Топлички крвави устанак

Аутор: Милан Богојевић

„Човек постаје слободан својом одлуком,
отпором и непристајањем“
Меша Селимовић.

Док су се храбри Топличани, војници у Другом пешадијском пуку „Књаз Михаило“ – познатијем као „Гвоздени пук“, борили на Солунском фронту и сејали своје кости на падинама Кајмакчалана, стекавши глас једних од најхрабријих војника, дотле је у Топлици беснео вихор смрти.

Народ је био незадовољан бугарском владавином, пошто су непријатељски војници чинили најгнуснија недела: малтретирали, убијали, пљачкали, силовали…

На сваки начин, Бугари су хтели да униште српски национални осећај, да асимилују и потлаче становништво Топличког краја. У основним школама се предавало на бугарском језику а постојало је наређење бугарске владе да се све књиге писане на српском језику спаљују, забрањено је носити српску народну ношњу и шајкаче. Бугарски свештеници вршили су богослужења у црквама и држали пропеоведе на свом језику. Наши свештеници били су интернирани и мучени, а они што су остали морали су да се одметну у гору.

Кап која је прелила чашу и убрзала устанак била је бугарска одлука да младе и још нејаке Топличане регрутују за своје војнике са намером да их пошаљу на бугарски фронт, избила је побуна јер ко би се могао борити против своје рођене браће и очева – и то за интересе Бугарске.

И у српској Врховној команди у Солуну, размишљали су о планираној офанзиви армија Антанте на јесен. Донета је одлука да се на окупирану територију убаци један официр који би припремио четничке одреде за акције на терену.

Одабран је Коста Миловановић Пећанац, резервни пешадијски поручник и ранији четнички војвода. Пећанац је од пуковника Данила Калафатовића, шефа Оперативног одељења Врховне команде, добио задатак да на подручју Топлице пронађе војно способне мушкарце и организује их у чете, тако да једна за другу не знају, и сачека са акцијом док српска војска не пробије фронт и приближи се Скопљу. Пећанац је у Топлицу пребачен француским авионом.

Једина оружана побуна на територијама које су биле окупиране трупама Централних сила у Европи започела је збором који је одржан 9. и 10. фебруара 1917. године у селу Обилић.

Сем војвода на збору је присуствовао народ у великом броју.

На збору су се сукобиле две струје и две идеје у вези са подизањем оружаног устанка.

Војвода Коста Пећанац, заступајући ставове Врховне команде, није се слагао са војводом Костом Војиновићем и попом Митом Димитријевићем, који су хтели да се одмах оружано устане против непријатеља. Већина је била на њиховој страни.

Војвода Пећанац је узалуд доказивао да не би требали одмах подићи народни устанак, јер није за то време. Он је предлагао да се још мало причека, па кад буде згодан моменат да се народ позове на оружје против непријатеља и да се организују четнички одреди.

Другог дана збора војвода Пећанац је ипак прихватио да се одмах образују чете, јер је то била воља већине.

Иако је Коста Пећанац формално прихваћен и проглашен за вођу устаника, стварни вођа био је Коста Војиновић – Косовац, темпераментан и храбар човек, који је у време подизања устанка имао само 26. година.

Пошто је дао свој пристанак за подизање народног устанка војвода Пећанац је рекао да треба прво извршити све припреме, да се не би само упуштало у авантуру.

Народ је са одушњвљењем поздравио одлуку главних војвода да се подигне устанак, јер су се и пре тога многи већ били одметнули у шуму.

Око 20. фебруара дошло је до првих оружаних сукоба између избеглих српских војних обвезника и бугарских потера. Јабланички одред је код Бојника у рано јутро 24. фебруара налетео на бугарску чету која је кренула у потеру и уништио је. Два дана касније, у селу Мачковцу код Куршумлије започела је битка која је прерасла у устанак. Куршумлија је ослобођена 28. фебруара, Лебане 1. марта, Прокупље 3. а Блаце 5. марта.

Војвода Коста Војиновић је преместио свој штаб у Прокупље и почео да ради на организацији власти и живота у граду. За команданта града поставио је Марка Павловића, формирао је суд и написао законе по којима ће се судити. За разлику од инертног Пећанца, Војиновић је покренуо низ акција у Прокупљу. У цркви Светог Прокопија приредио је свечану велику службу, а да би подигао морал становништва, организовао забаву у кафани Југ Богдан. Коста Војиновић, иако није био школовао за војнички позив, био је сналажљив у датој ситуацији, на чему су му могли позавидети многи ратни стратези и војсковође.

Међутим, када су Бугари видели да је устанак узео веће размере и да је народ листом устао против њих, оснажили су додатно своју војску и првог марта успели су да врате под своју команду Прокупље, а затим да после месец дана поново овладају поново целом територијом Топлице, Јабланице и Расине.

Да су четници били боље наоружани и да је била боља комуникација између војводе Пећанца и војводе Војиновића вероватно устанак не би био тако лако угушен.

Герила је доживела тежак пораз погибијом Косте Војиновића 23. децембра 1917. године, али није била уништена. И тада је преживео део њеног вођства, који је следећих годину дана провео без борбених активности, да би, по пробоју Солунског фронта, у септембру 1918. године преживели устаници поново кренули у борбу и у знатној мери помогли наступу српске војске ка северу државе.

После угушеног устанка у Топлици су настали страшни дани. Четници су се повукли у планине, а народ је масовно мучен и убијан. Непријатељи су убијали невину децу, нарочито мушку, да би на тај начин казнили устанике. Лешеви су лежали на све стране. Стрељани су сви они на које је пала сумња да су били у вези са четницима. Многа села су потпуно уништена. Од лепих сеоских кућа остала су само згаришта, над којима су летеле гладне птице.

Топлица је огрезла у крв. На сваком раскршћу подигнута су вешала, о која су Бугари вешали и старце и жене и децу, а зверства која су бугарске власти, бугарске регуларне и нерегуларне трупе чиниле немају сличних примера у историји најмрачнијих епоха човечанства. Ни анали средњовековних инквизиција нису забележили ни приближне грозоте. Људи су вешани за језике, кувани у казанима, спаљивани живи, женама су паране утробе, сечене дојке и драна кожа. Деца су набијана на војничке бајонете.

Топличани су скупо платили своју слободу од неколико дана, али су ипак својом надчовечанском борбом задивили цео културни свет и показали да слобода за српски народ нема алтернативу.

Извор:
БЛОГОВАЊЕ