетао замишљен по меканој травици. Кад је изишао на пропланак, наједном угледа пред собом, усред месечине, на трави, малу вилу одевену у красне хаљине од финог ћерећета златом везена. Коса јој је била дуга и спуштена низ плећи, а на глави јој блисташе златна круна украшена драгим камењем. Али је била посве, посве мала. Као свећа! Краљевић у чуду застане и загледа се у њу, а онда проговори гласом као да сребрно звонце звони:

– Мој лепи краљевићу, и ја сам била позвана на твоје кумовање, али нисам смела доћи у коло, јер сам тако малена, него ти се овде клањам на овој сјајној месечини, која је мени сунчев сјај.

Краљевићу се мала вила веома свиде. Није се нимало поплашио од ове ноћне појаве, него јој приступи и узе је за ручицу. Али му се она оте и нестаде је. Остаде му у руци само њена рукавица, тако мала да је једва навукао на свој најмањи прст. С неком тугом се врати у дворе и никоме не рече ни речи с ким је био.

Али другу ноћ опет дође у башту. Ходио је по белој месечини и тражио малу вилу. Али ње нигде не беше. Од жалости извади из недара малу рукавицу и пољуби је. У тај мах створи се вила пред њим. Краљевић се тако обрадовао, да се не може исказати како. Све му је играло срце у грудима од милине. Дуго су шетали по месечини и чаврљали. Краљевић се зачуди кад опази да мала вила све једнако расте, док с њим говори. Кад су се растали, била је двапут већа него синоћ. Кад јој је вратио рукавицу, није је могла више навући.

– Узми је па је чувај као аманет – рече мала вила и нестаде је.

– Носићу је на срцу – рече краљевић.

Сваку ноћ су се одсад састајали њих двоје у башти. Док је сунце сјало, краљевић је муку мучио. Цео дан је био тужан, једва је чекао да изађе месец и само је на њу мислио и питао се:

– Хоће ли ноћас доћи?

Краљевић је све више љубио малу вилу, а она је сваку ноћ расла и била све већа и већа. Кад је прошло девет ноћи, беше пун месец, а вила је нарасла велика као краљевић. Весело га дочека и слатким гласом прогука:

– Докле год буде месечина, ја ћу ти долазити.

– Ах, не, моја драга! Ја не могу живети без тебе. Ти мораш бити сасвим моја. Ја ћу те учинити краљицом.

– Драги мој – рече вила – хоћу бити твоја, али само тако ако ћеш ме увек и само мене волети.

– Увек, увек – викао је краљевић без промишљања – и само тебе, а друге никад ни погледати нећу.

– Добро! Али памти што велим: само докле будеш држао реч, бићу твоја.

После три дана учинише свадбу двоје младих. Лепоти вилиној дивио се сав свет. Срећно су живели седам година, и онда умре стари краљ. На укоп му дођоше многи поданици. Крај мртвачког сандука чувале су мртваца најлепше госпође из читаве земље. Била је туде и једна лепојка црвене косе и црна ока. Та се није богу молила, нити је мртвог краља гледала, него је само очима пратила младог краљевића. Видео је и он да га лепа госпођа гледа и било му драго. Кад је велики спровод кренуо на гробље, погледао је краљевић три пута у занимљиву девојку водећи за руку своју жену. Наједном му се жена саплете на своју сукњу и мало што не паде.

– Ју! Гле, сукња ми је предуга! – узвикну краљевићка.

Краљевић није ни опазио да се она смањила. Кад су укопали старога краља, пође она лепотица црвене косе намах уз краљевића путем кући, а он је испод ока све у њу гледао. Тако и није видео да му је жена све мања. Кад стигоше кући, под старе липе – нестаде је посве.

Сада краљевић узме за жену госпођу црвене косе, а црних очију. Али ни с њом није ни три дана срећно живео. Тражила је да јој купи постељу од самог алема, жељела је сад ово сад оно, а све саме ствари каквих и нема на свету. Кад он није могао да јој испуни жељу, она је плакала, свађала се с њим, ружила га. Кад му беше већ дозлогрдило, он је отера. Сад тек виде шта је учинио. Уздисао је и јадиковао за малом вилом. Опет пође сваку месечну ноћ под старе липе, да дозове своју лепу и добру вилу. Звао је и звао, чекао и чекао, већ постао и старац чекајући. Али се она никада није више вратила.

Извор:
ПОЕЗИЈА СУШТИНЕ