У вријеме власти цара Ивана Грозног (1547-1584) Русија је доживела једну од највећих експанзија у својој историји. Овај владар је заузео Казањ 1552. и ликвидирао Казањски канат, а касније, 1556. ликвидирао је Астрахански канат чиме је Русија добила излаз на Каспијско море. Такав развој догађаја довео је у пуној мјери до јачања ривалитета Русије са Кримским канатом који је био прворазредни савезник Османске империје. Отворивши прозор на југу, Иван Грозни је ријешио да отвори и трговачку руту ка Западу избијањем на Балтичко море. Главни супарник је била Ливонска конфедерација. И ако је прва фаза рата била успјешна за Ивана Грозног, након стварања Љубљинске уније (краљевина Пољска и велико књажевство Литванија), рат је ушао у изнурујућу фазу. С обзиром да је након почетка овог рата највећи дио руских снага био ангажован на Балтику, такав положај искористио је јужни сусјед за велики поход на Москву.
Искористивши ситуацију у којој су јужне крајеве Русије браниле незнатне снаге не веће од 6 хиљада војника, Девлет Гиреј је 1571. у мају продро са својом војском до Москве и похарао је. Катастрофа је била несагледивих размјера. По процјенама историчара више десетина хиљада људи одведено је у робље или је погинуло од мача и пожара, док је дрвени дио Москве изван зидина изгорео у пламену. Сам Иван Грозни склонио се у Ростов пред налетом Девлета Гиреја.
Налазећи се због похаре у супериорном положају Девлет Гиреј је сматрао да ће следећи поход бити и крај Русије. Следеће године Девлет Гиреј припремио је огромну армију за нови поход на Москву (због непоузданих извора из 16. вијека тешко је одредити њен стварни број). Разни извори или њихови тумачи процијењивали су војску од 40.000 до 150.000, мада се најприближнијом узима број од око 60 хиљада војника. Војска Девлета Гиреја била је састваљена од кримских Татара, Ногајаца, Черкеза и одредом од око 7 хиљада пробраних јањичара који је послао османски султан као помоћ.
Овој војсци супротставила се руска војска под командом кнеза Михаила Воротинског, под чијом су командом обједињени опричници и земска војска. Као помоћ војсци Воротинског послата је помоћ од 7 хиљада њемачких плаћеника под командом Јиргена Ференсбаха, а такође и донски и запорошки Козаци.
Због непријатељске надмоћи Воротински је планирао да намами непријатеља у замку и разводњи ударну снагу, тако што би кључну одбрану организовали око „покретног одбрамбеног града“ у којем су се налазили добро утврђени стрелци наоружани пушкама и бомбардима. Приликом преласка ријеке Оке војска Девлета Гиреја била је веома растегнута. Кључну улогу одиграо је опричник војвода и кнез Дмитриј Хворостињин, који је са својим одредом појурио на ровове непријатеља и напао војску у бок. У брзом али жестком боју у потпуности је уништио непријатељске одбрамбене позиције. Видевши удар на боку Девлет Гиреј уплашио се за своју позадину, почео је да развија сву војску у правцу Дмитрија Хворостињина. Дмитриј Хворостињин почео је да се повлачи ка мјесту Молоди гдје је замка већ била спремна.
Покретни град који је штитио пук наслањао се на ријеку Рожајку у јужном Подмосковљу. Први удар Tатара пропао је. Погинуо је истакнути Теребердеј мурза. Но то је само била претходница. Убрзо је дошао и остатак војске када је почела критична фаза битке. Од 31. јула команду преузима Девлет Гиреј и почиње општи напад на покретни град, али и овај напад је одбијен уз тешке губитке. Овога пута гине његова десна рука Дивеј мурза. Стање опседнутих у граду постало је критично. 2. августа Девлет Гиреј креће у нови напад овога пута не концентришући се само на покретни град већ на бокове руске војске који су бранили обалу ријеке Рожајке. У овом нападу гине 3.000 руских стрелаца, страдала је и руска коњица. Такође и овај напад је пропао и одбрамбене позиције дуж обале Рожајке остале су под контролом руске војске. У овом обновљеном нападу погинуо је ногајски хан и још троје татарских мурзи са Крима.
Девлет Гиреј је повео и 7 хиљада јањичара који су чинили елитни дио његове војске и почео је општи напад на „покретни град“ из више праваца, надајући се да ће Руси који су унутар града били изнурени попустити након увођења свих резерви. Тада се Дмитриј Хворостињин одлучио за рискантан потез који се завршио успјешно. Док је са једне стране утврђени „град био опседнут“ отворио је штитове са друге стране и извео снаге величине пука са којима је ударио у леђа кримско-турској војсци. Овим неочекиваним потезом Хворостињин је преломио битку. Комбиновано са његовим ударом из самог покретног града стријелци су пружали велики ватрену подршку. Двојни удар кримско-турска војска није издржала. У току битке погинули су скоро сви јањичари, већина кримских мурза, а такође син, унук и зет Девлета Гиреја. Међутим битка ту није завршена. Велике губитке кримско-турска војска претрпела је приликом неорганизованог повлачења преко ријеке Оке. На Крим се није вратило више од 15 хиљада војника и људи који су пошли у поход.
Поразом у Молодинској бици кримски Татари изгубили су најбољи дио своје војно способне популације, што је довело до тога да су акције од стране Кримског каната обустављене на 20 година, а основни утврђени рејони руске државе помјерени су 300 км јужније.
Молодинској бици у царској Русији династије Романових није се придавао велики значај. И ако је сама битка била позната историчарима, озбиљна истраживања су почела тек крајем 20. вијека, а камен у знак сјећања на спасоносну побједу подигнут је тек 2002. године.
