Светлана Ломакина: КАЋА КАО МАМА

Свој први радни дан Катарина Трушина је запамтила добро. Код болничке собе је зачула плач. Дуг и једноличан – као глас судије током оглашавања пресуде. Лекар је отворио врата и Каћа је угледала двогодишње дечака и девојчицу. Малишани су, потпуно сами, седели на потпрозорнику и плакали. Тако је у њиховом животу било јуче, прекјуче и недељу раније такође. И Каћа је схватила да одавде више никуда неће отићи

Тако излази стрес

Каћа ради као дадиља у пројекту „Болничка деца“ у граду Мелеузу. Спремала сам се код ње у Мелеуз, али она хитно отпутова у Уфу. У тамошњу болницу из сиротишта су довезли четворогодишњу девојчицу. У соби с „породичном“ децом она је сама лежала. И ја отпутовах у Уфу.

Био је нерадан дан. Стајала сам у болничном холу и стискала уз себе кутију са беба-лутком. Каћа је рекла да је њена штићеница, Маргарита, у болницу дошла с минималним сиротишним прибором: за цртање, конструктором и оћелавелом лутком. Дадиља је докупила играчке, али недавно у собу уселише девојчицу с великом беба-лутком. Маргарита хода око ње као зачарана.

Пружих Маргуши кутију. Девојчица полете ка играчки, али се њено лице намах искриви, она се зањиха, поглед јој се замути. Дадиља брзо подухвати девојчицу на руке, приви је уза себе и зашапта: „Ш-ш-ш, све је у реду, све је у реду. Смири се Маргуша, смири се…“

– Ми немамо права да разглашавамо дијагнозе деце – објасни Каћа кад је Маргарита дошла к себи, а ми већ шетали по болничким стазицама. – Но, с Маргушом се и нема шта разглашавати: у болницу су је сместили ради утачњавања дијагнозе. Говорили су да је ДЦО. Али ја видим да није, она лепо хода, добро говори. Умни развој одговара узрасту. Једино што сам приметила – на снажне доживљаје у животу, добре или лоше, она реагује онако како сте видели: искриви јој се лице, почиње дрхтавица… Јуче смо прошле МРТ, чека нас низ прегледа.

– Маргарита је сироче?

– Она је из сиротишта. Знам да има братића. И то је све. О судбинама „болничке деце“ дадиљама не причају. Али понекад нешто исплива само од себе и ми наслућујемо шта је дете преживело. Неко виче на лутке, ставља их у ћоше, бије их. Дакле, то се практиковало у сиротишту или у породици. Има деце која се уједају, бацају на под, агресивно реагују чак и на добре поступке – тако се решавају стреса. Каткад за две-три године та дечица преживе више бола и јада него неки одрасли за читав живот.

Реч „стрес“ у нашем разговору се често чула – она је искрсавала у дијагнозама деце, у причама о томе како боравак напуштене деце у болницама доживљавају лекари, и у причи о самој Каћи, коју је „Бог узео за руку и извео на прави пут“.

Омиљени посао

– Желела сам да радим као васпитачица, маштала о томе још кад сам била мала. Али, за педагога се требало школовати у другом граду, мама се побојала да ме пусти. Зато сам завршила техникум. Радила сам на разним местима и нигде се нисам осећала потребном. Удала сам се, родила двоје деце, и муж ми – он ми је јако фин, добар – рече: ради не тамо где су паре, него тамо где ће ти души бити добро. И ја пођох за малу плату у дом дечјег стваралаштва. Учила сам децу вајању, везу с перлама. Свиђало ми се, али живот ми је стално подметао приче о остављеној деци. А ја сам на њих баш реаговала. Долазила кући, узрујавала се, размишљала како да помогнем. И једном чух да је једноипогодишњу девојчицу оставила мајка у болници. Замислила сам како малецка чека маму, колико је то тешко. Размишљам и читам објаве по друштвеним мрежама – и намах закачих погледом оглас: „Пројекту ‚Болничка деца‘ потребна дадиља за напуштену децу“. Сместа сам назвала.

Следећег дана сам била на разговору и примили су ме. Прво време сам радила сама и без слободних дана. У десет увече сам долазила кући, падала на кревет и плакала. Причала својима о томе како малишани пате, и моји су такође плакали. Скупљали смо књиге за њих, играчке, пријатељи су почели понешто доносити… Приметила сам још да се многе болести код деце повлаче кад себе осећају вољеном. Рекло би се – шта је тешко узети га на руке, прољуљати, прошетати? А то је малтене најважније у лечењу. Пролазе тикови, деца добро спавају. Јако ми је жао што се сваком сиротишном детету не може доделити дадиља…

Растанци и губици

Каћин посао се састоји у томе да остављеној деци замењује мајку. Остављеника има разних – од оних које остављају у сиротиштима или их се отресу на улицама, до изгубљених, које привремено, док трагају за родитељима, довозе у болницу. У тренутку када дете остаје сáмо, између туђих зидова и међу туђим људима, оно преживљава осећај усамљености и страха. А они које одузимају неуспешним родитељима, све што се десило доживљавају као смрт. У тој ситуацији могу им помоћи само одрасли: спокојни, добри, спремни на то да с малишанима доживевшим издају неће бити једноставно.

Каћа је на то спремна. Она своје штићенике носи на рукама, храни их, купа, одводи на прегледе и одржава им развојну наставу. А како је Каћа неколико година радила у дому стваралаштва, на њене часове сви хрле.

– Код нас у Мелеузу је за пројекат „Болничка деца“ одређена посебна соба где се с малишаном, понекад их бива двоје, налазим сама. У Уфи, пак, лежимо у заједничкој соби, у томе има неких потешкоћа – деце је много, сва су различита. Но, ја сам привикла на рад с великим групама, излазим на крај.

– Шта вам је најтеже?

– Више ништа. А раније ми је било тешко налазити се 24 часа дневно у соби. Лети се може прошетати, а зими је хладно, деца болују, лекари не пуштају напоље. Кад је одраслом тешко, како је тек малишанима? Све што се с њима дешава, трудим се примерити према себе – тада их је лакше схватити и прихватити. Имали смо девојчицу од четири године, која при доласку у болницу није говорила, кидисала је на људе као зверчица, а кад је излазила, већ је рецитовала стихове…

Маргарита је чула да говоримо о стиховима. Дохватила је испод јелке две шишарке, поклонила их дадиљи и врло тихо, али изражајно одрецитовала „Шепавог меду“. Аплауз је занемарила – отишла је по следећу партију шишарки.

– Ви се, зацело, везујете за децу, а онда их треба отпуштати…

– Да. Сваки пут себи дајем реч да ћу држати психолошко одстојање, и на вежбама нас томе уче, али то је немогуће. Малишани су нам од једне до четири године – сасвим мали. Али притом је сценарио наших међусобних односа увек један те исти. На почетку су деца опрезна, али када схвате да сам овде да бих им помогла, грле, бисну, чекају код врата. У Мелеузу радимо у сменама од 9 ујутру до 9 увече. И долазиш ујутру, а она већ стоје код врата с коцкицама или цртежима. Па како да се не вежеш? Имала сам девојчицу, назвала сам је Принцеза. Није јој било ни две године. Мајка јој је пила, баба просјачила и вукла унуку са собом.

Јер, деци дају више, а девојчица лепа, смешљива, зрачила је неком нарочитом топлином. Проживела сам с њом два месеца, нисам хтела да пустим дете у сиротиште. Али на срећу се нашла породица која ју је покћерила. Ја понекад, како не би много досађивала, преко ватсапа питам како је код ње.

– А о судбини друге деце се такође распитујете?

– Наравно. Па како можеш малишана пратити на операцију, стајати пред вратима, молити се да све прође добро, а онда га исписати и заборавити? Имамо старатеље, њих и питамо. Неке приче се одвијају на наше очи. Сећате се дечака што је плакао на потпрозорнику? Требало га је отпуштати, али све време су се дешавале неке околности које су задржавале дете у болници. Проборавили смо тамо два месеца. И већ пред отпуштање малишана је срео рођени отац, који одавно не живи с његовом мамом. Човек је легао у болницу са сином из другог брака. Не знам како је схватио да је то његов син, али прича се срећно завршила – малишан живи у новој породици са рођеним оцем. Кад сам за то сазнала, купила сам торту, па смо то код куће прославили.

Каћине тајне

За годину и пô дана рада Катарина Трушина била је привремена мама за 34-воро деце. Не мање штићеника имале су и остале 33 дадиље из програма „Болничка деца“. Пројекат је настао у Уфи, а пре годину и пô његово одељење је отворено и у Мелеузу. Ту је у сусрет добротворима изашло руководство месне болнице – за остављену децу се нашло две просторије. Дадиље мењају једна другу, путују да помажу „болничкој деци“ и у другим градовима Башкирије, носе малишанима пелене, играчке, лекове. Све то стоји пара, које болнице немају.

Зато их скупљају заједнички – неко у фонд „Наша деца“ доноси 100 рубаља, а неко се уписује на месечне прилоге. Новац иде и на потрошни материјал, и на плату дадиљама. Неке од њих раде према потреби – могу провести с дететом неколико часова, а неке, попут Каће, раде даноноћно.

Ако мислите да Катарина Трушина добија велике паре, тога нема. Накнада за њен рад с одбитком пореза износи 87 рубаља на час. Али за те часове, дане, недеље, а понекад и месеце се у судбинама остављеника догађају чудеса, која би без учешћа дадиља била немогућа…

P. S. Читав остатак дана после нашег сусрета Каћа ми је преко ватсапа слала подсећања на своје васпитанике: „Имала сам још Аљошу који је научио целог ‚Мојдодира‘, и Ниночку, она је цртала портрете лекара“. Када смо завршиле с причом, упитах Каћу да ли је размишљала да неког од остављеника узме кући. „Размишљам о томе од првог дана рада, кад сам видела двоје малишана – написала је Каћа. – И ускоро ћу тако и учинити. Муж засад за ту одлуку не зна. Али сам уверена да ће је подржати. А онда ћу купити торту да прославимо“.

Фотографије: Вадим Брајдов
Посрбио: Драган Буковички

Извор: Словенски весник