ДР МИЛОМИР СТЕПИЋ: Неојугословенство – прикривено антисрпство!

Неојугословенство је злокобни изданак титоистичког југословенства, а корене би му требало тражити у привидно бенигној југоносталгији, која је веома заступљена и са пажњом се негује баш у Србији. У ствари, оштра детитоизација и дејугославизација српског друштва није извршена благовремено, 90-тих

Разговарала: Диана Милошевић

Да ли смо правилно разумели судбински битне феномене као што су југословенство и југословенска држава?

– Нисмо их разумели тада, а посебно је опасно што их са становишта српског националног интереса не вреднујемо ни данас. Све је и даље прекривено копреном идеолошког застрањивања и споља индукованог «обуздавања» српског чиниоца помоћу југословенства. Упркос веома заступљеној југословенској идеји код српских интелектуалаца, Нишкој, па Крфској декларацији, те другим документима и политичким одлукама, кључно питање и даље остаје да ли је југословенска држава 1918. године настала као плод истинске српске воље или геополитичке изнуде?

Геополитичка логика указује да се пре ради о овом другом. Да ли неко стварно мисли да је на једном круцијално важном Балкану било могуће направити тако велику и добро позиционирану државу само на основу (дискутабилне) српске жеље, без обзира на сјајну победу, велике жртве и фактичку контролу простора, а без интереса атлантистичких сила-победница? Пресудан је био њихов циљ да она, у потребним габаритима и са мултиетничким карактером, буде део «Санитарног кордона» од Балтика до Средоземља, инсталираног у антинемачке и антируске (антисовјетске) сврхе.

Геополитичка позадина постојања и функционисања Југославије била је преовлађујућа све до њене насилне деструкције, а наставила се и у контексту процеса у постјугословенском простору. Управо о томе је било речи на научном скупу „Југословенска држава: од остварења «племените идеје» до слома «вештачке творевине“, који је, у организацији Института за политичке студије, био одржан на годишњицу и на месту уједињења – у Кући Крсмановића у Београду.

Шта је са српским питањем у оквиру југословенског и постјугословенског друштва?

Формирањем југословенске државе створена је лажна слика да је српско питање решено, будући да се већина Срба и српских земаља нашла унутар једне државе. Али, пренебрегава се важна чињеница: та држава није имала српско име, нити је била српска национална држава. Па сви Срби су једно време били и у саставу Отоманске империје! Зар је то значило да је решено српско питање?

У Краљевину СХС/Југославију утопљене су две развојно перспективне и просторно експанзивне српске националне државе – Србија и Црна Гора. Југословенство је постало негација српства, а Југославија наметнути «златни кавез» за Србе. Показало се да је Југославија немогућа као демократска држава, јер кад би била демократска унутар ње би се одмах, логично, у границама српских земаља створила српска политичко-територијална јединица којој Југославија и не би била потребна.

У Југославији је процес расрбљавања Балкана достигао огромне размере и спровођен је на више начина: сузбијањем националног идентитета, економским слабљењем, диригованим миграцијама, фрагментацијом тзв. неадекватним унутрашњим границама (прво бановина, а потом република и покрајина) и највише «етно-инжењерингом», тј. издвајањем «инстант-нација» и њихових «припадајућих простора» из српског корпуса и интегралних српских земаља. У постјугословенском периоду тај процес се наставља не само њиховим даљим изграђивањем заснованим на не-српству, већ и на радикалном анти-српству.

Како третирати неојугословенство, колико је оно јако, који су му корени и перспективе, и што је најважније – која су му тренутна упоришта?

Неојугословенство је злокобни изданак титоистичког југословенства, које се може дефинисати као изразито антисрпски мутант комунизма. Комунизам, и то идеолошки веома ригидан, постојао је и у Пољској, Румунији, Бугарској…, али није произвео нове, антипољске, антирумунске, антибугарске… нације.

Неојугословенство се може сматрати геополитичком некрофилијом, а корене би му требало тражити у привидно бенигној југоносталгији, која је веома заступљена и са пажњом се негује баш у Србији, првенствено у Београду. У томе јавно предњаче посленици у култури и «култури» из прагматичних разлога (веће могућности наступа и зараде), али логистику имају у делу анационалне, штавише аутошовинистичке, економске, политичке и научне елите.

У ствари, оштра детитоизација и дејугославизација српског друштва није извршена благовремено – још 1990-их. У једном интервјуу 2012. године, Драгослав Михајловић, академик САНУ, изјављује да је тада у Србији још увек постојало три стотине разних установа које почињу тим префиксима. И данас се ствари нису много измениле – постоје Југословенско драмско позориште, Југословенска кинотека, ТАНЈУГ… Југословенством су прожете уређивачке политике најважнијих медија у Србији, серије, филмови, позоришне представе, рекламе…

Извор:
СЕДМИЦА