Ова законом забрањена пракса има подужу историју у нашој земљи. Главни изговори пољопривредника зашто користе методу спаљивања јесте што им се тиме олакшава обрада земље и уништавају болести на усевима. Често чак ни не постоје изговори већ можете чути одговор који гласи отприлике овако:„Радим онако како је мој отац пре мене, а његов отац пре њега радио“… дакле традиција.
Надам се да ће наредни редови бар мало помоћи да се ове традиције или навике што пре отарасимо.
1. Негативно утиче на квалитет земљишта
Земљиште представља један сложен, вишефазни систем који се састоји од честица различите величине (шљунак, песак, глина и прах) и шупљина међу њима. Међутим, за плодност земљишта најбитнији је његов површински слој који се састоји од разграђене органске материје. Овај слој називамо хумус.
Хумусни слој је танак (од неколико центиметара до неколико дециметара), али представља главну позорницу за одвијање најбитнијих физичких, хемијских и биохемијских процеса у земљишту. Ови процеси се, наравно, одигравају захваљујући присуству микроорганизама који обитавају искључиво у хумусном слоју. Само та чињеница довољна је да се увиди колика штета може настати уколико такво земљиште изложимо температурама понекад вишим од 300°C.
Спаљивањем жетвених остатака, у потпуности се уништавају микроорганизми и разара органска материја која даје плодност земљишту. Високе температуре најчешће утичу на земљиште до дубине од свега неколико милиметара, што и не звучи страшно, али узимајући у обзир да је брзина обнављања хумуса изузетно спора (за повећање концентрације од само 1% потребно је да прође од 50 до 100 година), те да се спаљивање понавља из године у годину (понекад и по 2-3 пута годишње), схватамо да квалитет земљишта постаје све лошији.
2. Повећава ризик од неконтролисаних пожара
Већ сам поменуо да је пракса спаљивања жетвених остатака забрањена, што је уређено Законом о заштити од пожара („Сл. гласник РС“, бр. 111/2009, 20/2015, 87/2018 и 87/2018). Имајући ово у виду, многе ватрогасне службе, али и добровољна ватрогасна друштва из године у годину апелују на пољопривреднике да не пале остатке летине.
У летњим месецима, када су температуре свакако високе, биљни остаци суви и често се јавља лако запаљива прашина, изузетно је тешко контролисати пожаре, а нарочито уколико онај који то ради нема искуства у управљању пожаром.
Тешко се контролише, а још теже гаси.
Познат нам је случај из 2018. године када се један пожар са њиве неконтолисано проширио на подручје специјалног резервата природе – Царску Бару, и данима претио већ ионако угроженим и ретким врстама птица које насељавају овај простор.
Такође, према речима ватрогасне службе из града Шапца, дешавали су се и позиви за гашење ватре која се са њива проширила на сама домаћинства.
3. Угрожава здравље и животну средину
Сагоревањем биљних продуката у атмосферу се ослобађа низ штетних материја по наш организам, али и по животну средину уопште. У првом реду ту су:
- Угљен-моноксид (CO) – токсичан уколико се удахне, изазива појаву хипоксије (потпуног недостатка кисеоника),
- Угљен-диоксид (CO2) – не претерано токсичан, али штетан по здравље уколико се дуго удише, представља најобилнији гас стаклене баште,
- Сумпор-диоксид (SO2) – угрожава респираторни систем људи и животиња и изазива појаву киселих киша,
- Азотни оксиди (NOX) – угрожавају респираторни систем формирањем азотне киселине и озона, изазивају појаву фотохемијског смога.
- Честице чађи и пепела – штете респираторним органима.
Поред уобичајених штетних продуката сагоревања, морамо у обзир узети и још једну ствар, а то је да се на њивама често користе средства за заштиту биља, познатији као пестициди. Пестициди спадају у групу перзистентних органских загађивача (енг. POPs) што значи да се тешко разграђују. Многи од ових средстава су испарљиви и њихови остаци (често веома токсични) могу се пронаћи у диму који се диже након спаљивања жетвених остатака. Ако вам је тешко да поверујете да је овако нешто могуће, узмите у обзир да се честице, данас забрањеног, инсектицида ДДТ који је масовно коришћен средином двадесетог века у Америци и Европи, и дан-данас проналазе чак и у организмима пингвина са Антарктика.
Шта је решење?
Ако се неко док чита текст запита како се правилно поступа са биљним остацима на њивама, одговор је заоравање. Заоравањем уситњених биљних остатака органска материја се враћа у земљиште, што стимулише биолошку активност земљишних микроорганизама. Њиховим радом долази до разградње органске материје што ће побољшати задржавање воде, вратити део азота у земљиште, позитивно утицати на аерисаност, и свеукупно побољшати квалитет земљишта. Дакле, не само да ћемо спречити све лоше ствари које се могу десити током спаљивања, него ћемо учинити и доста добрих ствари за наше земљиште.
Са данашњим знањем, знамо да спаљивање жетвених остатака доноси више штете него користи, али као и са другим проблемима животне средине свест људи се веома споро мења. Почнимо од едукације и надајмо се да ће брзо доћи дан када ће се људи опаметити.
Извор: Екоблог
