Марко Пејковић: Вучић наставља да глорификује српске непријатеље

Уместо да му највећи средњовековни ратник са ових простора буде Свети кнез Лазар или Милош Обилић, Вучић каже да је то Сибињанин Јанко (Јањош Хуњади)

Након што је похвалио султана Мурата као великана и хероја (док Завет Светог кнеза Лазара унижава и гази као лудачку идеју), Вучић је отишао корак даље. Уместо да му највећи средњовековни ратник са ових простора буде управо Свети кнез Лазар или Милош Обилић, Вучић каже да је то Сибињанин Јанко (Јањош Хуњади).

Хуњади је имао српско порекло, али је био екстремни Мађар по уверењу и римокатолик по вери. Осим тога, Хуњади је био ништа мањи (ако не и већи) непријатељ Српској деспотовини и деспоту Ђурђу Бранковићу од Турака. Баш зато што су Хуњадијеве трупе супротно жељи деспота и Срба преко наше територије нападали Турке, Турци су сваки пут када би се светили Мађарима решили и да нас сурово казне зато што нисмо спречили мађарске прелазе преко наше територије (због мађарског ветропирства нам се и десио први пад Деспотовине 1439).

Осим тога, није тачно да је Хуњадију било жао српских патњи под Турцима и да је зато желео да нас „ослободи“ како то лаже мађарски председник, већ је управо Хуњади пљачкао и убијао Србе, зулум нам правио исто као и Турци (док је прелазио преко Србије у напад на Турке). Једном је деспот успео да приликом тих злочина према српском народу ухапси Хуњадија (сакривеног у кокошињцу неког ојађеног села у Шумадији), ухвати га за уво и баци као заточеника у букагије, све док Мађари нису послали масан откуп за овог њиховог „хероја“.

Постојао је и лични сукоб деспота Ђурђа са Хуњадијем и његовим кохортама. Наиме, Вучић данас слави Хуњадија и његову „одбрану“ Београда од Турака 1456, а Хуњадијев помоћник у „одбрани“ је био његов шурак Михаљ Силађи који је деспоту одсекао прсте на десној руци и неко време га држао као таоца, притом понижавао. И то непосредно пред саму „одбрану“ Београда. Премда, Београд је тада био део Мађарске, Срби као народ тад са „одбраном“ Београда нису имали ништа, Срби су тада бранили Смедерево од турске опсаде и ту су победили. Уместо да Вучић диже споменик деспоту Ђурђу и обележава ту српску победу у Смедереву, он обележава туђе победе и туђе успехе.

Дакле, Вучић глорификује личности које су били српски непријатељи, догађаје који немају везе са Српством (већ мађаронством), зида споменике у туђу славу, док српске хероје баца у блато и догађаје из наше историје или прећуткује или тумачи у једној постмодернистичкој наказној матрици како би се додворио свим странама света по сваку цену, а на трагу брозовског „несврставања“ да се буде вољен подједнако од свих, по сваку цену.

Јад, беда и мизерија! Вучићу, седи доле, један из историје, националне културе и елементарног достојанства!

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ